Paralelne karijere Mijatovića i Šukera

Prijateljstvo iznad svega

Igrajući poslednje tri godine u Real Madridu, Mijatović i Šuker učinili su više za popravljanje jugoslovensko-hrvatskih odnosa nego diplomatije dve zemlje koje se, ruku na srce, i nisu baš pretrgle na tom planu

Peđa Mijatović i Davor Šuker su jedan protiv drugog poslednji put igrali u sezoni 95/96: Peđa je nosio dres Valensije, Davor - Sevilje.U Španiji su se nadmetali šest puta između 1993, kada je Mijatović došao u Valensiju, i 1996, kad ih je sudbina spojila u Real Madridu. Prethodni dueli datiraju iz bivše nam zajedničke države: prvo kao "klinci" u dresovima Budućnosti i Osijeka (87-89), potom u majicama Partizana i Dinama (89-91), sve dok Šuker nije otišao u Španiju (1991), gde mu se Mijatović pridružio (1993).

Od 1996. zajedno su u najslavnijem klubu sveta, ali prvi put su u istom dresu igrali još 1987. u omladinskoj selekciji Jugoslavije, koja je oktobra te godine postala prvak sveta u dalekom Čileu. Mijatović je nosio broj 11, i nije igrao u finalu protiv SR Nemačke jer je isključen u polufinalu protiv ondašnje Nemačke DR, Šuker je nosio "9", broj koji najviše voli iako bi mu, kao izrazitom levaku, po nekoj fudbalskoj logici više pristajala "jedanaestica". Mijatović se kasnije opredelio za "osmicu", i danas je ne bi menjao ni za šta na svetu.

Od tih čileanskih dana njihove karijere teku paralelno, sa mnogo sličnosti. Razvojni put je bio klasičan i logičan za dva mlada fudbalska talenta. Kad su vidno prerasli svoje rodne sredine i klubove u kojima su počeli, put ih je odveo u veliki fudbalski svet.

Moglo se desiti da se nađu zajedno u Hajduku, koji je 1989. dobro odrešio kesu i kaparisao Mijatovića, a on je uzeo poveći avans i obećao dolazak u Split. Hajduk je istovremeno jurio i Šukera, ali je Dinamo bio brži i mladi Osječanin se opredelio za "modre". Peđa je nešto kasnije, u politički već prilično uzavreloj situaciji, odustao od prelaska u Hajduk, uredno je vratio primljene pare i krenuo put Beograda.

Nekadašnji selektor Jugoslavije Ivica Osim, trener koga se obojica izuzetno rado sećaju i koga bi i te kako rado videli na klupi Real Madrida, nepogrešivo je u njima video buduće zvezde i pozvao ih u "A" reprezentaciju. Mijatović je debitovao u leto 1989. u Finskoj (2-2), Šuker se našao među 22 putnika za mondijal u Italiji, mada nije odigrao nijednu utakmicu pre toga niti je ulazio u igru u Italiji. Zvanično je debitovao 27. februara 1991. u Izmiru protiv Turske (1-1), zamenivši - Mijatovića. To je jedini put da su se istovremeno našli u dresu SFRJ. Šuker je u maju te godine protiv Farskih Ostrva igrao po drugi put za Jugoslaviju i postigao svoj jedini gol. I to je bilo njegovo poslednje gostovanje u Beogradu.

"Sećam se kao da je bilo juče, dali smo im sedam komada, a moglo je biti dvostruko više", seća se Šuker koji je u drugom poluvremenu zamenio Jarnija i zajedno sa Ivkovićem (Ladićem), Stanojkovićem, Jarnijem, Vulićem, Najdoskim, Spasićem, Prosinečkim, Bobanom, Pančevim, Savićevićem i Sinišom Mihajlovićem, koji je tada debitovao, ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala pošto su njih trinaestorica poslednji sastav bivše SFRJ. U jesen te godine revanš sa Faranima i meč u Beču sa Austrijom igrani su bez Hrvata. Plasman za EP u Švedskoj izboren je sa šest pobeda i dva remija, ali "plavi" tamo nikada neće zaigrati jer su posle odluke OUN-a o uvođenju sankcija Jugoslaviji vraćeni iz Stokholma...

POLITIKA: Šuker kaže da još ne zna s kakvim će osećajem istrčati na "Marakanu" posle više od osam godina.

"U svakom slučaju biće neobično jer to nije obična utakmica. Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali u igri je mnogo više od tri boda. Jedno je sigurno - idem bez ikakvog straha i siguran sam da ćemo mi igrači, na obe strane, odigrati sportski i fer meč, a pobediće onaj ko bude imao bolje živce i više sreće, koja je u ovakvim utakmicama neophodna."

U karijeri Mijatovića i Šukera i cele njihove generacije postoji "rupa" između 92. i 94. koju je napravila politika. U Švedskoj 1992. nije bilo ni Jugoslavije (isključena) ni Hrvatske (nije ni učestvovala u kvalifikacijama, tek se bila osamostalila). Hrvati su se prvi pojavili na svetskoj sceni i odmah izborili učešće na EP u Engleskoj 1996, Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno da učestvuje jer su sankcije ublažene (što se sporta tiče) u septembru 1994, kad je već bilo kasno za Englesku. Pravi takmičarski start Jugoslavija je imala u kvalifikaciujama za SP u Francuskoj 1998, na kome se, na svu sreću, pojavila.

"Jeste, igrali smo u Francuskoj i osetili aromu najveće fudbalske smotre, ali godine apstinencije niko nam ne može vratiti, i to će ostati večita mrlja u karijerama svih nas", kaže Mijatović.

U martu 1994, kad je Hrvatska igrala prijateljski meč sa Španijom u Valensiji, Peđa Mijatović je napravio gest koji danas možda i ne izgleda posebno značajan ali pre pet godina - u jeku rata u Bosni i Hercegovini i sa mnogo nemirnih žarišta u Hrvatskoj - njegovu posetu hotelu u kome su bili hrvatski igrači i rukovodstvo sigurno nisu baš pozdravili svi sa naše strane.

"Smatrao sam logičnim da odem i pozdravim igrače sa kojima sam takoreći do juče igrao zajedno. U ekipi Hrvatske bili su moji čileanski drugovi Šuker, Jarni, Boban, Prosinečki, Štimac... Popili smo piće, malo popričali, poželeo sam im sreće i priznao da im zavidim jer oni igraju za svoju zemlju dok je moja bila pod kaznom.

Bilo - ne ponovilo se", seća se Mijatović.

Hrvati su Mijatovićev gest primili vrlo lepo, mada se "tisak" nije usudio da tu posetu registruje. Za svaki slučaj... Kasnije, kad su se Mijatović i Šuker našli u Realu, hrvatska štampa je u početku imala dosta problema da "svari" njihovo prijateljstvo, a oni su, ko za pakost, bili "kao sijamci". Posle svakog od brojnih golova trčali su jedan drugom u zagrljaj, van terena su bili nerazdvojni, od prvog dana su "cimeri", a u brojnim intervjuima koje su davali španskim i inostranim medijima jedan o drugom su uvek govorili sve najlepše. Šuker je, koristeći svoj ogromni autoritet u Hrvatskoj, probio led i na neki način "odomaćio" Peđu u hrvatskoj štampi, iako se "tisak" zdušno trudio da Peđine uspehe minimizira a Davorove glorifikuje. U svakom slučaju, njih dvojica su više učinili na popravljanju jugoslovensko-hrvatskih odnosa nego diplomatije dve zemlje koje se, doduše, na tom planu baš i nisu pretrgle.

U intervjuima obojica izbegavaju da govore o politici. Mijatović se u političkim previranjima u Crnoj Gori opredelio za liniju premijera Mila Đukanovića, i u predizbornoj kampanji se slikao, zajedno sa Savićevićem, za plakat podrške Đukanoviću. To mu, naravno, ne smeta da svim srcem igra za Jugoslaviju i bude njen najbolji igrač poslednjih godina. Šuker nije član nijedne političke partije ali je lični prijatelj predsednika Franje Tuđmana koji "luduje" za fudbalom. Šuker je ponosan i srećan što je dočekao da igra za nezavisnu Hrvatsku i da sa njom bude treći na svetu, ali njegov patriotizam nikako ne treba mešati sa nacionalizmom. On je, jednostavno, normalan mlad čovek koji se normalno ponašao i u najkritičnijim vremenima. Jedan od njegovih najboljih prijatelja i danas je Željko Petrović, Crnogorac koji je igrao u Dinamu i koji je zajedno sa Šukerom 1991. stigao u Sevilju. Letos su zajedno bili na mondijalu, svako sa svojom reprezentacijom, o čemu 1991, kada su došli u Sevilju, verovatno nisu mogli ni da sanjaju.

BUDUĆNOST: Jedna od razlika u nizu sličnosti jeste "civilni status" Mijatovića i Šukera. Peđa se oženio još u Jugoslaviji, sin Luka rodio se u Beogradu, a sin Andreja u Valensiji. Pre dve godine se razveo, donedavno je živeo sam u Madridu jer je Luka s majkom u Beogradu, a Andreju, teško bolesnog od rođenja, čuva jedna porodica u Valensiji. Od letos je Peđa u vezi sa modelom Anetom Milićević, koja je u drugom stanju, a rođenje deteta svakako će učvrstiti vezu mada Mijatović još ne razmišlja o novom braku. Šuker je u Sevilji važio za donžuana koji je slomio srca mnogih Andalužanki. Pre nekoliko godina osvojio je i popularnu glumicu i voditeljku Anu Obregon, koja je više od 10 godina starija od njega i, uprkos svim prognozama, veza i ljubav još traju. Retko se pojavljuju zajedno jer od "paparaca" i takozvane "štampe srca" ne može da se živi.

Obojica žive u ekskluzivnom madridskom naselju "Moraleha" u predivnim kućama. Šuker je na dno bazena ugradio amblem Real Madrida, ali je poslednje dve sezone u nemilosti trenera, prvo Hejnkesa, potom Hidinka. Ostaje da se vidi hoće li mu novodošli Tošak biti naklonjeniji.

Šuker ima još godinu dana ugovora, Mijatović još tri. Teško je pretpostaviti da će i od leta ostati zajedno. Šukerova situacija je teža jer igra malo i sve je bliži odluci da negde ode, potpiše poslednji veliki ugovor i uzme još par miliona dolara. Mijatovića ove sezone prate povrede, ali je njegov status neuporedivo bolji. Kredit koji je stvorio u štampi i kod navijača daje mu pravo i na jednu slabiju sezonu, mada će on kad bude najteže - što je karakteristika pravih asova - odigrati najbolje. U svakom slučaju, ne isključuju mogućnost da na leto "u paketu" odu, recimo, u Englesku ako "ponuda bude adekvatna". Svesni su da se njihov ciklus u Real Madridu polako bliži kraju. Obojica su sujeverni, posle svakog gola se krste, naravno svaki na svoj način, što Španci ne primećuju ni posle tolikih godina. Peđa ima čitav ritual prilikom izlaska na teren: prvo se prekrsti, zatim rukama dodirne prvo jednu pa drugu kopačku, potom poljubi ruku... Šuker je još pre pet godina izdao kasetu koju je nazvao "Mojih 100 golova", do brojke od 200, što bi mogao biti povod za novu kasetu, fali mu još samo 14 pogodaka. Na kraju pomenute kasete Šuker kaže da mu je želja da on i njegova generacija "ostave traga u hrvatskom nogometu". Tada je imao samo devet utakmica u reprezentaciji; danas, bez meča sa Grčkom prošle srede, ima ih 46 i čak 38 golova.

Mijatović smatra da još nije vreme za svođenje bilansa. Ne želi kasete, knjige, feljtone... Njegov veliki cilj je "Zlatna lopta", odnosno titula najboljeg igrača Evrope. Hoće li 1999. uopšte moći ozbiljno da konkuriše znaće se već ovog proleća. Posle 1-1 u Madridu u meču sa Dinamom iz Kijeva, sudbina Reala u Evropi prilično "visi". S druge strane, meč u Beogradu biće u žiži svetske javnosti, izveštači iz celog sveta najavili su dolazak u Beograd, a Peđa se u takvim utakmicama najbolje snalazi.

Pre leta i važnih odluka ko će gde, predstoji taj "istorijski" meč 27. marta, ako ga uopšte bude. Ko zna šta se sve sprema posle 15. marta jer, zna se da je UEFA vrlo osetljiva na svako zveckanje oružjem. Meč sa Irskom nije igran u oktobru nego u novembru zbog pretnji NATO-a... Sada se situacija lako može ponoviti.

Jedina nada je da se novi pregovori otegnu jedno dve nedelje, i da "plavi" 27. marta ugoste Hrvate, a četiri dana kasnije Makedonce.

Zasad je važnije da se ti mečevi uopšte odigraju, a šta će biti na terenu (na tribinama neće biti ništa jer su dva saveza dogovorila da navijači ne prate svoje selekcije) - videćemo...