Zona sumraka

Karavan prijateljstva

Svuda prođi, kući dođi. Kad sam sa familijom kretao prema Beogradu, nisam verovao ni da će putovanje biti ovako prijatno, ni da ću se ovoliko radovati povratku kući.

Kao i većina učesnika Karavana prijateljstva i ja sam ka Beogradu krenuo traktorom (dobri moj "ursus", jedanaest godina njime sam orao svetu zemlju, onaj deo svete zemlje koji mi po katastru od iskona pripada). Ali nisam stigao do Beograda, lepota Bubanj-potoka prenerazila me je. Ovde ostajemo bar nekoliko dana! presudio sam patrijarhalno, baš kao što su naši stari činili. Na prikolici - ovacije, radost, pesma. Nisam jedini ja odlučio da logorujem u Bubanj potoku. Stotine mojih sunarodnika, koji su ekstazu zbog završetka agresije hteli da podele sa zemljacima u Beogradu, utaborile su se na ovom prelepom mestu nadomak prestonice.

Tu nas je zatekao apel vlade da se vratimo odakle smo došli. Među učesnicima kros-kantrija proneo se glas da ćemo svi dobiti ne samo gorivo nego i hranu, rezervne delove, lekove... Izaslanicima Štaba za povratak lica na vekovna ognjišta odmah sam skrenuo pažnju da su mi obe zadnje gume na traktoru propale, gume su smesta zamenjene novim - stare su mi vraćene da bih tamo gde budem bivakovao mogao da upalim vatru; načelnik Štaba je lično pregledao traktor i ustanovio da mi taložna čašica ne valja, mobilnim je odmah pozvao servis i - nova čašica ugrađena je za pet minuta: "Oči celog sveta uprte su u nas, to jest u vas. Vi predstavljate slobodnu Srbiju, i ne smemo dopustiti da kvar na jednom vozilu ugrozi čitav konvoj i da omete vaš sponatni i masovni povratak kućama."

Nisam stigao ni da se čestito postidim zbog traktora koji sam aljkavo održavao, već su stigli volonteri koji dele hranu. Pitaju ko je vegetarijanac, ima li koji šećeraš, vernike podsećaju da je u toku vidovdanski post, pokazuju korpu sa košer sendvičima namenjenim traktoristima jevrejske veroispovesti...

Lekova ima toliko da sam zažalio zbog svog upravo konjskog zdravlja. Da ne bih ispao neuljudan prema medicinskoj ekipi željnoj da pruži pomoć, rekao sam da me bole krsta, odmah su se stvorile dve maserke koje su me na bankini masirale 45 minuta, neće da uzmu bakšiš, taman posla, ako budem pripazio neki manastir ili kakvu drugu svetinju dole, to će im biti najveća plata...

Upasujem košulju, kraj mene su već dvojica raznosača slobodne štampe. Uzimam "Novosti", "Politiku" i "Ekspres", šta sam dužan, ništa, u tom slučaju uzeću i "Borbu", da vidim ko nas sve ispraća i šta nam sve želi. Na naslovnoj strani vidim da je Jelena Dokić pregazila Martinu Hingis. Nadam se da nije reč o kakvoj Hrvatici, ne, naša je mala, igrala pod australijskom zastavom, ali je čista Srpkinja, rođena doista u Osijeku... I tu nam je krenulo, u Vimbldonu se moralo aplaudirati nekome na -ić, a Švajcarci - koji nas doduše nisu bombardovali - neka čupaju kose!

Načelnik Štaba pita bi li neko želeo da telefonira na Kosovo. Kome, pita ga odjednom dvadeset glasova. Predsedniku mesne zajednice, sreskom načelniku, sudiji za prekršaje, svi su na svojim radnim mestima.

Među prvima o trošku države razgovaram sa rodnim mestom. Predsednik MZ zaista je tamo, jeste prvi otišao, ali se među prvima i vratio: od njega čujem da kforovci danonoćno razoružavaju pripadanike UČK-a, samo u naš em srezu razoružana su dvojica učkovaca, a to je tek početak. Kokošinjac mi je, kaže, netaknut. Kuća je doduše izgorela, ali je deo štale ostao, trojica vojnika iz francuskog bataljona na smenu muzu moje dve krave, mleko predaju obližnjoj mlekari koja već radi sa 15% kapaciteta, komandant bataljona pravio je francuski sir, sir srpsko-francuskog prijateljstva, na sva usta hvali kvalitet srpskih krava i kosovskog mleka, on će me na mome pragu (prag nije izgoreo) lično dočekati sa dvopekom i solju, po drevnom vojničkom običaju.

Kad na to pomislim, noga sama dodaje gas.