Apocalypso

Sve što nebo dozvoli

Potrošena je metafora neba, izanđala, niko to više ne uzima ozbiljno. Nebeska tema, u svim svojim ovdašnjim pojavnostima, izgubila je čar: nema nikoga da protumači nebeske znake, da zapeva i opoje, nikog se to više osobito ne doimlje, možda samo ponekog metereologa, ali ni njima niko već odavno ne veruje. Uopšte, posredi je jedna kriza poverenja, ne samo u nebo. Kako će se okončati spektakl, kako će biti, ko ima pravo na šta, i u čije ime - sve se to izrelativizovalo do ravnodušja. Futur koji vladaše doskora sad biva zamenjen večitim prezentom, šta će biti - biće, gledaj šta je sada, večito nunc, zaboravi sutra. Do juče, živelo se za sutra, od danas - za danas.

I sve bi to bilo u redu kad ne bi postojali neki drugi ljudi, kad bismo bili sami na ovoj geografiji, svoji na svome, očišćeni, čisti. Ali prokleti drugi hoće znati svoje sutra, njih budućnost zanima, oni nešto žele, za sebe i od nas. Drugi bi hteli da znaju šta mi nameravamo, mi koji smo se toliko kleli u sutrašnjicu, bolju ili lepšu, ili bar drugačiju, a sad smo, evo, malko depresivni, nije nam do budućnosti, ne gledamo više put neba, mi bismo da se okrenemo sebi i svojoj sreći koju i tako samo sami sebi možemo doneti, a ne nikakva partija ili politički sistem, tako smo učeni, po političkim školama, po radnim organizacijama, kad ono samoupravljasmo, tu nedavno. Manimo se mi, dakle, sutrašnjice, neka se o tome brinu oni koje to zanima, šta su, uopšte, histerični zbog tog novog milenijuma, doći će i taj čas, pa šta. Našto se uzbuđivati, dosta smo se uzbuđivali, hajde sada malo da se posvetimo prezentu, jebeš carstvo nebesko.

Sad su se drugi našli u čudu, zar mi tako, mi koji smo se toliko zaklinjali u nebo, mi celikole (caelicola, lat. stanovnik neba), što se tako malo brinusmo za zemaljski život. No, odvratni, pokvareni drugi nemaju razumevanja u svom čuđenju, njima se žuri, oni bi da rešavaju stvari, da vide gde su i na čemu su, oni jure milenijumske greške, njima je futur imperativ. Ti grozni drugi ne znaju da je nebo samo ono sivkasto gore, nikakva metafora, ništa što bi trebalo osvajati. Oni tamo drže neke satelite, neke bespilotne letelice, misle oni da se mi plašimo, jok mi, nama je svejedno. Naša je ravnodušnost naše najjače oružje, šta se nas tiču drugi, šta se nas išta tiče, nikakve mi sporazume nećemo sklapati sa svetom, to nije naša stvar, to je njihova stvar, neka se oni sporazumevaju, sad su našli da se sporazumevaju, da prave kompromise, licemeri. Naša će ravnodušnost biti naša zastava, pod njom ćemo čekati, njenim ćemo lepršanjem prkositi nebu, a u međuvremenu daj da se završi započeto, daj da se osvoji neosvojeno, daj da se uredi neuređeno, tu dole gde jesmo.

Ovih je dana nebo visoko i svetlo. Stigla je najava proleća, a ako se i dogodi kakav poremećaj, biće to na kratko. Poneka vejavica, možda, neko nenadano zahlađenje. Da, tu i tamo zapreti se nekim raketama što su ime dobile po indijanskim sekirama, ali to nije važno. Prošli put smo to odživeli u histeriji, sada nas baš briga. Ali, nije bilo prošlog puta, ništa se nije dogodilo? Pa naravno da se ništa nije dogodilo, mi smo, eto, i tada znali da se ništa neće dogoditi. A ako se ovaj put dogodi? Prvo, neće se dogoditi, drugo - pa neka se i dogodi. Kako se to može znati da se nešto neće desiti? Neće, a, rekoh li, ako se i dogodi - branićemo se ravnodušnošću, to nam je dosad uspevalo, pa što ne bi i nadalje.

Neumoljiva je logika depresije, neuhvatljiva je misao melanholije. Ili je posredi stupor, katatonija, dendrogenizacija, pretvorba u drvenaste ljude, Eliot bi rekao - šuplji ljudi, punjeni ljudi. Samoubistvo je već nekakva akcija, ali nismo ovde skloni tome, više volimo odumiranje. Tako, eto, pod prolećnim nebom, visokim i čistim, traje vreme između dva čina nekog spektakla, uvek je tako, uvek je ovde vreme - međuvreme, uvek se čeka da počne nešto, drugo poluvreme, treći čin, nova utakmica, a zapravo je posredi večiti tranzit, večiti prelazni period, neprekidno provlačenje između kapi. Samo, ako dosad i nismo bili zadovoljni tim prelaznim rešenjima, sad je sve OK, jer mi za budućnost ne marimo, sve što nebo dozvoli - to će se i desiti. Nebo, to nije nikakva metafora, to je meteorološka činjenica, to je fizička kategorija, to je ono gore, glupavo i plavo, šta mi imamo s tim.

Šta, međutim, ako nije sve tako jednostavno? Šta ako odozgo počne nešto što ne postoji u iskustvu? Nešto što u hipu poništava svaku ravnodušnost? Ovo odsustvo svake vizije koje se potura kao brižljivo strategijsko planiranje, hoće li ono imati odgovor na nebesku temu? Hoće li se pobrkati kategorije neba i zemlje, da li će biti moguće sakriti se od onih odozgo i ovih odozdo? Nebo nije metafora, ali šta ako (opet) postane?

Odgovori se nahode negde u budućnosti, ali mi za budućnost ne marimo.