KULTURA

Vreme br. 438, 13. mart 1999.

 

Glumci i njihova prava

Ispit savesti

"Pravi proces, sazrevanje, otrežnjenje, sagledavanje položaja u kome se nalazi naša kasta nije ni počeo. Ako se čini da jeste, to je zbog pojedinaca koji su, zbog ovoga ili onoga, postali svesni da ugrožena egzistencija ugrožava samopoštovanje" - Miki Manojlović

Od kada je 1952. godine tadašnja Jugoslavija glumcima ukinula R-1 kartice, pa do danas kada ih RTS upisuje na crnu listu ako zatraže honorar, domaći glumci pokušavaju da u ovom društvu ostvare socijalni status kakav im priliči. Najnoviji pokušaj (ili je bolje reći - bitka) da glumci dobiju od društva onoliko koliko u njega ulože počeo je trećom Skupštinom Nezavisnog sindikata dramskih umetnika, koja je nedavno održana nakon sedam godina pauze.

Članovi glumačkog udruženja osnovali su Nezavisni sindikat juna 1990. godine za vreme mandata Dragana Nikolića, i za prvog predsednika izabrali Mikija Manojlovića. Prve dve godine urađeno je više no mnogih prethodnih.

"Sva 'papirologija' kod suda, u Sindikat smo uvrstili i reditelje i pisce, napravili kodeks, precizirali sve odnose glumac-poslodavac, sve moguće forme posla - na primer: kratka drama, dramatizacija, režija spota, nadsinhronizacija crtanog filma, glavna uloga u filmu", nabraja za "Vreme" Miki Manojlović. Najatraktivnije postignuće tadašnje uprave bio je predlog kolektivnih ugovora sa poslodavcima. "Strateški je bilo najbolje početi od ugovora sa RTS-om. Milorad Vučelić, tadašnji direktor, jedan je od retkih na vlasti koji je shvatio da Sindikat ne znači podrivanje države već niz pravila, niz vrednosti koje jednu državu čine državom. Razgovori su krenuli, ali, rat je uzeo maha i nametnuo nam neke druge probleme."

40-1.gif (8191 bytes)ŠUMA: Na Dari Džokić, izabranoj za predsednika na poslednjoj Skupštini, jeste da nastavi ono što su započeli njeni prethodnici Miki Manojlović i Predrag Ejdus. "Kao da je neka šuma preda mnom, toliki nas posao čeka", kaže ova glumica. "Čini se, nepremostiv. Ali, što da ne, i što da ne baš sad, kad glumci nisu po volji vlasti zbog angažmana u političkim zbivanjima, i kad društvo nema para. Previše se računa da bismo i za džabe glumili, zašto da nas neko iskorišćava zato što volimo svoj posao. Možda nešto i uspemo, možda smo zamrli više no što smemo sebi da dopustimo", kaže Dara Džokić.

Donošenje Zakona o pozorištu i formulisanje ugovora sa poslodavcima biće najveći poslovi nove uprave. Miki Manojlović, izabran za člana novog saveta (pored Dragana Nikolića i Egona Savina on je veza stare sa novom upravom), kaže da su svi ministri sa kojima se sretao podržavali Zakon: "Neki su čak bili ubeđeni da ga treba doneti. Ali, tako nešto nije bilo u domenu njihovog odlučivanja. A svi su oni mogli da se proslave kao utemeljivači stvaranja pozorišnog zakona Srbije. Duboko osećam da Srbin nije željan i da ne želi promene sopstvene stvarnosti, da je nije svestan. Da Srbin nije čovek koji ume da se vidi u ogledalu, da je čovek koji okreće glavu i misao od sebe gledajući u nekog drugog da mu reši problem."

PONIŽENJE: U postojećem predlogu Sporazuma sa RTS-om postavljeni su osnovni principi odnosa glumac-reditelj-pisac sa poslodavcem, utvrđeni su principi nagrađivanja i načina isplate ali: "Pitanje je ko će sad hteti to sa nama i da realizuje. A drugo, sve to isto treba uraditi i za pozorište i za film. Glumci nerado izlaze na tržište i zbog neprijatnosti koje ih čekaju prilikom naplaćivanja honorara. Da postoji precizan cenovnik, te vrste poniženja ne bi bilo. To bi nas, sigurna sam, ujedno učinilo značajnijim, oplemenilo bi nas, i ne bismo više bili uplašeni i ucenjeni. A sve se ovo odražava na poslu. Znam, uspostavljanje humanih odnosa Sizifov je posao", kaže Dara Džokić.

Neophodnost preciznog cenovnika i uslova rada Miki Manojlović objašnjava na primeru filma "Bure baruta". Smatra da su svi glumci koštali producenta najviše 250.000 DEM a da je film zaradio nesrazmerno više. "Ovaj film je postigao veliki uspeh prvenstveno zbog pisca i glumaca. A njegovi glumci su mizerno plaćeni. Kad to ispričam napolju, ne veruju mi, to se kod njih ne bi desilo. Ne samo zato što postoje sindikati, nego zato što imaju uspostavljen sistem vrednosti. Ali, reći će neko, na tom filmu neko je ipak zaradio, zaradio je producent, zašto ja nisam producent? Zato što sam glumac, i zato što hoću da mogu da živim od svog rada, od glume. Ali, glumci zaista žive loše. Uvek su i živeli loše, znam, rastao sam u pozorištu. Besparica upućuje mlade glumce da snimaju po televiziji sve i svašta. Nemaju vremena za istraživački rad, a bez toga nema velikih igrača. Nemaju vremena da se suštinski bave odlukom da igrom duha mogu da izraze mnogo toga. To je ono što će da ugrozi pozorište i što će lagano, lagano da mu spušta nivo."

POLUTKE: Pripadnost Nezavisnom sindikatu stvar je lične odluke, od 900 članova Saveza dramskih umetnika Srbije, 360 ih je u Sindikatu. Nova uprava će pokušati da taj broj poveća. Nameravaju i da od svakog ugovora jedan odsto odvajaju u fond kojim bi pomagali članove bez posla. Nameravaju i da, kaže Dara Džokić, pitaju članstvo da li su potrebni zakon i kolektivni ugovori. "Ko zna, možda je mišljenje da su potrebni samo utisak manjine. Moramo imati preciznu sliku o volji članstva; možda većini trebaju samo polutke i lisnato testo koje im obezbeđuje Sindikat zaposlenih u kulturi." A ako većina bude "za akciju"? "Radićemo polako. Kad smo ovoliko tavorili, bolje da pokušamo mirno da pronađemo rešenje. Štrajk tek ako ništa drugo ne uspe, i samo ako budemo sigurni da ćemo time uspeti."

Pitanje o štrajku nametnula je asocijacija na predlog uprave Sindikata s kraja 1992. godine, predlog članstvu na štrajk, odbijanje saradnje sa RTS-om. Miki Manojlović o tome kaže: "Inicijativa je na vanrednoj sednici propala, i ja sam tu odluku članstva smatrao, a i danas je smatram, objektivnim odrazom stanja, odrazom zrelosti, mogućno"Ou sagledavanja sopstvenog položaja danas i ovde. To govori o strahovitoj jačini anestezije. Eto zato glumci i danas plaćaju danak RTS-u, zato rade za RTS, a novac ili ne dobiju na vreme ili ga ne dobiju uopšte, a ako ga zatraže uz pomoć suda, pročitaće svoje ime na crnoj listi RTS-a... Pravi proces, sazrevanje, otrežnjenje, sagledavanje položaja u kome se nalazi naša kasta nije ni počeo. Ako se čini da jeste, to je zbog pojedinaca koji su, zbog ovoga ili onoga, postali svesni da ugrožena egzistencija ugrožava samopoštovanje. Ako smo ti pojedinci i mi, članovi uprave Sindikata, evo prilike da dokažemo tu svoju svest."

Sonja Ćirić

Fenomen Lajka Feliksa

Hodanje po ivici

Lajko Feliks bi lako mogao biti kralj svadbi i sličnih veselja. Lako bi mogao biti i heroj avangarde, virtuoz koji istražuje. Mogao bi biti i prva violina velikih orkestara. Nije teško ni zamisliti ga kao zvezdu world musica i etno festivala

41.gif (7430 bytes)Kada, jednog dana, neko bude pisao knjigu o Feliksu Lajku, imaće velike probleme sa faktografijom. O njegovom muzičkom odrastanju, izbacivanju iz muzičke škole, kafanskim nastupima, objavljenim albumima i fantastičnim koncertima već godinama kruže legende. Ni sam Feliks ne pomaže mnogo, često je škrt na rečima, intervjui su mu šturi i ne voli ih, srpski mu nije maternji jezik, planovi mu se često menjaju. A ipak, i publika i kritika su ludi za njim. Planirani januarski koncert u Beogradu lagano je rasprodat par dana unapred, a tako je već godinama unazad, svaki od prostora je premali za sve zainteresovane. U Mađarskoj je sve isto, samo uvećano na kub, još samo histerija fali. Kritike su uvek izuzetne (izgleda da oni koji smatraju da se momak ponekad ponavlja to ne smeju da napišu). A sve to u muzičkom žanru u kojem drugi domaći predstavnici ne postižu ni izbliza takav uspeh. "Pa ko je taj dečko", pitaju se neupućeni, a ona većina koja zna o Lajku Feliksu mnogo ili malo se već pita: "Hoće li ovaj do kraja samo po opšte poznatim mestima ili će nam otkriti da li je taj novi album stvarno ubistven, kako kaže kritičarka čije se recenzije ne daju citirati po sećanju." Uostalom, koji je domaći album dobio toliko pozitivnih recenzija iz pera različitih kritičara?

Album Koncert '98 ima neobičnu predistoriju. To je prvi disk Lajka Feliksa koji nije objavljen za njegovu kuću X-Produkcio, i prvi koji je zvanično objavljen na jugoslovenskom tržištu. Mađarska kuća Fono Records se već nekoliko godina bavi izdavanjem lokalne etno i džez muzike i okupila je tokom godina većinu najpoznatijih mađarskih umetnika koji stvaraju na tom polju - nedostaju im samo Muzsikas. Radio B92, s ove strane granice, osim kompilacijskih Ring Ring albuma i licencnog Utopia Revisited nije pravio iskorake sa staze urbanog rok zvuka. Ovim diskom je realizovana obostrana želja za saradnjom. "Želja nam je da otvorimo još jedan segment naše izdavačke produkcije, a to ovaj disk u potpunosti ostvaruje", kaže Gordan Paunović, jedan od ključnih ljudi Muzičke produkcije Radija B92.

VIRTUOZNOST: Poput prethodnog albuma Live At Academy (X-Produkcio 97), i ovaj snimak je načinjen u velikoj sali Muzičke akademije u Budimpešti. Koncert je održan 28. februara 1998. godine, i zbog proteklog vremena i promene sastava Lajko Feliks je želeo da umesto ovoga pripremi novi materijal. No postava sa kojom se srećemo na ovom albumu (Feliks Lajko, violina, Zolt Kelemen, viola, Ferenc Kurina, kontrabas, Takač Tibor, bubanj, i Majkl Babinčak, violončelo) sigurno je jedna od najboljih koje je mladi violinista dosad okupio; ono što smo kasnije gledali, prošlog proleća, nije bilo takvog kvaliteta. Šteta je što su ovu postavu videli samo gledaoci na koncertima u Novom Sadu, Zrenjaninu i Budimpešti, jer se osnovna muzička ideja kuvala u Feliksovoj glavi više od godinu dana, koliko i traženje muzičara koji tu ideju mogu da ostvare. Dvojica starih saradnika i prijatelja, Kurina i Takač, i dvojica sjajnih novajlija, Kelemen i Babinčak, sačinili su spoj koji će teško biti ponovljen, ne stoga što su u pitanju muzičari nedostižne virtuoznosti - to mesto je ostavljeno za Lajka - već zato što je teško naći muzičare koji će imati toliko sluha za Feliksove improvizacije.

Feliks Lajko (25) imao je burnu karijeru: izbačen je iz muzičke škole, svirao je sa najradikalnijim improvizatorima Mađarske (Szabados i Dresch), u kafanama, na festivalima nove muzike, u kamernom orkestru Borisa Kovača, u salama muzičkih akademija, radio je muziku za pozorište i film (najnoviji njegov prilog je muzika za film Točkovi, Đorđa Milosavljevića). I gde god se pojavi sa svojom violinom (od koje se stvarno nikada ne odvaja) osvaja publiku već nakon nekoliko odsviranih tonova. Za prijatelje će iz gušta svirati do zore, a nekad ga mrzi da violinu izvadi i zasvira i kada mu to uporno traže. Može mu se desiti da ne stigne na vreme na koncert, ali kad stigne počinje odmah, bez ikakve pauze i posebne koncentracije. Nije ni čudo, na koncertima on publiku ne vidi dok svira (nekad joj i bukvalno okrene leđa), tu su samo violina i muzika. Bilo je zanimljivo posmatrati ovaj sastav pre godinu dana, na koncertu. Zaneseni Feliks, u transu, dok ostala četvorica ne skidaju oči sa njega ne bi li na vreme uhvatili sve prelaze. Kelemen svojom kontrom ističe Lajkovu figurativnost, Babinčak jedini ima pravo da doda malo svog klasičarskog obrazovanja, a pouzdani Kurina i Takač znaju da maestro ne prašta greške. Iako izgleda da ih takva pozicija opterećuje, grešaka nema. Od uvodnog "hita" Jatek 1., preko razmahanog i radikalnog Gudačkog kvarteta (pozdrav za Aleksa Balaneskua), do Finala, koje potvrđuje da je u pitanju jedna dugačka kompozicija. Zbog toga postojeći bisevi nisu našli mesto na disku.

Feliks Lajko je svojom svirkom, ali i kompozitorskim radom, dirnuo teren koji nije dovoljno istražen. Tradicija violinske muzike u Mađarskoj (a ona jeste inspiracija za mnoge, pa i za Lajka) jeste u poslednjih 15 godina istraživana i isviravana, ali je često ostajala u postojećim kalupima. Iskorak ka novom zvuku nije bila namerna Lajkova odluka, kod njega je sve "na osećaj". Zato i kompozicije nisu na koncertu svirane iz nota, niti naučene napamet, kao kod Balanescu Quarteta. Improvizacija je ono što je uvek spajalo narodnu i novu muziku. Lajko Feliks bi lako mogao biti kralj svadbi i sličnih veselja. Lako bi mogao biti i heroj avangarde, virtuoz koji istražuje. Mogao bi biti i prva violina velikih orkestara. Nije teško ni zamisliti ga kao zvezdu world musica i etno festivala. Za sada je sve to, samo ne u punom obimu. Ako se bude kretao, a ne ponavljao, to će biti prednost. I posle više od godinu dana Lajko Feliks se kreće po ivici. Može postati sve, a može živeti od stare slave. No, sigurno neće biti junak serijala "Kucamo na vrata zaboravljenih asova". Zbog albuma Koncert '98, kao i dva prethodna, teško da će biti brzo zaboravljen. Od njega zavisi samo da li će mu rasti popularnost, kult status, ili samo broj onih koji će žaliti što ga nisu na vreme gledali i slušali uživo.

Bojan Đorđević

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)