Sekretarka vs. Blic, Glas, Danas: Kako upokojiti medije

Iznenađena i uvređena

Kako je Ljiljana Blagojević ojadila sva tri preostala nezavisna dnevnika, zašto SPO u tome ne vidi ništa neprilično, i kako srpska "politička klasa" udruženim snagama radi na ubijanju svake nade u ovoj zemlji

Na dan nastanka ovog teksta (utorak), građanka Ljiljana Blagojević je i dalje sekretar za kulturu u gradskoj vlasti Beograda. S obzirom na to da je od njene dostave protiv dnevnih listova Danas, Blic i Glas javnosti prošlo već pet dana, a da nije primećeno da je neko iz struktura gradske vlasti pokrenuo postupak za njen opoziv, može se reći da čuveni slučaj "sekretarka protiv srpskog novinarstva" prestaje da bude priča o individualno-psihološkom fenomenu iznenađenosti & uvređenosti pravom na kritiku funkcionera, i postaje nova, važna epizoda u teško podnošljivoj sagi o nepojamnoj moralnoj i intelektualnoj bedi srpske političke klase (Milan Božić).

Za početak, podsetimo se osnovnih činjenica: pomenuti dnevni listovi objavili su 5. marta o. g. saopštenje (ili izvode iz saopštenja) Vlade za Beograd, tj. gradske vlade u senci - dakle poluformalne institucije kakvu poznaju sve parlamentarne demokratije - a koju je formirala Demokratska stranka nakon raskida koalicionog partnerstva sa Srpskim pokretom obnove u Beogradu. U saopštenju se tvrdi da stanje u beogradskim institucijama kulture nikada nije bilo gore, i nelepo se govori o nekim potezima narečene Ljiljane Blagojević, poput naprasnog smenjivanja dvojice pozorišnih upravnika i produžetka rentiranja (pod za rentijera, navodno, vrlo nepovoljnim uslovima) prostorija u Bitef teatru klubu Košava (vlasnica kluba, izvesna gđa Marija Milošević, zanimljivo, strašno liči na kćer predsednika SRJ). Novine su, dakle, samo korektno prenele tvrdnje jednog ovdašnjeg političkog tela o radu njegovih političkih suparnika. To je potvrdila i Gorica Mojović, član vlade u senci i autor spornih tvrdnji, inače prethodnica Ljiljane Blagojević na ovoj funkciji. I gle čuda: gospođu sekretarku nije duševno zabolelo to što je gđa Mojović rekla o njoj, nego činjenica da su novinari - radeći, dođavola, svoj prokleti posao - njene reči preneli, kao što uredno objavljuju i Sekretarkine izjave. Gradska sekretarka za kulturu je šest dana, po vlastitom priznanju, duševno patila - u slučaju Glasa javnosti, njenoj boli javno i punomoćno se pridružio i suprug, dramski pisac Siniša Kovačević - a zatim je prelomila preko kolena, presavila tabak i tužila sva tri preostala nezavisna dnevnika u Beogradu na osnovu čuvenog Vučić-Šešelj-Bojićevog Zakona o informisanju, kojim se novinama i novinarima zabranjuje sve što im se ne dozvoljava, a ne dozvoljava im se ništa, osim da zaneseno slušaju glas Gospodara (i šire ga dalje, kao virus gripa ili kao Istinu O Srbiji). Sudije za prekršaje presudile su nežno, onako kako to samo Zakon o informisanju ume: Danasu ukupno 400.000 dinara globe (uplatiti u roku od 24 časa molim, inače iznosimo kompjutere, a bogami i urednikovu veš-mašinu!), Blicu đuture 220.000 dinara, a Glasu javnosti sabrano 150.000 dinara. Sveukupno 770.000 dinara (cca 85.000 DEM), pravi mačji kašalj za beogradsko nezavisno novinarstvo koje - pitajte honorarce - pliva u novcu kao Baja Patak u svom trezoru. Toliko, dakle, koštaju čast i duševni mir sekretarke Ljiljane Blagojević, jedne ekstremno osrednje glumice koje ćete se sigurno setiti ako malo bolje pogledate njenu fotografiju. A možda i nećete. Ljiljana Blagojević se, u smislu funkcije, pročula još oko slučaja Ćirilov, kada je prvi put ispoljena njena natprosečna sklonost Zakonu: poznati teatrolog je ekspresno oteran u penziju, što je potpuno u redu, jer zamislite kakav bi to skandal bio da se u zemlji u kojoj su pravo i zakon svetinje nad svetinjama dopusti da tamo nekakav Ćirilov - novopromovisani starac Zosima srpskog teatra - onako nepojamno mator, drtav i senilan (ko sme da posumnja u tu mrmljanjem izrečenu paradijagnozu parateatarskih psihologa-entuzijasta, koji su se toj nauci vredno učili na prebogatoj građi vlastitih kompleksa?) bude upravnik (pogorelog) pozorišta još godinu-dve, dok ga ne stavi pod krov?

ALAVI MEĐED: U svakom slučaju, Zakon o informisanju je, dakle, ponovo među nama nakon što je manje-više dremljivo prezimio zimski san i sada se, onako krmeljiv, bunovan i loše raspoložen, ustremio na nove žrtve, alaviji nego ikada. Gospodin Ministar se lično pobrinuo da se, u ime Države, i na Kosovu malo osete blagodeti ovog zakona (Rilindja, Kosova Sot, Gazeta Šćiptare), dok je u Beogradu stvar spokojno prepuštena ličnoj inicijativi entuzijasta. Jedina dobra stvar u svemu tome je što će to konačno ućutkati one nepromišljene glasove po lokalnoj novinarskoj čaršiji kako je cela ujdurma smišljena samo da se likvidira raskolnik Slavko Ćuruvija, i kako svi mi ostali možemo mirno da spavamo, uz poneki ravnodušan, deklarativan reda-radi-protest. Međed se, dakle, povukao da predevera zimu, a naivni zercovi odmah zagrajaše kako je umro! Ili, još gore, kako nikada i nije hteo da ih klopne, osim jednog među njima, iritantno nevaljalog, a onda će žurno među vegetarijance... Đavo je sada došao po svoje, i to će valjda pomoći preostalim medijskim parafilozofima da se otrezne: dok god je ovog Zakona o informisanju, ceo novinarski esnaf, ali i celokupna javnost nesrećne, u kosmosu zagubljene Srbije jeste kolektivni talac, lovina za neograničen odstrel, unapred ukalkulisana kolateralna žrtva svakog Ludaka U Prolazu koji poželi da na nekome istrese kiblu svojih frustracija. I zato nema druge nego da se proglasi vanredno stanje i uzvrati udarac. U protivnom, novinarska profesija će - kao neka osoba bez trunke samopoštovanja - u potpunosti zaslužiti ovo što joj se dešava: da joj svaki prolazeći bilmez dokono udara čvrge, macole i zauške i prodaje ciglu u vidu tzv. kazne za prekršaj. Zato treba na vreme uvideti odakle i zašto dolaze ti udarci.

PUNI SEBE: Slučaj legendarnog Zakona o informisanju (stalno diskriminativno pripisivanog radikalima, kao da i druge Zdrave Snage nemaju svojih zasluga) te njegova kreativna primena uzduž i popreko Srbije po(t)kazuju najstravičniju, najpažljivije skrivanu tajnu o srpskoj stvarnosti: Šešeljevi radikali su samo oslobođena podsvest srpske političke (nadri)elite! To će reći da radikali, prostodušno ponosni na svoju pamet kao Šilja na svoj specifično strukturiran analitički um, samo otvoreno i bez uvijanja govore i čine ono što drugi - u najmanju ruku oni iz preostalih triju vladajućih stranaka - misle, i što takođe vole da rade, ali po mogućstvu u zavetrini, u polumraku, kad niko ne gleda. Ti zakržljali ostaci stida jedino su što "civilizacijski" deli ostatak srpskog političkog establišmenta od mučenih srpskih radikala. Treba se setiti one neopevane blamaže sa "zakonom o privilegijama": cela šarenkasta (nejestiva, čak otrovna) boranija srpske "političke klase" jedva je dočekala priliku da nam se doživotno nasadi na kičmu, a kada je pukla bruka do neba, jedino je Tomislav Nikolić (u kragujevačkoj skupštini) ostao pri tome da ga ne bi bilo sramota da prima onu platu i ostale privilegije. I da li je, onda, Tomislav Nikolić gori od ostalih, ili samo iskreniji? Na primeru sadističke odmazde nad preostalim nezavisnim dnevnicima možemo videti kako deluje isti psiho-politički mehanizam: oni koji su se svečano zaklinjali da će učiniti sve da taj sramni, anticivilizacijski zakon (njihove reči!) prestane da postoji, a da u međuvremenu ni slučajno neće posezati za njim, sada su bezrezervno stali iza funkcionerke svoje vlasti, koja je oho-ho posegnula za tom civilizacijskom brukom današnje Srbije. Priče portparola SPO-a kako je ona to učinila kao privatno lice spadaju u žanr uspavanki za predobdanišni uzrast: gospođa je kritikovana kao funkcioner, pa je samo u tom svojstvu mogla i da tuži. A savezni sekretar za informisanje odleteo u Pariz, pa odatle poručuje da o celoj stvari baš ništa ne zna, a mnogo ga baš i ne zanima jerbo "samo misli(m) šta će se ovde (tj. u Parizu, op. T.P.) desiti". Budući da se čovek od početka svog mandata uglavnom bavi hvalevrednom aktivnošću Spasavanja Kosova, a za medije šta ostane, nikako nije jasno zašto ga nisu imenovali ministrom za spasavanje Kosova, pošto nikako ne postizava da se ozbiljno posveti svom trenutnom resoru. Bilo kako bilo, ona mistifikacija oko navodnog novog saveznog zakona o informisanju - koji će, jelte, demontirati nakaradni srpski zakon - definitivno odlazi u aut, jer je i stranka koja je bila njegov potencijalni predlagač legla na Vučićevu rudu.

Ovaj unebovapijući skandal pravi je autoportret srpske "političke klase" en general, a naročito vladajućeg stranačkog kvarteta. Dok cela jedna zemlja na naše oči stravično propada, iznurena siromaštvom i beznađem, izolovana od sveta i mesecima na rubu očajničkog rata protiv globalne vojne sile, ti bezbrižni ljudi se paunišu okolo, drndaju vunu, džepare na sitno i mardišu na krupno, i još uzimaju sebi za pravo da budu uvređeni kao gospođice kad im se nešto kaže, iako je zapravo uvredljivo jedino to što ih zemlja po kojoj gaze još podnosi; i toliko su, veselnici, puni sebe da je bezbednije odmaći se malo od njih, jer kad jednom ipak eksplodiraju, vazduh neće baš prijatno mirisati.

VOJVODE I SERDARI: U međuvremenu, iza bedno sklepane kulise insceniranih sukoba, trajaće berićet suštinskog savezništva svih "sekcija" političkog establišmenta, miroljubiva koegzistencija raznih frakcija Vladavine Najgorih, a u toj je koegzistenciji normalno da jedni od drugih legalno kradu ideje i kreativno ih nadopunjuju pride. U tom smislu, ni Zakon o informisanju nije ni radikalski ni julovski copyright nego zajednička tekovina svih onih koji ga koriste kao večito pripravno ubojito oružje protiv svih koji ih neuviđavno podsećaju na njihov pravi identitet. Naime, to je jedino što njima nikako ne smete činiti - nemojte Njih podsećati na Njih! Jer, iako se međusobno zovu Vojvode i Serdari, oni najbolje znaju ko su i šta su.

A Ljiljana Blagojević, ona glumica koje ćete se ipak setiti ako se istinski potrudite (znam iz ličnog iskustva)? Pa ništa Ljiljana Blagojević, šta s njom? Ona će na kraju balade otići tamo gde bi svakako otišla i da nije bilo ovog mučnog slučaja, osim što će ionako polugladne porodice nekih novinara zahvaljujući njoj postati tričetvrtgladne, i tako ovaj put dobro zapamtiti njeno ime, lik i delo. Ako omane s istorijom glume (koja ima nehuman elitistički običaj da pamti samo natprosečne), u burnoj istoriji srpskog novinarstva sigurno neće ostati neobeležena: stajaće postojano kano klisurina, rame uz rame s Ilijom Čvorovićem, Miloradom "Evropljanin" Radevićem, Bubom Morinom i ostalim Službenim Licima. A biti spominjan do sudnjega dne u paketu s njima ili s produhovljenim i šarmantnim Aleksandrom Vučićem, nije li to prava društvena čast baš po meri današnje Srbije, Zemlje Čudo Jedno?! Po toj ekipi ćemo pamtiti ovo vreme spektakularnog srozavanja jedne nacije, njihovim osobinama ćemo živopisno ilustrovati kako i zašto smo se uvaljali u živo blato, postavši živčani i nesnosni, samom sebi teški bolesnik Evrope.

A sve drugo je pravedni zaborav. Što se mene tiče, ja sam to ime napisao poslednji put. I već sam ga zaboravio. Ja ne znam ko je to.