Zbogom starim navikama

Drugačija Engleska

Endru Salivan je otišao u Ameriku 1984. godine. Vratio se u domovinu petnaest godina kasnije i zatekao je sasvim izmenjenu. Britanija je prestala da glumi svetskog lidera i počela da živi pravi život

Moj rodni grad nekad je bio tipičan engleski gradić, odraz mentaliteta i navika Ostrvljana. Ist Grinsted, gotovo nacionalni simbol za dosadni život srednje klase, bio je poslednja stanica železničke linije koja vodi južno od Londona, prvo mesto izvan metropole koje to zapravo nije, haotična mešavina razočaranja i izvesne neartikulisanosti sa primesama nekakvog ponosa.

U periodu mog sazrevanja, moj grad se razvijao u sredinu od 20.000 užurbanih stanovnika koji svakog jutra trče na posao, specifičnog šarma. Viktorijanska železnička stanica i elizabetanska glavna ulica, zbrka sastavljena od lokalnih mesarnica i pekara, bašta u kojima se uzgajalo povrće i terena za ragbi dobacivanje, zatim crkveni toranj i zumbuli koji se s proleća smenjuju s ljubičicama - sve to je ovaj grad činilo jedinstvenim, mestom u kome se živi i odrasta, mestom koje je poznavalo svoje mane i vrline i zauzimalo svoje mesto pod suncem.

Međutim, petnaest godina kasnije moj grad se pretvorio u mesto koje umalo nisam prepoznao. Livada na kojoj sam se igrao kao dečak nestala je pod gomilom pseudokoliba sagrađenih za rastuću srednju klasu. Stara železnička stanica ustupila je mesto betonskom zdanju. Klaustrofobični hangari prepunjeni supermarketima smešteni u centru grada zamenili su gotovo svaku lokalnu radnju u gradu. Glavna ulica pretvorila se u zastrašujuću kombinaciju agencija za prodaju nekretnina i dobrotvornih ustanova, banaka i hipotekarnih kompanija.

Glavni gradski put sad izlazi na novi londonski kružni put M25, stalno zakrčen kamionima sa belgijskim i italijanskim tablicama na svom putu ka aerodromu Getvik ili nekoj drugoj destinaciji. Televizijski program je takođe bio iznenađenje za mene - naleteo sam na raznovrsne nemačke kablovske programe, šou Larija Kinga i South Park.

Odlazeći u Ameriku, zaista nisam mogao da pretpostavim da će se tako nešto dogoditi. Emigranti u Americi vole da se sećaju svoje zemlje kao staromodne i pomalo čudne, nepromenljivo-stabilnih vrednosti i nazadnih razmišljanja i stavova. Međutim, ispostavilo se da je u Engleskoj danas prilično teško naći predgrađe iz mog sećanja. Ta klimava uspomena na ono što je nekada bilo, sazdana od nostalgije, klasnih razlika i pasivnosti, izbledela je pred promenama koje su došle - predgrađe iz moje mladosti počelo je da liči na bezlične američke prigradske delove. Metamorfoza, međutim, još nije izvedena do kraja i ta nedorečenost je na mene ostavila čudan utisak.

Transformaciju u ovom slučaju posmatram kao gubitak nacionalnog identiteta. Možda je to na neki način nevidljivo spolja ili isuviše postepeno da bi bilo vidljivo iznutra. U protekle dve decenije su se globalne promene i političke reforme iskombinovale sa završetkom hladnog rata, i prohujale Britanijom neuporedivo jače nego u bilo kojoj drugoj zapadnoj zemlji. Po mom mišljenju, vrlo je moguće i nije preterano pretpostaviti da će se koncem ovog veka otvoriti pitanje ukidanja Britanije.

Kulturni i društveni identitet Ujedinjenog Kraljevstva pretrpeo je neočekivane promene. Granice su pomerene, osobenosti poništene i postavljena su neka nova pravila. Monarhija je ponovo ustanovljena, mesto polovine članova parlamenta nije više tako sigurno, a izborni sistem uskoro čeka promena. Valuta Kraljevine uskoro može biti sasvim ukinuta, što bi moglo ugroziti njenu stabilnost i poziciju na svetskoj sceni.

Neke od tih promena bile su organske prirode i neizbežne. Ali, neke od njih su i zaostavština trojice izvanrednih premijera koji su uspešno izveli revoluciju u ekonomiji, društvu i ustavnom sistemu Britanije. Svako je na svoj način obećavao korenite promene koje će Ostrvljane osloboditi tereta prošlosti, koji već dugo preti da će ih slomiti.

Ingeniozan izum britanske nedemokratske demokratije - transformacija - desila se veoma brzo i temeljno. Britanski premijer upravlja danas velikom unitarnom državom sa gotovo neograničenim pravom na stalno radno mesto. Sa solidnom većinom u parlamentu, on ili ona može postići gotovo sve - polazeći ni od čega.

U šetnji centralnim delom Londona, pogotovo ako uđemo u neke od blokova, možemo danas čuti arapski, italijanski, francuski i španski, urdu ili nemački jezik. Australijski akcenat je uobičajen gotovo kao i američki. Klasne razlike u govoru iz moje mladosti - naglašeni, visoki samoglasnici aristokratije, grub i odsečan kokni, nezgrapna jednoličnost govora srednjeg staleža - sada izgledaju kao davna prošlost. Čak je i na BBC-u prevladala kakofonija provincijskog nazalnog govora, a škotsko narečje ili velško pevušenje češće je od govora kraljevske Engleske koja pripada prošlosti.

Može se čuti i sonoran, integrisan govor, naglasak koji se razvio mešavinom vokala karakterističnih za Ist End ublažen južnoengleskim izgovorom. Ta moda nije vezana za klasnu podeljenost već za poslovne krugove Londona. Najbolji primer za to je Toni Bler - njegov govor oscilira od sušte engleske pristojnosti u jednoj rečenici do radničkog slenga u sledećoj. Grleni govor nove Engleske popularno se zove lower Blair. Doseljenici su, u mojoj mladosti, uglavnom zadržavali svoj govorni pečat - karipski tilt ili pakistanski stakato. Međutim, sada govore jezikom regiona Engleske iz koga dolaze ili sve prisutnijim lower Blair jezikom.

U razmišljanju o tome šta je Britanija nekada značila, mnogi klišei mi padaju na pamet. Loša hrana. Veštački zubi. Lepi maniri. Pragmatizam. Sloboda govora. Pozorište. Staleži. Monarhija. Loše grejanje. Seksualne neslobode. Sentimentalnost prema životinjama. Stoicizam. Sa te liste preživelo je samo par stvari: pozorište, sloboda govora i opsednutost kućnim ljubimcima. Savremena lista "britanstva" izgledala bi danas sasvim drugačije. Dizajnirani nameštaj. Mržnja prema ženama. Public relations. (Odnosi s javnošću.) Sarkazam. Ekscesivni alkoholizam. Brza vožnja. Poznate ličnosti. Nova buržoazija. Mobilni telefoni. Žuta štampa. Seksualne slobode.

Poslednje na spisku možda najviše iznenađuje. Kada sam u mladosti lutao Sohoom, obuzimalo me je uzbuđenje pomešano sa lepljivom žudnjom - u stilu tradicionalne engleske seksualne stidljivosti - dok sam krišom ulazio u radnje sa porno literaturom i (porno) kabinama. Ovih dana se ulicama "šetaju" italijanske i francuske imigrantkinje, a na svakom koraku vidimo obeležja homoseksualne gay supkulture. Noćni život počinje u dva sata posle ponoći i traje do sitnih sati - i tako svakog dana u nedelji.

Englezi su, u jednom trenutku, očigledno napustili svoju staru naviku - uštogljenost i prepustili se čarima hedonizma. Na sve strane novo susreće staro: kafić "Sijetl" odmah pored paba, blještava nova gimnastička sala do stare trafo stanice, Millennium Dome pored Mekdonaldsa, žena na mestu potpredsednika banke pored Tonija Blera u Donjem domu.

Možda je ipak najveći šok izazvala rasna integracija. U vreme mog odlaska iz Britanije, London je bio poprište rasnih sukoba (Brikston naročito). Vladalo je mišljenje da Ostrvo nikako neće moći da prihvati sve veći broj doseljenika bez opasnosti od širenja rasnog požara. Naravno, još postoje rasizam i rasna diskriminacija - prilikom zapošljavanja naročito, što potvrđuje S. Lorens svojom istragom u kojoj navodi brojne primere nejednakog rasnog tretmana (u policiji itd.). Parlament, vojska i policija sastavljeni su i dalje isključivo od pripadnika bele rase, što može da bude uzrok produbljivanja rasnih problema. Ali u odnosu na rasnu napetost koju sam osećao svakog dana u Vašingtonu, etnička situacija u Londonu izgleda prilično mirno.

Narodi evropske zajednice imali su, više od decenije, automatsko pravo da žive i rade u Velikoj Britaniji. Ako uzmemo u obzir to da je ekonomski porast u tom periodu bio skoro udvostručen u odnosu na evropski prosek, a stopa nezaposlenosti upola manja, nije mnogo čudno što je priliv doseljenika bio veliki i kontinuiran. Više stranaca živi i radi u Londonu nego u bilo kom drugom evropskom gradu.

Radikalizam Tonija Blera, ispostavilo se, više je konstitucionalne nego ekonomske ili socijalne prirode. Uvidevši oslabljenost britanskog ustavnog sistema, gospodin Bler je započeo seriju možda najdalekosežnijih promena koje je ikada pokušala neka britanska vlada.

Razgovarao sam sa dvanaestak ljudi u Londonu o budućnosti Ujedinjenog Kraljevstva, i izgleda da niko od upitanih nije ubeđen u to da će Škotska biti deo Britanije u narednih 10 godina. Velšani takođe biraju svoju sopstvenu skupštinu već u maju mesecu. Sporazumom postignutim u Severnoj Irskoj nagoveštava se skorašnji kraj londonske vladavine u Ulsteru. Treća de facto zemlja na Ostrvu - predgrađe Londona - konačno će izabrati svog gradonačelnika.

Drugim rečima, Blerove ustavotvorne promene mogu da dovedu do političke situacije poslednji put viđene u srednjem veku - engleska država sa skoro nezavisnom evropskom metropolom na Temzi, okružena svadljivim susedom na severu i teško kontrolisanom provincijom na jugu.

Petnaest godina ranije, zastava Velike Britanije (Union Jack) simbolizovala je zemlju na veoma jasan i jednostavan način. Simbol za Englesku je danas amblem sv. Džordža: crveni krst na beloj pozadini. Može se videti na fudbalskim utakmicama ili kao detalj na glavama skinhedsa iz Ist Enda. (Najveći trgovac razglednicama započeo je proizvodnju čestitki povodom proslave Dana sv. Džordža, 23. aprila 1995. godine, i za dve godine prodao 50.000 razglednica.)

Posledice transformacije koja se desila vrlo je teško sagledati. Moguće su razne opcije: od miroljubive, unutrašnje podele zemlje (neke vrste Jugoslavije na engleski način - with cups of tea), do pitanja koje se nameće - mesto Britanije u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Da li će Engleska zaslužiti to mesto, sa populacijom od samo 49 miliona stanovnika smeštenih na jedva dve trećine malog ostrva. Niko to zasad ne zna.

Bler je dosta bezbrižno (i do neprepoznatljivosti) promenio sastav britanskog Gornjeg doma. Džordž Orvel je 1940. godine predvideo da će po dolasku socijalista na vlast Gornji dom biti ukinut. To se i desilo šezdeset godina kasnije.Više od 600 plemića (od ukupno 752) sa naslednim pravom - potomci kraljevskih ljubavnica i drevni zemljoposednici, između ostalih - biće ove godine isključeni iz Gornjeg doma.

Usvajanje eura kao zajedničke evropske valute simbol je napuštanja nacionalnosti Britanaca (ukoliko takvi još postoje) i njihove ambivalentnosti. U svakom slučaju, situacija u zemlji se zakomplikovala. Usvajanje strane valute, ukidanje engleske funte i prenos novca u frankfurtske banke ostavilo je gorak ukus u ustima Engleza. Nastalo je kolektivno kukanje i strahovanje da je to početak kraja nacije koja se, iskreno govoreći, već istrošila. Englezi su takvu stvarnost (neminovnost) usvojili ali je nisu još sasvim prihvatili.

Gubitak je glavna tema u Britaniji ovih dana: gubitak imperije, gubitak moći, gubitak veličine, gubitak udobnosti iz prošlih vremena. Kada je Čerčil 1940. godine okupio sve seljake u velikom, časnom poduhvatu i nazvao ga "Bitka za Britaniju", verovatno nije bio svestan kako bi taj naslov mogao delovati na buduće generacije. Kako i predvideti budućnost jedne zemlje čiji najveći istorijski podvizi očito pripadaju prošlosti?

Problem je, na kraju krajeva bio nerešiv. Sve se menja. Možda će novu eru obeležiti princip odbacivanja suštinskih pitanja i prihvatanja stvari onako kako dolaze - ako je problem nerešiv, treba ga jednostavno odbaciti. Karakteristično je za generacije koje dolaze da osećanju nacionalne pripadnosti, temelju svake politike, pridaju sve manji značaj. Britanci su napokon prestali da glume svetskog lidera i počeli da žive pravi život.

To što se dešava tipičan je primer pragmatične improvizacije. Tihim ukidanjem Britanije Ostrvljani ukidaju britanski problem. Prefiks great, koji spaja Škotsku, Englesku i Vels, lebdi neodređeno nad ovim prostorima. Ovi entiteti potiču još iz vremena kad je Britanija bila imperija, odnosno stariji su i od same imperije. Britanija je relativno skoro nastala, aktom o ujedinjenju sa Škotskom u sedamnaestom veku, protezala se do Irske i Amerike u osamnaestom veku, da bi napokon postala organizovana kolonijalna sila u devetnaestom.

Slično kao u slučaju sovjetske imperije pre toga, premda u neuporedivo benignijem obliku, ovi združeni narodi pretrpeli su tokom Drugog svetskog rata "poraz u pobedi", i nakon očajničke, bolne borbe da ponovo stanu na svoje noge odustali na samom kraju. Kovanica "Ujedinjeno Kraljevstvo" može zvučati anahrono kao i "Sovjetski Savez", mada će nesumnjivo ostati u boljem sećanju.

Nasuprot Rusiji i njenoj perspektivi, budućnost Britanije nije nimalo turobna. London je evropska kulturna i ekonomska prestonica, jedno od najznačajnijih čvorišta na svetu. Engleska ostaje nedokučiva kao i uvek: istovremeno svadljiva i pitoma, otvorena prema svetu a ipak čudnovato izolovana. Možda polako nestaju neke navike - vruće pivo, zajapurena lica, ali je sigurno da bledi i siledžijski kosmopolitizam koji je nekad bio tako tipičan za Ostrvljane u doba kraljice Elizabete.

Engleska će možda u budućnosti biti slična Kanadi i Americi, sa Škotskom u ulozi Kvebeka. Ili možda Bler konačno izgubi nerve i uradi nešto što će izazvati jaku reakciju javnosti i tako usporiti razdvajanje Britanije. Ne možemo biti sigurni šta će se desiti, a ono što sada znamo jeste da Englezi, onako sa strane, uživaju u svemu tome.

Naslućuju možda da Orvel nije bio sasvim u pravu što se tiče izdržljivosti britanske nacionalnosti, ali da je dobro procenio njihovu istrajnost i jačinu. Ne zaboravljaju se tako brzo orvelovska elegična nadanja da će Engleska, uprkos bombama koje su padale na London, ipak nekako ostati Engleska, čak i da pretvore u prah i pepeo sve njene najvažnije institucije. "Večna životinja iz prošlosti i budućnosti koja, kao i sva druga živa bića, ima moć da se promeni do neprepoznatljivosti, a da ipak ostane ista."

Možda su Ostrvljani samo počeli da shvataju da su se suviše dugo (čak i za Engleze) zadržali oko takozvane kulture gubitka. Pre ili kasnije, počnete da (pred)osećate dobitak kao drugu mogućnost.