Srbija u razbijenom ogledalu

Su čim pred Miloša?

Da li će kraj tog rata značiti početak kraja političkog haosa u Srbiji ili će se posleratno političko propitivanje zaglibiti u ekonomskom kolapsu, krizi države, institucija i autoriteta?

Na Vidovdan 28. juna predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica podseća da je na isti taj dan 1989. Slobodan Milošević na Gazimestanu rekao: "Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje 'su čim ćemo pred Miloša?'"

Koštunica kaže da se to pitanje, retorički ponovljeno, može postaviti i danas: "Su čim ćemo pred Miloša?"

Završetak desetogodišnje, gazimestanske nacionalne politike - "pre deset godina na Gazimestanu se okupilo više Srba nego što se ikada na tom prostoru okupilo, a 28. juna na vidovdanskoj liturgiji u Gračanici bilo ih oko stotinu".

Koštunica konstatuje da i srpska vlast i međunarodna zajednica nisu uspele da zaštite kosovske Srbe od egzodusa, ubistava, zlostavljanja i pljačkanja. "Frapantno je i nedopustivo ćutanje i režima i međunarodne zajednice", kazao je Koštunica, tvrdeći da je "jedino objašnjenje da su obe politike, kada je reč o Kosovu - promašene."

Kako ćemo videti, neke dijagnoze kazuju da će se verovatno pokazati da ova formula kritičke ekvidistance prema onima koji su imali silu u rukama, ima veće šanse od formula moralnog zgražavanja nad svojima, od pristupa "počistimo svoje dvorište" koje se, na primer, vidi u apelu udruženja pedeset beogradskih intelektualaca jugoslovenskom predsedniku, gde se kaže da "novi svetski poredak protiv koga ste se borili nije predmet izbora već pitanje realnosti i istorijske i političke nužnosti", da je "na pitanju Kosova i Metohije, kapitulacijom, iseljavanjem i stradanjem tamošnjeg srpskog življa, ostvaren novi i dosad najteži poraz srpske države i srpskog naroda", te da bi privremena vlada narodnog spasa, "budući da je srpski narod već godinama pod teškom i nezasluženom optužbom za zločine koji su u njegovo ime i bez njegovog odobrenja činjeni", morala da "po hitnom postupku pokrene istrage kako bi se otkrili i kaznili istinski krivci, naredobodavci i počinioci", te da "srpski narod mora da se oslobodi kolektivne krivice i što pre vrati krugu civilizovanih naroda, kojima je uvek pripadao".

Tamo gde je ta gazimestanska nacionalna politika počela i gde se po svoj prilici završava, u Prištini, vladika raško-prizrenski Artemije izjavljuje na pres konferenciji za štampu: "Milošević je najveći krivac za sve što se desilo, ali nije jedini. Krivice ima i među albanskim ekstremistima i separatistima koji su pokušali da silom odvoje deo Srbije i stvore drugu albansku državu na Balkanu... Albanci su stradali od nedemokratskog režima, a stradanje Srba odvija se pod pokroviteljstvom UN-a i najdemokratskijih država sveta. Ukoliko dođe do etničkog čišćenja Kosova od Srba, to će biti najveći poraz UN-a."

Na kraju rata u kome smo loše prošli, ali u kome smo se ipak dobro držali teško da će uspeti ijedna od jednostavnih formula. U proleće 1999. Srbi ponosno tvrde da su vodili pravedan rat za odbranu otadžbine a spore se oko ratnih krivica, "puritanci iz nove Engleske" tvrde da su ga vodili iz moralnog imperativa, čak i kad se taj rat pokaže kao neko mračno štivo Edgara Alana Poa i ponavljaju da sramota ide na račun Srba ili režima koji su podržali; za albanske secesioniste to je rat za samoodbranu golog života i za nezavisnost Kosova. "Naša budućnost počinje", viče mladi Albanac u Prizrenu u koji su ušli Nemci, iz koga Srbi beže, dok se reporter televizije SKY potpuno nesvestan neugodnih istorijskih paralela javlja iz "oslobođenog grada". Na medalje jugoslovenskih oružanih snaga koje su 11 nedelja odolevale 66 puta jačem neprijatelju i jednom gerilskom pokretu, bačena je ljaga optužbi za zločine i ratna nepočinstva. Drama izgona Srba s Kosova u zapadnim medijima zasenjena je stotinama članaka o masovnim albanskim grobnicama na Kosovu. Jugoslovenska državna propaganda afirmiše dobre namere snaga međunarodne zajednice i navodi Srbe da se vrate, a o tim optužbama ćuti. Ni u izjavama državnih funkcionera, ni u ekspozeu predsednika savezne vlade ne daje se suvisli odgovor o tome šta se na terenu iz dana u dan događalo. Komandant III armije general Pavković u intervjuu "Večernjim novostima", na pominjanje optužbi za ratne zločine, kaže da to nije tačno, da su jugoslovenske oružane snage pokazale da su sposobne da uspostave stanje bezbednosti, a da se zločini sada dešavaju pred mnogim živim svedocima i da se ne preduzima šta treba da bi se oni sprečili.

Pavkovićeva argumentacija počiva na činjenici da su NATO generali od jugoslovenskih oružanih snaga ultimativno iznudili povlačenje za 14 dana, a razmeštaju se evo već treću nedelju, dopuštajući "bezbednosni haos", tačnije, osvetnički pir. To možda nije jedan od novih zločina s predumišljajem, ali, očito je da u prvim nedeljama svog angažovanja te međunarodne snage nisu pokazale naročitu umešnost u obuzdavanju haosa, ma koliko general Džekson deluje iskreno i ubedljivo. Naprotiv, povlađivanjem svojim naoružanim albanskim saveznicima, njihovom osvetničkom besu i montanjarskom mentalitetu one su ga u priličnoj meri i proizvodile. Tri ratna ministra zapadnih zemalja, obučeni u belo, trijumfalno obilaze jednu od grobnica. Pre svake istrage počeli su da presuđuju korespodenti, profesionalne narikače, ministri spoljnih poslova i moralni korifeji, FBI, Haški sud. Leš je nađen, zločin postoji, pravda je na našoj strani...

Nekrofilni voajerizam, koji zlokobno podseća na iskopavanje kraških jama u Hercegovini i Krajini na početku ovog rata, priziva krvnu osvetu i prikriva živu masovnu dramu, uvećava je i rasplamsava. Čuju se pitanja tipa - da li to Srbi beže od straha od osvete ili zbog osećanja krivice... Te manifestacije ponavljanje negativnog stereotipa koje smo već videli na Grbavici 1996. i u Krajini 1995.

Ljudi koji su 11 nedelja bili uvereni da ponosno brane svoju zemlju, sada se navode na to ili da se suoče sa kolektivnom krivicom, ili da se kolektivne krivice oslobode osudom vrhovnog komandanta, onog govornika sa Gazimestana, i da kao Nemci 1945. počnu da viču "nismo znali za Aušvic".

Loše je kada se moralni angažman poklopi s političkom i ratnom propagandom. Da li skinuti target sa grudi? Da li je rat zaista gotov ili se nastavlja u svom novom teškom izdanju. Pazite, rat znači stradanje, rušenje, ubijanje, masakriranje, bogaljenje, progon, deportacije, izolacije, mučka ubistva, neizmerne tragedije i večitu tugu i moralno pravdanje, bežanje i proglašavanje pobede. I nema "čistog rata". Pre nego što se te mučne i osetljive stvari rasprave, dobro bi bilo da se svi malo saberu i da prvo dozvole krvi da se smiri, a namučenim dušama da odu na nebo. Ovde se ne kaže da treba ćutati onoliko koliko su naši moralni korifeji ćutali o ustaškim jamama, o izgonu Nemaca iz Banata, o Kočevskom Rogu, o likvidacijama posle onog rata, o Golom otoku, pa i o iseljavanju Srba s Kosova itd.

"Visi Sloba, plače milicija"

U političkom životu koji se u Srbiji budi međ' ruševinama i u od rata mamurnom javnom mnjenju jača pritisak za smenu šefa države. Ovako ili onako povlačenje šefa države je tražio Sinod SPC-a, prestolonaslednik Aleksandar, Dobrica Ćosić i navijači Zvezde (u vreme večitog derbija skandirali "Visi Sloba, plače milicija", partizanovci tvrde da su oni počeli pre njih, još na utakmici protiv Obilića...). "Ja apelujem na patriotsku svest, ljudsku i građansku odgovornost Slobodana Miloševića da svojom ostavkom omogući početak neophodnih promena u Srbiji i Saveznoj državi", izjavljuje Dobrica Ćosić, precizirajući da "u ovoj zemlji više ne sme da se vodi nacionalna i državna politika samovoljom predsednika Slobodana Miloševića i po ultimatumima Amerike i Evropske unije."

Na istom mestu, u uvodnom govoru u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 24. juna, na redovnoj godišnjoj skupštini, predsednik SANU-a Dejan Medaković ocenjuje da su nedavni događaji ugrozili i sam biološki opstanak srpskog naroda što, kako je rekao, "potvrdjuje da posle ovog rata ništa više ne može i ne sme biti kao što je bilo", te da se "u našem društvu očekuju spasonosne promene, a svako njihovo odlaganje će otežati i zagorčati naš celokupni život".

Zahtev za formiranje vlade narodnog spasa formulisao je u svojim zaključcima od 20. juna 1999. i Srpski pokret obnove koji traži formiranje prelazne demokratsko-reformske vlade koja će obezbediti međunarodnu podršku za obnovu zemlje. SPO zasad propagira tu ideju, stavlja do znanja da bi u njoj učestvovao i ostavlja vreme za odluku o toj vladi uz nagoveštaj da će ukoliko do toga ne dođe činiti što činiti mora. Sudeći po reakcijama SPO-a, socijalisti ih na to gledaju belo i kako oni zaključuju i dalje u potaji pokušavaju da trguju sa Šešeljem. Dok taj talas raste vladajuća nomenklatura deli odlikovanja, proglašava pobedu, počinje obnovu, ćuti i skuplja bodlje. Akademik Mihailo Marković je na sednici SANU-a netačnim ocenio tvrdnje da su Srbi doživeli katastrofalni slom i da su Srbiji zatvorena vrata čitavog sveta i da je zemlja razorena. On je malo relativizovao obim razaranja rekavši u SANU-u da je "sačuvana industrija" zemlje, da nisu uništene sve institucije i istakao da nije tačno da je politika Beograda izazvala agresiju NATO-a.

U političkoj pustoši

Da bi se pošteno sudilo, morao bi se najpre izneti krš iz sudnice. Potrebno je najpre da faktički izađemo iz ratnog stanja, a izašli nismo. Stanje ratne opasnosti, kao što smo i mogli videti (a možda i nismo baš masovno iskusili sve njegove najgore strane), opsežan je i po civilni sektor i po politički sistem u osnovi opasan, gotovo razarajajući poduhvat. Normom a negde i ponašanjem bile su ograničene sloboda govora, sloboda okupljanja, sloboda raspolaganja imovinom, sloboda kretanja, sloboda nastanjivanja. Sudovanje je bilo skraćeno, advokat Jovan Buturović, kaže da je to bilo "prekosudovanje", asocijacija vodi ka prekom sudu.

Od 5. oktobra 1998, od onda kada je u Skupštini Jugoslavije usvojena ona "korisna nejasnoća", u ekspozeu saveznog premijera Momira Bulatovića politički i javni život u Srbiji odvijao se u atmosferi ratnog stanja, retoričkog patosa i paranoičnog jurenja "pete kolone", da bi ga 24. marta 1999. savezna vlada, pozivajući se na tu nejasnoću, i proglasila praktično u trenutku dok su na Srbiju padale prve bombe. Onda je bilo stanje odsudne bespomoćne odbrane od 21 Hirošime tipa "Sorry we are singing..."

Posle jedanaest meseci bombardovanja, 24. juna Skupština Jugoslavije donela je odluku o ukidanju ratnog stanja. Da li je moguće vraćanje na normalno ustavno stanje?

Da li se posle ovakvih trauma može razmišljati i o izlasku iz ćorsokaka jedne nedovršene države? Zorica Radović, saradnik Instituta za evropske studije, kaže u razgovoru u Pres klubu Medija centra prošlog ponedeljka 27. juna kako je ovo ratno stanje, načinom na koji je proglašeno, načinom na koji je trajalo i na koji još nije prestalo pokazalo sve slabosti političkih institucija koje su one pokazivale i u mirno vreme. To su, pre svega, slabosti našeg federalnog aranžmana i slabosti našeg parlamentarnog sistema. One su bile vidljive i u miru i u ratu, ali, naravno, u ratno vreme sve slabosti se jače i drastičnije pokazuju. Saznali smo po ko zna koji put da saveznu državu praktično nemamo, kao što smo se uverili po ko zna koji put da se parlamenti svode na "registar kase" izvršnih organa, odnosno vladajuće stranke, odnosno jednog čoveka.

Zorica Radović konstatuje da se kad padaju bombe i nije mogla doneti drugačija odluka, da je vrlo nelogično to što je takva odluka doneta u vreme redovnog zasedanja savezne skupštine, a da nijedna stranka u vreme skupštinskog zasedanja nije našla za shodno da inicira skupštinsku sednicu, jer ipak bilo bi bolje da je tu odluku donela savezna skupština, a ne savezna vlada.

U periodu od dva i po meseca nijedna politička stranka nije našla za shodno da inicira sazivanje sednice skupštine, gde bi se proverile vladine odluke, da bi se videlo kakvi su efekti, da vlada obavesti parlament o stanju države. Istu situaciju imamo u republičkom parlamentu koji nijednom nije zasedao, sem onda kada je trebalo da potvrdi sporazum Černomirdin-Ahtisari, koji na našu nesreću nije ni sastavljen u našoj zemlji nego negde u inostranstvu. Zaključak Zorice Radović glasi da svoj deo krivice snose ne samo vlada, ne samo šefovi država i vlada nego krivicu snose i političke stranke.

Drugi aspekt slabosti našeg federalnog uređenja pokazao se još drastičnije, smatra Zorica Radović. Ta slabost vidi se u tome što smo za vreme kad bi država trebalo da funkcioniše kao jedan organizam imali praktično tri odnosno dva pravna režima, na jednoj strani srpski i savezni, a na drugoj strani crnogorski.

Ona u tom skupu činjenica vidi drastično ispoljavanje jednog lošeg ustavnog aranžmana. Jedino je savezna vlada ovlašćena da donosi sve ratne uredbe, to potvrđuje i savezni ustav, zakon o odbrani, dok su ovi drugi organi republički zajedno sa opštinskim imaju prava i obavezu da regulišu postojeću situaciju, ali ne na osnovu svojih ovlašćenja nego na osnovu ovlašćenja koja dobiju od savezne vlade, koja opet te svoje obaveze vrši na osnovu ustava. Međutim, i vlada Crne Gore, a i predsednik Srbije pozivali su se na sopstvena ustavna ovlašćenja za regulisanje situacije kao što je ratno stanje. Zorica Radović podseća da je savezna vlada još pre dve godine pokrenula inicijativu da se mnoga pitanja usklađenosti saveznog i republičkih pokrenu pred saveznim Ustavnim sudom, između ostalog i pitanja vezana za ratno stanje, proglašenja ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja, da Ustavni sud nije ni raspravljao o tome i mi smo se upravo našli u situaciuji dvovlašća.

Sve mere vezane za ratno stanje, koje su savezna i srpska republička vlada i srpski republički predsednik sprovodile, primenjivane su samo na teritoriji Srbije, dok se u Crnoj Gori proglašava neutralnost i, kako je jedan čelnik DPS-a, potpredsednik vlade izjavio, donose se antiratne uredbe.

Zorica Radović ne ulazi u sadržaj tih uredbi, ali kaže kako je malo čudno da jedan deo države u ratu donosi antiratne uredbe. Građani jedne federalne jedinice podlegali su vojnoj obavezi, odlazili na služenje vojne obaveze, ranjavani, neki poginuli, dok su drugi izbegli tu obavezu. Zorica Radović misli da je, na primer, nečuveno to da radna obaveza postane važnija

od ratne, kako je to jednom antiratnom uredbom vlade Crne Gore doneto. To se odnosilo i na mnoge druge restrikcije slobode i prava građana koje se odnose na slobodu kretanja, izlaska iz zemlje itd. Što se tiče drugih oblika političkih sloboda, građani Srbije bili su podvrgnuti ratnom režimu, dakle bile su im suspendovane te političke slobode (na primer, pravo na okupljanje), dok građani Crne Gore nisu. Naravno, u ovoj situaciji lepše je bilo biti u položaju građana Crne Gore, kaže Zorica Radović, ali podseća da smo mi još uvek jedna država i da jednakost građana i u pogledu prava i u pogledu obaveza mora biti ista.

Da napravimo apsurdni rezime: ratno stanje je važilo samo na jednom delu teritorije (to je Srbija), a nije važilo na drugom delu (to je Crna Gora); onaj ko je zaveo ratno stanje nije onaj ko ga je i ukinuo; ono je ukinuto, a ipak traje na teritoriji Srbije, dok na Kosovu, za koje se tvrdi da je deo Srbije faktički i dalje traje rat, iako se po pravilima međunarodnog i ratnog prava to, opet, ne bi moglo tako nazvati; rat traje, a ratno stanje je ukinuto. I tako u krug.

Fali još haški tužilac i kesa dukata...

Savezni premijer najavio je da će pokrenuti stručnu raspravu o mogućnosti rekonstrukcije naše zemlje. Iz drugih vesti znamo da se oko karaktera te rekonstrukcije prave dve osnovne političke kalkulacije, kesa je navodno velika, ali je povezana s nekim političkim uslovima, položajem šefa države, optužnicima za ratne zločine, političkim reformama i tako dalje.

Danijel Cvjetičanin sa Ekonomskog fakulteta u pomenutom Pres klubu MC-a iznosi ocenu da je pogrešna ideja da ćemo bez ičije pomoći i sami biti u mogućnosti da nadoknadimo ono što su nam Amerikanci porušili za 78 dana i noći, ali i da je ne manje opasna i ta druga teza da će Amerikanci, pod određenim uslovima, jedva čekati da sa desetinama milijardi dolara nagrnu.

"Mislim da bi spremnost zapada na pomoć pod uslovom da se ostvare njihove preporuke, bila manja nego što se to u našim optimističkim predviđanjima očekuje. To uverenje zasnivam na iskustvima zemalja koje su se otvorile prema njihovom kapitalu; pogledajte iskustva RS, Rusije, mnogih zemalja sa izuzetkom Istočne Nemačke, a ako vas ne mrzi, pogledajte i iskustva Istočne Nemačke, pa ćete videti da bi naši ekonomisti očekivali bar desetak puta veću pomoć zapadnih Nemaca Istočnoj Nemačkoj od one koje su oni stvarno dobili. Iskustva u Evropi, a posebno pobeđenih američkih protivnika, Vijetnama, latinsko-američkih zemalja, Koreje, istočne Azije, pogledajte koliko su posle pobede američkog oružja dobili kao nadoknadu za učinjenu štetu.

Cvjetičanin ne deli verovanje da će ta pomoć tako izdašno stići. S druge strane, on ne spada ni u one koji misle kako se ceo svet zaverio da uništi našu privedu i naše građanstvo. U interesu sveta je da se mi razvijamo, ali Zapad će gledati da nađe dobre izgovore zašto će njegovo učestvovanje u našem razvoju biti minimizirano i to ne iz neke mržnje nego iz prostog razloga ekonomske štedljivosti.

On veruje da naredni period nije tako lak kako ga neki zamišljaju, a ni tako težak kako kažu katastrofičari. Sami ćemo sebi više pomoći, a onda će nam i drugi pomoći ako naš način privrednog života dobije smislene ekonomske oblike, ako prestane da bude naše bekstvo od zdravog razuma, ruganje zdravom razumu.

Kriza poverenja

Bora Kuzmanović sa Filozofskog fakulteta konstatuje kako je nesumnjivo da postoji kriza poverenja u međunarodnu zajednicu koja je proizašla iz karaktera ovog rata; ta kriza poverenja nije rezultat samo toga što su državni mediji sada razvili neku mržnju prema međunarodnoj zajednici; ona se i spontano javlja zato što građani naprosto vide šta se dogodilo.

Oni koji su imali poverenja u međunarodnu zajednicu kao pravdoljubivu, kao zajednicu u kojoj važe neki demokratski principi, pravni poredak, suočeni su sa jednim ratom u kojem su stradali civili i civilni objekti, sa ratom u kome je veoma rastegljivo tumačen pojam legitimnog cilja, ratom koji uopšte nema iza sebe nikakav legitimitet ni legalitet, ratom koji građani istovremeno vide i kao krizu Ujedinjenih nacija.

Kod velikog broja građana probudio se jedan širok patriotizam koji nije bio vezan za režim, o tome moramo stalno da raspravljamo sa pojedinim ljudima iz sveta koji to neće da razumeju, ili im ne odgovara, ili ne mogu da shvate.

Veliki broj građana je razumeo da ovo nije samo rat protiv režima nego napad na državu i na narod i da su osnovni motivi sumnjivi, da nije reč ni o sprečavanju humanitarne katastrofe već o nečemu drugom u čemu ljudi naslućuju američke geostrateške interese.

Ono što je glavno, ovaj rat, osim što je izazvao strahove, stresove, ratne traume i očigledno depresiju, provocirao je i karakterističnu krizu svesti; krizu političkog poverenja u razne institucije i autoritete; krizu stavova i ideološke orijentacije kod građana; krizu slike o svetu koja se kod dobrog broja građana strašno pokolebala i pomutila...

Očigledno je da je pojačana kriza poverenja u SPS i Slobodana Miloševića koja je i pre toga postojala. Godinama je vladajuća stranka gradila svoj imidž i popularnost na tvrdnji da Srbija nije učestvovala u ratu, sad se ta ista Srbija našla u ratu sa ogromnim gubicima i sada pristalice vladajuće stranke moraju sebi da postave pitanje "šta sad bi?".

Na prvi pogled paradoksalno, sad se pojavila kriza autoriteta koja je elementarnija od toga. Naime, i ako niste autoritarni, neki autoriteti, u smislu instanci koje odlučuju, moraju da postoje u svakom društvu i u njih mora da postoji neko poverenje. Ovde nema poverenja gotovo ni u jedan autoritet;

najveće je poverenje u vojsku, ali građani shvataju kolika je moć vojske i kakvi su njeni dometi, o čemu ona može da odlučuje. Druge institucije ne uživaju poverenje, u personifikovane autoritete opalo je poverenje. Opalo je poverenje u jake ličnosti, mislim pre svega na Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Oni nisu uspeli da sačuvaju svoj narod, šta Šešelj sada, posle svega, onim svojim glasom da kaže? Videli smo ga kao nemoćnog.

Građanin se sad pita u koga da veruje, kad nema ni na drugoj strani nekih pouzdanih autoriteta - neki su bežali iz zemlje, neki su se za vreme rata ponašali na način koji nije bio u skladu sa ovim produženim patriotizmom. Kuzmanović uočava kako se sada politička kristalizacija vrši na dva pola, jedni brane režim a optužuju međunarodnu zajednicu, a drugi govoda je međunarodna zajednica imala dobre namere, ali da smo mi krivi i da je naprosto morala da interveniše. To će možda proći u budućnosti, ali sada ne može, konstatuje Kuzmanović, procenjujući da građani tragaju za nekim ko će biti oštar prema režimu, ali i kritičan prema međunarodnoj zajednici, a takvih je, po njegovom mišljenju, malo.

Milan Milošević