Književnost: Lidija Ginzburg

Koloritni odraz

Sitni detalji svakodnevice u knjizi eseja Zapisi, prepliću se sa dubokomisaonim razmišljanjima o sreći, ljubavi i smislu života, preispitivanjima o sopstvenim ideološkim lutanjima i mestu u istorijskim zbivanjima svoga vremena

Lidija Ginzburg (1902-1990) - književni teoretičar, istoričar, kritičar i pisac, vršnjak XX veka - svojim delom i ličnošću u izvesnom smislu predstavlja most koji spaja književne događaje i ličnosti početka i kraja ovog veka. Kao vrlo mlada studentkinja književnosti imala je priliku da uživo čuje Aleksandra Bloka, da učestvuje u pesničkoj radionici Nikolaja Gumiljova, da više puta razgovara sa Vladimirom Majakovskim; da sluša Mandeljštama, da se upozna s Anom Almatovom, s kojom će održavati česte kontakte do kraja pesnikinjinog života. Kao zreo naučnik i pisac postala je uzor i učitelj generacijama književnih stvaralaca druge polovine XX veka. Bila je glas javnosti, pouzdani recenzent za one koji u godinama "zastoja" nisu bili u mogućnosti da objavljuju svoja dela. Kraće rečeno, u "gluvim vremenima" bila je živa reč epohe.

Najvažnijom činjenicom svog života smatrala je mentorstvo proslavljenih učitelja, formalista, u prvom redu iz lenjingradskog kruga kojem je i sama pripadala - Borisa Ejhenbauma i Jurija Tinjanova. Po njenom sopstvenom priznanju, oni su joj kao takvi, u "čistom vidu", izmenili život: "Da nije bilo Ejhenbauma i Tinjanova", pisala je "život bi bio drugačiji, to jest ja bih bila drukčija, sa drugim načinima i mogućnostima mišljenja, osećanjima, radom, drugačije bih se odnosila prema ljudima i drugačije bih gledala na stvari. Odnosi sa mentorima uvek su bili spoljašnji. Odnosi prema mentorima, kao prema znacima životnih značenja, uvek su do kraja bili istinski." Ali je odlučujući bio uticaj i drugih "opojazovaca" - Viktora Šklovskog, Osipa Brika, kao i V. V. Vinogradova, V. M. Žirmunskog, G. A. Gukovskog, sa kojima je neprestano bila u dijaloškoj vezi, bilo objektivnoj, bilo mislenoj.

Eseji Zapisi, koje je Lidija Ginzburg pisala tokom čitavog stvaralačkog života i koji su objavljeni kao zasebna knjiga, podeljeni su na tri vremenska perioda: dvadesetih i tridesetih godina, Zapise iz pedesetih i šezdesetih i iz sedamdesetih-osamdesetih godina. Pisani su u neobavezujućoj formi dnevnika, a njihov predmet i tematika imaju najširi mogući opseg. Tu se mogu naći naučna i teorijska razmišljanja o književnosti čije je rađanje Lidija Ginzburg pratila, razmišljanja o prošlosti, o Puškinu, Tolstoju, Gogolju, Karamzinu, ne samo o njihovim delima već i o njihovim sudbinama, o detaljima iz njihovih života. O prevodima stranih autora i njihovoj percepciji kod ruske publike, o Prustu, Kafki, Džojsu. To su najčešće kratki i efektni tekstovi koji se pamte i često citiraju, poput rečenice o Ulisu - da je to knjiga koja je do te mere moderna da se svi još uvek spremaju da je pročitaju. Posebnu živost ovoj knjizi daju s neobičnim literarnim umećem, preneseni razgovori i iskazi njenih znamenitih i manje znamenitih savremenika, počev od Ane Ahmatove, Nadežde Mandeljštam ili Ljilje Brik do u tramvaju slučajno ulovljenih razgovora nepoznatih lica. Sitni detalji svakodnevice ovde se prepliću sa dubokomisaonim razmišljanjima o sreći, ljubavi i smislu života, preispitivanjima o sopstvenim ideološkim lutanjima i mestu u istorijskim zbivanjima svoga vremena.

Stil L. Ginzburg, naročito u prvom periodu, odlikuje se jasnom ritmičnom rečenicom, vedrinom, humorom i blagom ironijom, vidljivo je zbližavajući sa prozom Viktora Šklovskog, dok u kasnijim godinama, sa sve većom sklonošću ka filozofskim razmišljanjima, on postaje oporiji i suvlji. Taj stil koji se sa starenjem autorke lagano menja u izvesnom smislu čini fabulativnu nit ove jedinstvene knjige, koja predstavlja koloritni odraz jednog vremena u duševnoj biografiji jedne ličnosti.