Iran

Žene na vlasti

Trijumf kandidatkinja na izborima za gradska, opštinska i seoska veća samo je mala bitka u velikom ratu između konzervativaca i umerenjaka

Da su se Iranci (Persijanci) držali srpske maksime o spektakularnim prirodnim pojavama kao prejudikatorima velikih državotvornih promena (grom na Svetoga Savu, zemljotres u okolini Mionice), dosad bi im galaksija Mlečnog puta bila pretesna. Ovako, iako se nalaze na seizmičkoj žili, pričaju o vremenima kada je car Kambiz osvojio Egipat i tuguju zbog poraza kod Gaugamele, postali su manjina u sopstvenoj državi.

Ni lokalni izbori, prvi posle islamske revolucije 1979. godine, održani početkom marta , nisu mnogo toga promenili, mada je činjenica da su zemlji dali novi zamah. Žene su sada na vlasti. Ne posvuda, doduše, ali u preko 20 gradova, uključujući Orumijeh, Kermanšah, Sari, Masdžed Solejman. Ovaj izborni kuriozitet ne čudi zbog demografske zastupljenosti (48,48 odsto iranskog stanovništva čine žene, nasuprot svetskom proseku 50,2), već zbog sekundarne uloge u društvu koju im je islamski režim namenio i nametnuo.

Trijumf kandidatkinja za gradska, opštinska i seoska veća samo je mala bitka u velikom ratu između konzervativaca i umerenjaka, započetom pre dve godine, kada je prodemokratski teolog Mohamed Hatami postao predsednik. Mada su lokalni izbori završeni nerešeno, ili čak pobedom konzervativaca (Hatamijeve pristalice osvojile su vlast u 11 od 28 provincija), neosporno je da je samo njihovo održavanje korak dalje od teokratije. Analitičari procenjuju da je upravo to i bio cilj predsednikove administracije.

PIROVA POBEDA: Rezultati nisu usrećili ni nominalne pobednike, konzervativce. Kako oni, osim zajedničke političke kvalifikacije tradicionalista, ne liče na svoje evropske kolege, nisu navikli na poraz, makar i lokalni, manjinski. Rahbara (vrhovni religijski vođa, po ustavu Irana, iznad predsednika) i njegove pristalice panika je verovatno počela da hvata posle prvih jutarnjih vesti. Neočekivano veliki odziv birača produžio je izbore na sledeći dan, a na neka mesta transportovane su dodatne količine glasačkih listića. Sve ovo ukazuje da je stanovništvo veoma zainteresovano za učešće u dosad nezamislivo kontrolisanoj vlasti.

Promene su tek u začetku, i trenutno se razbija dualizam. Stanovništvo se više ne deli na pro- i kontra- Hatami, kao što je to bio slučaj na predsedničkim izborima u maju 1997. Tada je umereni teolog osvojio čak 69 odsto glasova; međutim, objekat izjašnjavanja nije bio Hatami već čvrsta islamska vlast oličena u njegovom protivniku. Na lokalnim izborima šansu su dobili i nezavisni (samostalni) kandidati - i ostvarili veliki uspeh.

Iako je to još daleko od demokratije, ako se tako zove sistem kojem Iran (sa ajatolahom Ali Hamneijem na čelu) teži, nije za potcenjivanje; naročito ako se uzme u obzir da su verske vlasti učinile praktično sve da onemoguće, suspenduju ili ignorišu kandidate čiji komunalni programi nisu dobili blagoslov Islamskog saveta. Mediji su, do zaključivanja lista kandidata, lokalnim izborima "poklanjali" prostora koliko i nedavnom zemljotresu u Kolumbiji, po sistemu: imamo i mi toga, ali se ne hvalimo. Ukupan učinak antiizborne kampanje bio je impresivan: za gotovo 200.000 mesta u 720 gradskih i opštinskih i nekoliko hiljada seoskih veća prijavilo se svega 330.000 kandidata, uključujući pet hiljada žena. Vlada se nadala broju od bar milion kandidatura, te je dolazilo do besmislenih situacija. Stanovništvo gradova moglo je da bira između nekoliko kandidata (najčešće dva, retko tri i više), ali ih u mnogim selima nije bilo više od jednog. Događalo se čak da populacija pojedinih ruralnih krajeva uopšte nije imala za koga da glasa, pa je ministar unutrašnjih poslova, u funkciji supervizora izbora, morao da moli neke, sada već poslanike (odbornike), da presele svoje kandidature radi "pravilnije raspoređenosti".

Nesuđeni supervizor, bivši ministar unutrašnjih poslova Abdulah Nuri, kojeg su islamske vlasti smenile jer je bio suviše naklonjen Hatamijevom programu socijalnih reformi, osvojio je najviše glasova na izborima za gradsko veće Teherana. Uopšte, konzervativci su do nogu potučeni u prestonici - nisu osvojili ni jedan jedini mandat (od 15 mesta, prohatamijevci su izborili 12, a tri su namenjena samostalnim kandidatima), ali su zato trijumfovali u velikom broju udaljenih sela, bilo zahvaljujući "slučajnosti" da nije bilo opozicije, bilo činjenici da imaju monopol na distribuciju nezavisnih medija.

KONSULTATIVNA VEĆA: No, njihovi protivnici nemaju previše realnih razloga za optimizam, bar u naredne četiri godine, koliko je planirano da mandati traju. Većina lokalnih veća, koja će uskoro biti zvanično oformljena, nema svoj statut, a i nije jasno koje bi mogle biti njihove ingerencije. Verovatno je, ako ne i sigurno, da novoizabrani poslanici, pa ni vlade koje izaberu, neće imati nikakvu izvršnu vlast. Država u kojoj verski vođa potvrđuje izbor predsednika, iako je za njega glasalo više od dve trećine stanovništva, mogla bi i komunalne probleme da tretira kao one "od državnog značaja", a organi lokalne uprave služili bi savetodavnoj funkciji, poput iranskog parlamenta (u originalu: Islamsko konsultativno veće), tj. za dekorativne svrhe. S tim u skladu, nikoga ne bi trebalo da čudi eventualna odluka ajatolaha Hamneija o, recimo, režimu korišćenja kanalizacionog čvora u Savehu u uslovima neposredne opasnosti od strane agresije. Ponižavajuće u celoj stvari za teokratsku vlast jeste to što će za takvu odluku nominalno morati da traže savet od žena, koje su osvojile četiri od sedam mesta u većnici ovog grada, 100 kilometara jugoistočno od Teherana.

Interesantno je da su upravo konzervativci prvi zahtevali raspisivanje lokalnih izbora, ali ne zbog nade da će time ojačati svoje pozicije u narodu i decentralizovati vlast (to je Hatamijeva ideja), već kao načina da se otarase jednog tajkuna koji je, postavši suviše moćan, okrenuo leđa zvaničnom Teheranu. Čim su čuli za odluku o raspisivanju izbora, koja se pokazala kao dvosekli mač vlade, pristalice prodemokratskog predsednika formirale su nekoliko minornih političkih partija, od levice do centra, na osnovu čega su nominovali kandidate. Malo je ko od njih, međutim, očekivao da bi se konzervativci mogli setiti predizborne pismene zakletve na vernost principima "velajat e fakih"-a (teokratskog režima).

"Velajat e fakih" zvanično je stupio na snagu posle referenduma 1. aprila 1979. godine. Glasanje je obavljeno javno (apelacijom), a pitanje je glasilo: "Da li ste za povratak islamskih vrednosti?" Proglašena je Islamska Republika (Jomhuri-ye Eslami-ye Iran). Žene su po treći put u XX veku vraćene pod veo, izuzete su iz muškog društva. Otvorene su specijalne škole za njih, kako bi nastavile započeto obrazovanje, ali je zbog malog broja takvih ustanova 56,7 odsto pripadnica lepšeg pola starijih od 15 godina ostalo nepismeno. Ponižene i degradirane, ili zaštićene i promovisane na društveni pijedestal, žene su tokom 18 godina vodile tihu borbu sa patrijarhatom. Njihova nastojanja za povratak na stanje pre Homeinijeve revolucije urodila su izborom Mohameda Hatamija. Preživeli članovi izborne komisije verovatno će do kraja života žaliti što su dozvolili milionima devojaka i žena da glasaju za predsednika "po njihovoj meri". Hatami je uzvratio imenovanjem jedne žene za potpredsednika države, dok je nekoliko njih ušlo u administraciju, u svojstvu predsednikovog savetnika ili člana kabineta. Samo godinu dana ranije, na parlamentarnim izborima, od 270 mandata žene su osvojile 14.

Izbor prodemokratskog teologa za predsednika Irana i postavljanje žena u sam vrh svetovne vlasti pratio je razorni zemljotres u kojem je poginulo blizu pet hiljada ljudi, a 70 sela je prestalo da postoji. Šest dana posle glasanja za lokalne organe, islamsku republiku pogodio je zemljotres jačine 6,2 stepena Rihterove skale, s epicentrom u regionu Bandar Abas, na jugoistoku (žene na vlasti). Državna agencija IRNA javlja da su mnoga sela uništena, ali nije bilo ljudskih žrtava.