Turski putopis

Generalska zebnja

Svako ko poseti Istanbul i druge gradove može da se uveri u to da zabrađenih turskih žena ima više u nemačkim i drugim zapadnoevropskim gradovima nego u samoj Turskoj

Istanbul

Izbledela tabla "robna kuća" i drugi natpisi na srpskohrvatskom oko Kapali čaršije, trgovačkog dela starog grada Istanbula, svedoče da su tu nekad trošili svoje devize i bivši Jugosloveni. Sada se množe reklame na ruskom jeziku, a bazar posećuju, kako kažu tamošnje kafedžije, pored zapadnoevropskih i bliskoistočnih turista, mnogobrojni kupci iz Ukrajine, Rusije i drugih država bivšeg Sovjetskog Saveza.

Poneseni možda prenaglašenim optimizmom, pojedini turski sagovornici predviđaju obnovu Istanbula kao privrednog, finansijskog, trgovačkog pa i političkog i kulturnog centra, što je i bio u nekadašnjem Osmanlijskom carstvu.

Takve procene obično nastaju u raspravi oko odbijanja Evropske unije da odredi obavezujuće rokove i uslove za prijem Turske u zapadnoevropsku privrednu integraciju, uprkos američkom insistiranju na tome. Pri tom se ukazuje na veličinu Turske, njenih 65 miliona stanovnika, brz privredni uspon u novije vreme i njen istureni položaj na istočnom krilu Severnoatlantskog pakta, kao i blagodeti skopčane sa otvaranjem Istoka posle pada sovjetske imperije.

Mnogi turski sagovornici lako planu kada se u tom sklopu ukaže i na očite primere kršenja ljudskih prava, posebno onih grupa za koje vlast smatra da su neprijatelji države, bili oni krajnji levičari, islamski fundamentalisti ili kurdski separatisti. Odnos prema Evropi stalno je bolna tačka u javnosti koja, s jedne strane, svoju političku, pa i civilizacijsku budućnost vidi na Zapadu, a s druge strane kritike Zapada doživljava kao nezaslužene i nepravedne.

Na pitanje o sudbini približno 25 novinara u zatvorima zbog delikta mišljenja obično stiže odgovor da su samo dvanaestak među njima zaista novinari. Međutim, turske i međunarodne humanitarne grupe dokumentovale su veći broj batinjanja aktivista za ljudska prava, novinara ili drugih "nepodobnih" lica. Bilo je i ubistava "u prisustvu vlasti". Presuda zbog "uvrede države i njenih organa", "podsmevanja i omalovažavanja oružanih snaga" i sličnih sadržaja iz krivičnih zakonika, karakterističnih za autoritarne države, ima nešto manje nego pre dve ili tri godine.

USPON NACIONALIZMA: Posetilac iz inostranstva rizikuje ozbiljnu svađu ukoliko izrazi, čak i u uvijenom obliku, mišljenje da spektakl koji vlasti priređuju oko hapšenja i suđenja vođe Radničke komunističke partije Kurdistana Odžalana ne doliči demokratskom poretku. Na mnogobrojnim televizijskim stanicama neprestano se smenjuju isti snimci koji prikazuju poniženog pobunjenika koji, kako se kaže u pratećim komentarima, "u istrazi peva kao slavuj". "Afera Odžalan" iznova je podjarila ionako užagreni nacionalizam, koji će svakako biti u usponu barem do parlamentarnih izbora 18. aprila.

Neizvesno je da li će ishod izbora doneti više političke stabilnosti.

Sadašnji premijer Bulent Edževit, njegovi prethodnici, Maksut Jilmaz i predsednica vlade Tansu Čiler, guraju se svi negde oko centra, strepeći od daljeg jačanja religijski opredeljenih partija i političara. Nad političkim životom bdiju oružane snage u ulozi arbitra i čuvara republike, nasleđa velikog Ataturka i - najčvršće sprege u odnosu Turske sa NATO-om i SAD.

SUDBINA: Da Tursku ne zadesi sudbina Alžira, Irana i bivše Jugoslavije ono je od čega strepe generali sada kad je nestao bauk komunizma. Razloga za zebnju imaju: kaže se da je dosad 30.000 ljudi ubijeno u obračunima vlasti sa kurdskim pobunjenicima. Predgrađa Istanbula, Ankare i drugih gradova prepuna su gnevnih mladih, siromašnih i nezaposlenih ljudi, razočaranih u građanske političare i evropske ideologije. Duboko i horizontalno bratstvo koje nudi religijski utemeljen nacionalizam privlačniji je od vere da će blagodeti otvorenog tržišta kad-tad dospeti i do dalekih industrijskih predgrađa, ili zabitih poljoprivrednih područja. Na univerzitetima može još da se čuje i klasična komunistička retorika u kojoj glavnu ulogu igraju feudalne socijalne razlike, zavisnost od Vašingtona i gnušanje nad islamizmom.

Zelena ili crvena - revolucije će biti, kažu neki turski sagovornici.

Drugi ukazuju na očitu ekonomsku modernizaciju, brz uspon turizma i drugih uslužnih delatnosti, nova tržišta na Balkanu, Kavkazu i u Srednjoj Aziji i naizgled nezaustavljivu snagu preduzetništva duboko ukorenjenog u kulturi turskih gradova. Svako ko poseti Istanbul i druge gradove može u svakom slučaju da se uveri u to da: zabrađenih turskih žena ima više u nemačkim i drugim zapadnoevropskim gradovima nego u samoj Turskoj. Možda ta činjenica svedoči da je modernizam ipak nadvladao.