Kriminal

O pukovniku nema ko da govori

Milorad Vlahović krenuo je na utakmicu u malom fudbalu. Nepoznati napadač je pucao s leđa: pogođen je u ruku, kuk, stomak, grudi i na kraju bio "overen" sa dva metka u glavu! Na njegovom radnom stolu ostala je na 52. strani otvorena knjiga "Godina smrti"

Teza da je okončana serija spektakularnih zločina koja je od Beograda tokom protekle decenije napravila neku vrstu malog Čikaga, donedavno je mogla da se prihvati. Broj ubistava, doduše, nastavio je da raste, ali su žrtve uglavnom bile "sitne ribe", a i počinioci - uključujući i ubice taksista - su relativno brzo i efikasno otkrivani. Taman kada se poverovalo da su uloge i teritorije odavno podeljene, da se pištoljima služe samo beslovesni diletanti poput sina Vlade Trefa (o čemu je "Vreme" pisalo) i da su bar policijski funkcioneri bezbedni, došlo je do ubistva pukovnika policije Milorada Vlahovića koje je pokazalo da ćemo još neko vreme biti svedoci razračunavanja koja se odvijaju po nekom neznanom redu i pravilima.

Pukovnik Vlahović krenuo je u četvrtak, 11. marta uveče, na utakmicu u malom fudbalu zakazanu za 19 časova u SC "Košutnjak", gde je redovno igrao fudbal sa prijateljima. Kada se malo udaljio od neosvetljenog parkinga na kome je ostavio "jugo", na platou ispred samih ulaznih vrata, nepoznati napadač prišao mu je sleđa. Vlahović se izgleda okrenuo, ali mu nije bilo spasa: pogođen je sa šest metaka iz "duge devetke" u ruku, kuk, stomak, grudi i na kraju bio "overen" sa dva metka u glavu. Iz svlačionice su odmah pritrčali njegovi prijatelji, ubrzo je stigla i hitna pomoć. Pukovnik Vlahović prebačen je u Urgentni centar, ali su se napori lekara da mu spasu život pokazali uzaludnim.

Policija je blokirala ceo kvart, zaustavila sve automobile koji su se zatekli u okolini, pretresala, ispitivala... Dovedeni su čak i dresirani psi tragači. Do danas, međutim, istraga nije pokazala rezultate. Podsetimo se, u poslednjih desetak godina zabeleženo je tridesetak ubistava poznatih kriminalaca, biznismena, političkih prvaka, policijskih inspektora, čak je i šef policije Radovan Stojičić Badža ubijen u punom restoranu aprila 1997. godine, ali ni u jednom slučaju koji je mirisao na organizovani kriminal počinioci nisu pronađeni.

"DŽUDO KLAN": Milorad Vlahović rođen je 1954. godine u Retkoceru kraj Medveđe. Rano je ostao bez majke, odrastao je u nemaštini s ambicijom da "napravi nešto u životu". Karijeru je započeo početkom sedamdesetih, kao pozornik u OUP-u Stari grad. Školujući se uz posao, završio je Višu kriminalističku školu, a kasnije i Defektološki fakultet u Beogradu i prešao na rad u Drugo odeljenje SUP-a Beograd (provale, krađe, razbojništva, falsifikati...). Paralelno sa karijerom, bavio se sportom, postavši državni reprezentativac u džudou. Džudo ga je zbližio sa dugogodišnjim telohraniteljem Slobodana Miloševića Sentom Milenkovićem, a naročito sa Radovanom Stojičićem Badžom. Badža i Vlaja, kako su Vlahovića zvali, bili su veoma dobri prijatelji, ali ne i kumovi kako uporno pogrešno tvrdi dnevna štampa. Nezadovoljni policajci nazivali su ove kolege koje su brzo napredovale "džudo klanom" ili "generacijom sa strunjače", a za Vlahovića je vladalo mišljenje da ga "Badža gura". Istina je, međutim, malo drugačija: tokom osamdesetih, dok je Stojičić radio u OUP-u Palilula i u specijalnim jedinicama, Vlahović je od Skupštine grada dva puta nagrađivan kao najbolji inspektor.

Po uobičajenoj praksi u srpskoj policiji ustanovljenoj tokom osamdesetih, Vlahović je jedno vreme proveo na Kosovu, da bi po povratku bio imenovan za načelnika Uprave za suzbijanje kriminaliteta (UZSK) u OUP-u Stari grad. Godine 1992. imenovan je za načelnika UZSK-a u beogradskom SUP-u. U vremenu u kome je srpskom policijom komandovao Radovan Stojičić, beogradskom Petar Zeković, a beogradskim UZSK-om Milorad Vlahović, prestonica Jugoslavije se u ratnom okruženju od mirnog grada pretvorila u mafijašku džunglu, a uvek tanka granica između policajaca i kriminalaca (često saveznika u ratu za "odbranu golorukog srpskog naroda") počela je da bledi, ponekad i da se gubi. Koliko se zna, za razliku od Stojičića koji je bio politička koliko i policijska figura, Vlahović je bio okrenut isključivo struci.

Kada je aprila 1997. godine Stojičić ubijen, počelo je "veliko spremanje" u beogradskoj policiji. Nepuna dva meseca kasnije, dok je na vratima zgrade gradskog SUP-a u Ulici 29. novembra još stajala Badžina čitulja, došlo je do smene u vrhu beogradske policije: načelnik SUP-a Zeković preuzeo je dužnost pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, a Vlahović je sa mesta načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP, kako je u međuvremenu preimenovana UZSK) premešten na funkciju pomoćnika načelnika UKP u Ministarstvu. Ova formalna avanzovanja u službi nikoga nisu prevarila: bilo je jasno da su Zeković i Vlahović sklonjeni iz operative u zavetrinu ministarstva, iz kojeg je istovremeno izvučen dugo zanemarivani Rade Marković (do 1993. godine šef gradske policije) i postavljen na mesto pomoćnika ministra za poslove kriminaliteta. Štampa je ove događaje nazvala čistkom Badžine ili "džudo struje" u policiji.

Početkom 1998. godine, u delu štampe pisalo je da je Senta Milenković penzionisan, te da je pukovnik Vlahović uhapšen na aerodromu sa 30 kilograma zlata i pola miliona maraka. Pominjano je da Vlahović ima kuću u Aranđelovcu, stan od 700.000 maraka, da je prilikom hapšenja pretučen i da mu je polomljena ruka. Priče su delom bile istinite: Vlahović je zaista polomio ruku prilikom pada sa terase kuće u Kopljarima, rodnom mestu njegove tašte. "Uhapšeni" Vlahović tih dana je mrtav `ladan igrao fudbal na Košutnjaku (gde je ovih dana nastradao) i verovatno se slatko smejao "pouzdanim" informacijama koje su kružile o njemu.

OPASNE NAVIKE: Sličnih insinuacija nije bio pošteđen ni posle smrti: "Nedavno je počeo da se bavi unosnim biznisom... priča se da je bio u bliskim odnosima sa novopečenim gazdama na ivici zakona... dovezao se u teget ´jugu´ koji navodno pripada njegovom šuraku", pišu, između ostalog, "Večernje novosti" u broju od 13. marta. "Vreme" saznaje da je "jugo" bio njegov, da je on, inače, teško primio sklanjanje iz operative kojom se bavio celog života u hladovinu ministarstva, ali i da se brzo navikao. Radni dan mu je izgledao ovako: dolazak na posao u 9 izjutra, novine, kafa i oko 11 sati obavezan odlazak u kafanu "Crveni petao" (poznatiju kao "Pevac") na piće sa bivšim košarkaškim asom Mokom Slavnićem i "ekipom" s Varoš kapije. Često je dolazio u Zoološki vrt, jer se družio sa direktorom Vukom Bojovićem. Uopšte, među njegovim prijateljima bilo je ljudi raznih profesija, najmanje policajaca. Zna se da nije propustio nijednu pozorišnu predstavu u gradu, da je mnogo čitao i da je bio neuobičajeno obrazovan i elokventan za čoveka koji se bavi ovim poslom, to jest za ovdašnju predstavu o policajcima. Ponedeljkom i četvrtkom obavezno je igrao fudbal u SC-u Košutnjak, a subotom u SC-u "25. maj". Činjenica da je stvorio navike i da je u trenutku kada je ubijen bio nenaoružan, pokazuje da se nije osećao ugroženim. Ubica, odnosno naručilac ubistva, verovatno je dobro poznavao njegove navike i za izvršenje zločina je pažljivo odabrao mračno, šumom omeđeno mesto. Možda je ubistvo i više puta odlagano, pošto je Vlahović uvek bio u društvu. Ovoga puta je kasnio i bio je sam. "Sačekuša" je čekala i dočekala.

Vlahović je, inače, poslednji put pomenut u javnosti u vezi sa suđenjem vlasniku i novinarima "Dnevnog telegrafa" po krivičnoj prijavi potpredsednika vlade Milovana Bojića. Odbrana je predložila 15 svedoka, među njima dr Mirjanu Marković, Ivana Markovića, referenta nabavke za Institut za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", vlasnicu privatne firme sa Kipra koja je bila nabavljač za Institut, kao i - Milorada Vlahovića. Sudija Krsto Bobot odbio je sve predloge uz obrazloženje da poslovanje g. Bojića kao direktora pomenutog Instituta nije predmet spora.

Na Vlahovićevoj sahrani okupilo se oko dve hiljade ljudi. Niko iz republičkog MUP-a, gde je do smrti bio zaposlen, nije govorio, govor je održan samo ispred gradskog SUP-a odakle je svojevremeno "šutnut uvis". Komemoracija je organizovana, ali nije održana. Sa njegovom suprugom Vesnom do ovog trenutka niko nije razgovarao, mada je to uobičajeno u islednom postupku. Dan pre nego što je poginuo, njegova supruga, policijski inspektor u OUP-u Čukarica, otpuštena je sa posla.

Iza Milorada Vlahovića ostalo je dvoje dece od 15 i od 11 godina. Na njegovom radnom stolu ostala je na 52. strani otvorena knjiga koju je čitao - "Godina smrti".