Knjige: Uspon do smrti

Prvo lice jednine

Za nacionaliste previše jeretična, za kosmopolite previše ukorenjena, za levičare previše hrišćanka, za desničare previše anarhoidna...

Preko dve decenije kontinuirane kritičarske i esejističke delatnosti donele su Ljiljani Šop reputaciju "nezgodnog" kritičara koji svojim viđenjem neke knjige ume da istera iz kože njenog autora: još mi je u sećanju, recimo, davna zajapurena reakcija Radomira Smiljanića, potonjeg Ovlašćenog Zaustavljača Brodova na Dunavu (sećate se Kurira Jovice i ostalog "novovizantijskog" društvanceta?), živopisnog junaka "Ćorave kutije" Petra Lukovića i ponosnog nosioca titule Najgoreg srpskog pisca (ovo po "Književnoj Reči", ako dobro pamtim), te koloritna polemika koja je usledila... Pronicljiva, jezičava i nesklona padanju ničice pred Bardovima (a tek pred samozaljubljenim epigonima ili jurodivim skribentima!), Šopova je bila jedan od retkih kritičara koji svoju delatnost nisu shvatali ni kao otaljavanje ceremonijalnih fanfaroloških obaveza prema prijateljima, ni kao puku promotersku delatnost, marketing-sa-stručnim-pokrićem u nekom generacijskom, poetičkom ili političkom ključu. Osim toga, bila je (i ostala) među ne baš mnogobrojnim, a u vreme početka njenog kritičarskog angažmana sasvim retkim kritičarima, koji su zaista umeli da pišu za novine, tj. koji su shvatali da pojam "novinska kritika" ne znači tek "kritika koja se objavljuje u novinama" nego da je to zasebni vid kritičke delatnosti kojem treba, konsekventno, i prilagoditi vlastitu spisateljsku tehniku. Utoliko su serije njenih kritičkih radova - u "Književnim Novinama", NIN-u etc. - bile uvek rado i relativno masovno čitane (hja, kao da je ovde išta što ima veze s čitanjem zaista masovno?!), a u književnoj čaršiji dočekivane više s opreznim obrvonamrštenim podozrenjem nego s neskrivenim odobravanjem. Tako, uostalom, prolaze svi "neuklopljeni" rule-breakeri...

U poslednjoj deceniji, ponukana dramatičnim ubrzanjem toka Istorije - koja se lokalno i dalje proizvodi i troši više nego što je to zdravo na prazan stomak, Šopova je iskoračila iz ekskluzivnog zabrana književne kritike. Našavši stalni autorski prostor u "Srpskoj reči" - što, doduše, stvara izvesne otpore i nerazumevanja kod dela javnosti, zbog stranačkog imidža ovog lista - Ljiljana Šop je, ne zanemarujući književnu kritiku, počela da ispisuje svojevrsnu "hroniku palanačkog groblja" u kakvo se pretvorila Srbija devedesetih. Rezultat takvog spisateljskog napora su knjige "O naivnosti i nevinosti" (1995) i "Velika šetnja" (1997). Ovih dana, izašla je i treća knjiga ovog - sasvim uslovno kazano - ciklusa, zbirka kritika, novinskih ogleda, polemika i komentara "Uspon do smrti" (Narodna knjiga", Beograd 1999). Obimna zbirka (406 str.) "pokriva" period od 1997. do početka 1999. i sastoji se od tekstova kojima je Šopova ispunjavala redovne rubrike u "Srpskoj reči" i "Beogradskim novinama". Ne bežeći od svih mogućih kontroverzi, Šopova kritički razmatra "svete" institucije od SPC-a, SANU-a, UKS-a pa nadalje, političku vrhušku i njenu razmaženu i raspištoljenu čeljad, nacionalističku i ksenofobnu inteligenciju koja gusla i unjka svoje oveštale mantre dok joj zemlja gori, razne Uglednike Kulture kojima nikako nije strano da se ogrebu za poneku vrlo opipljivu privilegijicu ili sinekuru, uvozne "prijatelje Srbalja" i njihov putujući cirkus, i ostalu menažeriju koja glavinja jednom izgubljenom zemljom. Utoliko je i ova knjiga leksikon bizarnih (nus)pojava koje su obeležile jedno vreme bez stida, ali takođe i kritička inventura onih ličnosti i vrednosti koje znače mogući iskorak u drugačiju budućnost države (politike, kulture etc.), koja je u međuvremenu isprobala sva idiotska rešenja za svoje probleme, pa su joj preostala još samo ona razumna.

"Uspon do smrti" je - ako smo optimisti - logičan kraj jedne kritičko-esejističke faze, jer je nastao na kraju jednog grozomornog razdoblja u životu (i smrti) ove zemlje, onog koje je dramaturški zakonito uvrhunilo u osamdesetodnevnom ratu, nakon kojega više ništa neće biti kao što je bilo. A ako ipak bude isto, onda je svaka javna reč ionako obesmišljena. Na nekim mestima u ovoj knjizi LJ. Š. gotovo dopire do apokaliptičke slutnje: opservirajući i analizirajući nebrojene političke gluposti, civilizacijska štetočinstva i kriminalna (ne)dela kojima Vlast - u smislu mnogo širem od pukog političkog - obeležava svaki trenutak svog postojanja, autorka izriče slutnju da ono najgore još nismo videli. Tako je i bilo, i ostaje nam samo da se nadamo da je i tome sada kraj. Ili ni tek minula pometnja još nije ono najgore?

Bilo kako bilo, Ljiljana Šop je u ovoj knjizi tvrdoglavo nastavila odavno zacrtanim putem (kojim se ređe ide...), pišući uvek u prvom licu jednine, sigurno ne bez svesti da joj se to neće vratiti opštim slavljenjem i uvažavanjem. Uostalom, i zašto bi? To je ovde oduvek rezervisano samo za Bardove: krupne, starije sedokose ili bosoglave muškarce s epohalnim Idejama i Vizijama glede vaskolikog spasenija Nacije i Države, sa suptilno razrađenom dijalektikom Nade i Strepnje i ovlašnim poznavanjem najmanje dva, a najviše pet padeža. Pošteni novinski i(li) kritičarski nadničar tu nema šta da traži. Njegovo je da bude vazda sumnjiv, kao svako ko namerno pravi promaju . U tome je i prava ekološka korist od "neuzglobljenog" položaja istinskih individualaca, među kojima Ljiljana Šop nikako nije najneznatnija. Zato će i u ovoj knjizi svaki pravi čitalac naći dovoljno razloga za neslaganje (kao što, recimo, dolepotpisanom nikada neće biti jasno kojim to rudarskim metodom Lj. Š. uspeva da izbunari literarne vrednosti u neopisivim romanima Vuka Draškovića?!), ali i za zadovoljstvo u tekstu i svest o dragocenosti (još) jednog osebujnog autorskog "svjetonazora". A osebujnosti Šopovoj, hvala Bogu, ne manjka: za nacionaliste je previše jeretična, za kosmopolite previše ukorenjena, za levičare previše hrišćanka, za desničare previše anarhoidna, za feministkinje previše konzervativna, za muške šoviniste previše samosvojna "ženska glava", za postmoderniste previše tradicionalna, za tradicionaliste previše urbana. A sve to autoru i knjizi (treba da) godi.