Odlazak Stenlija Kjubrika

Širom zatvorenih očiju

Enigma Kjubrik tek traži rešenje, i kroz istoriju filma putuje kao crni obelisk, noseći slike našeg vremena za neku novu i nadamo se bolju generaciju, koja neće ponavljati iste gluposti vrteći se u krug

Stenli Kjubrik je umro daleko od očiju javnosti, u svojoj kući u Sent Olbensu, nedaleko od Londona, pokušavajući sedamdeset jednu godinu da živi neki drugačiji život. Najpre je bio Amerikanac koji je, od 1961, izabrao britanska ostrva kao novu domovinu. Iako odrastao u Holivudu, njegova želja da buku i bes glamura zameni autorskom slobodom je definitivno realizovana prelaskom na evropsko tlo.

Nekoga bi možda i zavarao početak sa efektnim trilerom Ubojičin poljubac, ali njegova filmska odiseja počinje sa spektaklima Staze slave i Spartak, zbog kojih je i napustio fabriku snova. Antiratna drama koja raskrinkava militarističku farsičnost svakog rata , čije su uniforme i verbalni patriotizam tek deo skarednog maskenbala, locirana u sumrak Prvog svetskog rata, dokazala je kako novi dečko u filmskoj industriji ima raskošan talenat, da ga kritika obožava, ali da se sve to slabo naplaćuje na kasama bioskopa. Ipak, glavna glumačka vedeta Staza slave Kirk Daglas dao je još jednu, ispostavilo se i poslednju šansu mladom Kjubriku poverivši mu režiju spektakla Spartak (1960), u kojem je više od sopstvenog glumačkog umeća demonstrirao snagu bicepsa. Bilo je to 1960, u vreme kada je televizija oduvala spektakle sa velikih ekrana, i kada je Ben Hur provozao poslednju slavnu filmsku trku. Na začudan način, mnogo godina kasnije, Spartak je postao kultni film američke gej populacije.

APATRID: Za svoj prvi neamerički film Kjubrik je izabrao ekranizaciju Lolite Vladimira Nabokova, još jednog apatrida, verbalnog egzibicioniste i provokatora kalibra Salvadora Dalija. Njihovi udruženi talenti napravili su jednu od najjetkijih kritika "američkog načina života", obrušavajući se na same njegove temelje - porodicu. Tek je mlitavi rimejk Adrijen Lin, pokazao svu veličinu originala. Sledila je urnebesna komedija o hladnom ratu Dr Strendžlav (1964), sa podnaslovom Kako sam prestao da se plašim i zavoleo bombu. To je pomalo distanciran i ciničan autorov pogled na civilizaciju koja je sebe dovela do ivice samouništenja. Antologijski kraj filma, sa šlagerom "Srešćemo se opet ko zna kad i ko zna gde" koji prati sliku rascvetavanja atomskih pečurki, nabolje ilustruje Kjubrikovo osećanje sveta u kojem živi.

Reditelj je pogled zatim upro prema nebu, tražeći ono bolje u čoveku u kolevci zvanoj svemir. Inspiraciju je našao u delu vizionara, svog novopečenog zemljaka Artura Klarka. Od tuče primata do koske koja postaje svemirski brod, dok crni obelisci nose tajnu, u Odiseji 2001 Kjubrik u naizgled prevratničkoj 1968, pravi testament za neku buduću generaciju ili, kako apologeti ovog filma vole da kažu, "bolji naučnofantastični film moći će biti snimljen samo na licu mesta". Njegova mašta je dobila krila u dotad najvećem broju specijalnih efekata u istoriji.

REFLEKSIJA: Sledila je još jedna ekranizacija romana još jednog "nestašnog dečaka", Entonija Bardžesa, Paklene pomorandže (1971), koja je refleksija na totalitarizam koji najviše pogađa mlada pokolenja, a ironijska žaoka fokusirana je na scenu silovanja uz setne zvuke glavne teme filma "Pevajmo na kiši".

Iako ima status genija, Kjubrik snima sve ređe, i gotovo nepogrešivo iznenadi izborom teme. Tako je i bilo sa Berijem Lindonom (1975), kostimiranom melodramom koja će ostati upamćena po antologijskoj fotografiji Džona Alkota, gotovo bez upotrebe veštačkog svetla. Usledio je žestok povratak sa Isijavanjem (1978), prema prozi Stivena Kinga, koji je najviše računao na šizofreni talenat Džeka Nikolsona. Ipak, pojavili su se i prvi glasovi kako je Kjubrik postao zarobljenik svog autorskog sveta, koji je, kao i u filmu, lavirint iz kojeg izlaza nema.

MOJSIJE I KAPO: Gotovo deceniju kasnije (1987) stiglo je iznenađenje - film Ful metal džeket (naslov označava vrstu municije korišćenu u ratu u Vijetnamu, kod nas preveden kao "Bojevo zrno"), kojim on mnogo pre Spilberga i Malika, a radikalnije od Semjuela Fulera i Nikolasa Reja, skače u samo ždrelo rata. Narednik koji jedini može da održi u životu šačicu preplašene dečurlije, koja vodi nečiji tuđ rat, u Kjubrikovoj verziji je negde na pola puta između Mojsija i kapoa u koncentracionom logoru. Iako hvaljen, čak i idolizovan, Kjubrik je zadavao probleme svojim sledbenicima i idolopoklonicima ne jureći trendove nego ih anticipirajući i kreirajući. U svetu filma od 60-ih do 80-ih, da se poslužimo metaforom 90-ih, modom, bio je Žan Pol Gotje: kombinacija provokacije, veze sa tradicijom i inovacijom, ali definitivno i uvek u - modi. Sam nije dočekao premijeru trilera u produkciji bračnog para Kruz-Kidmen Široko zatvorenih očiju, koji je najavljen za jul 1999, a pre toga za Božić 1997. Još jednom je zadao muke onima koji su olako shvatili njegovu originalnost. Smrt autora verovatno će baciti specifično svetlo i na sam film, neki će od toga i zaraditi, kao Rade Šerbedžija koji je u njemu igrao, ali enigma Kjubrik tek traži rešenje, i kroz istoriju filma putuje kao crni obelisk, noseći slike našeg vremena za neku novu i nadamo se bolju generaciju, koja neće ponavljati iste gluposti vrteći se u krug.