Zločini na Kosovu

Suočavanje i neverica

Na poratnom Kosovu je u toku smena nasilja: počinioci su ovih dana Albanci a žrtve Srbi. Između je KFOR. U tri ratna meseca nikoga nije bilo između. UČK u inostranstvu, NATO na nebu, na zemlji vojne i policijske snage države Srbije. Delima ovih poslednjih nad Albancima ovih dana se bave međunarodni ekspertski medicinski timovi i istražitelji Haškog tribunala

Samo mesec dana po prestanku NATO intervencije na Jugoslaviju Srbija se suočila sa učinkom višegodišnje sopstvene politike u južnoj pokrajini. Ono što zvanične vlasti u Srbiji jedino priznaju jeste materijalna šteta od NATO bombardovanja vredna na desetine milijardi dolara. Drugi učinci teško se probijaju do srpske javnosti: mrtvi se prebrojavaju isključivo u sopstvenim porodicama, više od 100.000 Srba je posle rata pred odmazdom kosovskih Albanaca ili zbog nečiste savesti izbeglo sa Kosova. Preostali su sabijeni u nekoliko kosovskih enklava ili u srpske manastire.

PROTERIVANJE: U tri ratna meseca sa Kosova je proterano gotovo 700.000 albanskih žitelja. Mnoge njihove kuće su spaljene i opljačkane. Koliko ih je i kako ubijeno trebalo bi da pokaže istraga međunarodnih eksperata koji u ovom trenutku rade na nekoliko masovnih grobnica na Kosovu.

Pojedinci koji su se usudili da pod NATO bombama nešto i progovore o zločinima nad Albancima dobijali su ovde etiketu izdajnika i plaćenika. Kolone izmučenih i napaćenih ljudi mogli su da vide samo vlasnici satelitskih antena. Oni što su znali, planirali i činili zločine sva upozorenja iz sveta objašnjavali su propagandom protiv Srbije.

Sada više nema sumnje: na Kosovu su državne vojne, policijske i paravojne snage počinile užasne zločine. Sporna može biti samo veličina zločina, broj ljudi koji su stradali i spremnost srpskog naroda da se suoči sa onim što je urađeno na Kosovu.

Led su probili rezervisti i vojnici na odsluženju vojnog roka koji su dolazeći na odsustvo pričali o onome što se na Kosovu događalo. Jedni su bili ponosni na "obračun sa Šiptarima", a drugi zgroženi nasiljem nad albanskim narodom.

Prosvetni radnik sa Kosova (u ratno vreme mobilisan u specijalne jedinice) koji je u Ministarstvo prosvete došao da primi platu pričao je kako su se obračunavali sa Albancima, kako su im palili kuće, proterivali ih uz zvuke gusala. Na pitanje zašto su to radili i šta će sad sleže ramenima: "Prvo, bila je direktiva, a drugo - mislili smo da se nikada neće vratiti..." U Ministarstvu je dobio poruku da će platu primiti samo ako se vrati na Kosovo.

Delimično otrežnjenje za sve neljudsko počinjeno na Kosovu usledilo je nakon reagovanja Srpske pravoslavne crkve, tačnije patrijarha Pavla, koji je prilikom junskog boravka na Kosovu bio zapanjen razmerama zločina u Peći: "Duša srpskog naroda umrljana je krvlju etničkih Albanaca..." Crkva je osudila zločine i u očima ovdašnjeg režima svrstala se u "đavole", poput pomenutih plaćenika i izdajnika. Sličnim izjavama su reagovali i vladika raško-prizrenski Artemije koji je na konferenciji za štampu u povodu Vidovdana u manastiru Gračanica otvoreno optužio predsednika Miloševića da je njegova politika kriva za zlo koje je pogodilo kosovske i Srbe i Albance: "Od te politike postradali su Albanci, ali su i Srbi nestali sa Kosova i sam Bog zna koliko je zla učinjeno na Kosovu poslednjih godina, a posebno u poslednja tri meseca..."

Nakon poratne srpske bežanije sa Kosova, koja je usledila zbog povratka prvih izbeglih i proteranih Albanaca u Pokrajinu, uz preostali narod su ostali jedino sveštenici i čelnici Srpskog pokreta otpora. Funkcioneri vladajućih partija, predsednici opština i ostala državna nomenkaltura mahom je pohrlila ka Srbiji.

Momčilo Trajković, čelnik Srpskog pokreta otpora na Kosovu, na koga je uprt ovih dana prst, kaže za "Vreme": "Optužba da smo mi koji smo ostali izdajnici je smešna. Za izdaju na Kosovu nije ostalo ništa. Ja ni svoj stan ne mogu da izdam ni da prodam. Mogu samo da izađem i da uđe neko drugi. Svi su oni otišli i ispali su junaci. Mi smo ostali, izdajnici smo. Situacija je strahovito teška. Za sada smo uspeli da sačuvamo nekoliko enklava jer su one preduslov za povratak stanovništva.

"Pravi razlog za prekid saradnje sa međunarodnim predstavnicima i Albancima je nemogućnost KFOR-a da spreči dalje nasilje na Kosovu. Šta da radimo u vlasti ako izgine ili ode sav narod. Cela Metohija je očišćena od Srba. Nema ih u Suvoj Reci, u Uroševcu, u Srbici... Danas je najteže Srbima u Prištini i Gnjilanu. Ovo je ceh za ono što su državne vojne i policijske snage radile Albancima u vreme bombardovanja. I onda i sada stradao je nevin narod", kaže Trajković i nastavlja: "Ljudi se isteruju iz stanova i kuća, kidnapuju se, ubijaju. Stanovi se razvaljuju sekirama. U početku su stradali samo Srbi sada stradaju i ovi naši, domaći Albanci, i već je na pomolu sukob između domaće i albanske mafije. Albanske vođe se ograđuju od svega ovoga, a svakog dana se najavljuju četvrti koje se čiste od Srba. KFOR to posmatra bez želje da dublje uđe u probleme. Oni su vojska, a ovo što se događa je posao policije. A nje još nema. U Prištini, je na primer, ostalo samo hiljadu Srba. Dvadeset hiljada je proterano ili je pobeglo. U vreme mira kidnapovano je dve stotine ljudi, više od trideset ih je ubijeno. Posebna priča je uništavanje hramova i crkava. Imamo potvrdu da ih je 15 spaljeno ili demolirano. Isečeno je stablo bora staro 700 godina, koje je zasadio car Uroš u Uroševcu. Sva srpska sela su zapaljena. Ne želim da kažem da međunarodna zajednica saučestvuje u svemu ovome, ali imam utisak da su nespremni došli na Kosovo. To su pravi razlozi prekida saradnje."

Zločini na Kosovu nikako nisu od juče. Više od 60.000 popaljenih kuća, u najvećem broju albanskih, jer je njih i brojčano više, ko zna koliko ubijenih civila rezultat su državnih pokušaja u proteklih deset godina da se oružjem i silom zavede red u Pokrajini. Ta politika je kulminirala u poslednja tri meseca. Kolektivna krivica za učinjeno pala je na ceo srpski narod, a međunarodne optužbe za ratne zločine udeljene su rukovodstvu zemlje.

Za sada nema kompletnih podataka šta se sve događalo na Kosovu. Jedna od retkih, možda i jedina, organizacija koje su tokom čitavog poslednjeg rata, a i pre njega, pomno istraživale razmere zločina na Kosovu (vidi okvir) jeste Fond za humanitarno pravo. Njen direktor, Nataša Kandić, potvrđuje za "Vreme", na osnovu podataka iz razgovora sa izbeglim licima i odlaska na mesta zločina, da je od početka NATO bombardovanja nasilje nad Albancima dostiglo kulminaciju: "Sve što se događalo tokom cele prošle godine bilo je proterivanje stanovništva unutar Kosova, iz regije u regiju, dok je ovoga puta više od 700.000 ljudi bilo primorano da pređe granicu."

REAKCIJE: Ćutanjem su u Srbiji i dalje obavijeni kosovski zločini. Osim Crkve, oglasio se srpski PEN centar, upozoravajući da se o počinjenim zločinima nad albanskim civilimam, među kojima ima i dece, ne sme ćutati. Podsećajući na saopštenje PEN centra, akademik Predrag Palavestra u izjavi za "Vreme" kaže da se preko takvih stvari ne sme više prelaziti; prosto, počinjeno se mora priznati, videti ko je kriv a krivci izvesti pred sudove". U saopštenju PEN centra se pored ostalog kaže: "Smatramo da se od srpskog naroda ne sme skrivati prava i puna istina, da se zločini nad decom i civilnim stanovništvom moraju odlučno osuditi. A svi oni koji su za to odgovorni moraju se javno imenovati i kazniti. Inače će krivica i sramota za taj zločin pasti na ceo srpski narod, koji je dosad najveća žrtva i gubitnik svih ratova, etničkih progona i političkih rešenja na tlu bivše Jugoslavije."

PEN je ovih dana reagovao i na progon srpskih intelektualca i pisaca koji su na Kosovu ovih dana suočeni sa velikim pritiskom osvete i fizičkim pretnjama. Palavestra kaže da su mnogi prinuđeni da napuštaju stanove i radna mesta. Upada im se u stanove, teraju ih da se sele: "Znam za slučaj dečijeg pisca Miloša Andrića koji ima 60 godina i koji je sa celom porodicom isteran iz stana u Prištini. Neki pisci su tražili zaštitu kod sveštenika u Dečanima. Čuli smo da pesnikinja Darinka Jevrić ne sme da izađe iz kuće i nema šta da jede. Danas sam dobio informaciju da se u istoj situaciji nalazi profesor univerziteta i pesnik Vladeta Vuković, koji ima 72 godine. On i žena su stavili ormane na vrata da bi se zaštitili. Ne javljaju se na telefon. Pismo smo uputili i međunarodnom PEN-u u Londonu. Dobio sam odgovor da se ugroženi pisci jave Imerdžensi fondu u Londonu, Internacionalnom PEN-u u Londonu, da se jave u Komitet 'Pisci za Mir', čije je sedište u Ljubljani a čiji je predsednik Boris Novak, da bi se preko njih intervenisalo kod KFOR-a da ih uzme u zaštitu", kaže Palavestra.

Suočavanje sa počinjenim zločinima na Kosovu će potrajati, kao i skidanje kolektivne krivice za zlodela sa čitavog naroda. Za sada neverica o tome i dalje postoji. Ohrabruje činjenica da je u javnosti sve manje negiranja da su zločini učinjeni.

Ovih dana je na Kosovu i Luiz Arbur, glavni istražitelj Haškog tribunala. Pre pola godine ovdašnje vlasti joj nisu dale vizu da uđe u zemlju. Ovoga puta ona joj za Kosovo nije potrebna. U zvaničnim najavama piše da će da poseti timove istražitelja i mesta za koja se sumnja da sadrže masovne grobnice na Kosovu. Na početku puta po Balkanu, kako prenose mediji, jedino je izjavila da dosad otkrivene činjenice poprilično podupiru optužbe protiv jugoslovenskog predsednika za ubistva i deportacije kosovskih Albanaca.

Tri dana užasa u Peći

Gotovo da nema sela u okolini Peći ili između Peći i Prizrena gde se nije dogodilo da najpre mnogo ljudi bude ubijeno (od 20 do 350 kao što je slučaj u Ljubeniću ili Velikoj Kruši) i da se posle toga vrši spaljivanje. Ima podataka koji bi mogli da pokažu da su neki ranjeni ljudi spaljeni. Ja isključivo govorim o civilima.

Slučaj Peć

To je grad koji je najviše razrušen i uništen. U njemu je izvršeno najklasičnije etničko čišćenje. Ta tri dana 26, 27, 28. marta u kuće ulaze pripadnici regularne policije, nekih drugih policijskih jedinica, od specijalnih do nekih dodatnih snaga. Niko ne pominje da se u to vreme u gradu nalazi regularna vojska niti da su to radili vojnici na odsluženju vojnog roka. Toga nema. Naredba je da se u roku od deset minuta napuste kuće. Ljudi se usmeravaju ka centru grada. Po mojoj proceni u ta tri dana je oko 20.000 ljudi proterano naredbama. To su ljudi iz Kapešnice, dela Peći naseljenog isključivo albanskim stanovništvom.

Osim ulaska u kuće, druga karakteristična pojava je pljačka, a zatim zastrašivanje: tih dana smo registrovali više od 30 pojedinačnih ubistava. Ulazi se, traži se i uzima novac a onda se ubijaju ljudi. Podaci i izjave pokazuju da tu nema nekog kriterijuma: ubijanje je vršeno nasumice, da bi se ljudi zastrašili i da bi ih se što više pridružilo koloni za progon. U takvoj situaciji, neki pokušavaju da izađu iz kolona i da se sklone u neku ulicu ili neko naselje koje još nije bilo na meti isterivanja. Svedoci sa kojima sam razgovarala tvrde da to nije bilo moguće zato što su sa obe strane ulice stajali i policija i vojska. Nekoliko hiljada njih je trpano u šlepere i odvoženo prema Albaniji. To je izvedeno na brutalan način. Došlo je do masovnog razdvajanja porodica.

Neki su 28. na 29. maj iz centra grada odvedeni u sportsku halu u Peći gde su držani do sledećeg dana, i prema navodima ljudi sa kojima je razgovarano došli su pripadnici regularne vojske i oficiri su im rekli da se vrate kućama, jer više neće biti proterivanja. Ljudi se vraćaju kućama, a kada su stigli ponovo počinje proces: policija, dodatne grupe i formacije i jedinice, isteruju ih i to se ponovo obavlja sa pljačkom do kraja. Znači ljudi moraju da daju sve što imaju: traže se pare, zlato i uzimaju se vozila. U tome učestvuju svi i policija i vojska. Čak ima podataka da su i pojedini oficiri učestvovali u pljački.

Ono što je izvesno i što se može sa sigurnošću reći da nema nijednog podatka da je mlada vojska učestvovala u nekom nasilju. Albanci čak govore o tome da su na raznoraznim mestima kuda su tokom proterivanja, prolazili viđali mladiće u uniformama i u susretu sa njima tugu na licima, izgubljenost, dezorjentisanost. Iz svojih vojničkih torbi su im davali, sopstveno sledovanje hrane, hleb, paštetu... Obično su prognanicima govorili "ja neznam ništa, nemojte misliti da ja ovde nešto radim. Ja ovde moram da budem." To su bili vojnici na regularnom odsluženju vojnog roka.

Prvi put sam u Peć ušla 16 juna, pre toga se nije moglo. Put su kontrolisale te dodatne policijske formacije koje su bile strah i trepet, sve do specijalnih jedinica MUP-a Srbije. Tamo sam tri dana, posle ulaska KFOR videla nešto što me je podsetilo po razrušenosti na Vukovar. Jasno se video cilj: uništiti sve što je albansko. U kućama nije bilo stvari i sve su bile spaljene. Bila sam kod jedne albanske porodice koja je tu ostala zajedno sa još 1500 ljudi. Svi su oni boravili duboko skriveni u svojim ili nečijim kućamam koje su im se činile sigurnije. Početkom juna, pred sklapanje sporazuma, pobijena je jedna porodica sa troje dece. Reč je o vrlo siromašnoj porodici koja je mislila da će sa to troje dece nekako opstati. Jer ako odu, ništa više neće imati. Majka je imala tu neku odlučnost, kad god se pojave neke formacije ona je izlazila sa decom. I uvek je govorila "ja nemam ništa drugo osim ove dece". Početkom juna su ih sve pobili. Nekoliko takvih slučajeva se dogodilo na samom kraju tog jednog sveopšteg nasilja nad ljudima.

Početkom juna prvi put sam bila u prilici da saznam šta se događa u okolini Peći. Neke žene su nakon višednevnog pešačenja po planinama uspele da stignu u Crnu Goru i tu su mi pričali o masovnom ubijanju muškaraca u selima oko Peći:

Ćušk, Pavljane, Zahać

Sredinom juna odlazim u to selo Ćušk. Nekoliko puta sam se vraćala. Kada se podaci saberu pokazuje se da je čitava tri meseca to stanovništvo opstajalo u selu, koje se nalazi na samom ulasku u Peć. Oni nisu imali oružje dolazila je par puta vojna kontrola, celo selo imalo dva pištolja i jednu pušku i to su predali. Vojska im je 17. aprila rekla da ih niko neće dirati da bi 14. maja ušla jedna vojna grupa - nosili šešire slične kaubojskim, drugi su imali obojena lica, neki su govorili bosanskim akcentom. Ljudi ih nisu prepoznavali. Čitava akcija počinje od početka sela. Tu je kraj puta živela porodica Čeku iz koje potiče komandant UČK Agim Čeku, bivši oficir JNA. Međutim, to se događa 14. maja, kada sve srpske formacije imaju podatke da je to selo pretresano i da tu nije bilo oružja. Dakle porodica Čeku je bila samo izgovor. Ubijaju oca Agima Čekua i još jednog rođaka i kreću dalje prema selu. Nekoliko kuća je zapaljeno, stanovništvo sela počinje da se skuplja u jednoj mahali u blizini seoskog groblja. I tu ih opkoljavaju. Stotinak muškaraca uspeva da pobegne u šume izvan sela a većina stanovništva sa porodicama se okuplja. Odvajaju muškarce, postrojavaju ih uz zid groblja gde su kuće porodice Gaši. Na drugoj strani su žene i deca. Počela je pljačka. Svi su morali da vade šta imaju, novac, nakit i da pokažu ključeve od kola. Tražili su od ovih koji imaju traktore da ih tu dovezu.

Pale kuće porodica Gaši. Žene i decu odvode u dvorišta kuća koja gore i tu ponovo prete da će ih ostaviti u zapaljenim kućama ukoliko ne daju ono što im je preostalo. Činjenica je da su Albanci tokom tromesečne pljačke naučili da vrednosti raspoređuju na više raznih mesta u odeći jer su naučili da će preživeti kad god imaju nešto da daju. U zapaljenim kućama žene skidaju nakit. Naređuje im se potom da sa decom sednu u traktore i idu prema Albaniji. Ima slučajeva da su deca od sedam godina sedala i vozila traktore iako to nikad nisu činila do tada. Dolaze do policijskog punkta koji drži regularna policija. Jedna od žena im priča šta se dogodilo."Nemamo ništa sa tim, to su neke paravojne formacije, ali vi ne možete dalje, deca ne mogu da voze traktore". Vraćaju ih u selo. Odlaze u svoje kuće, zatvaraju se i niko ne zna šta se dogodilo sa muškarcima. Do sledećeg dana kada se nekoliko žena ohrabrilo da ode do groblja i kuća gde su bili okupljeni.

U kućama Gaši nalaze spaljene ljude, i po delovima odeće, kaiševima prepoznaju muževe i rođake. Iz te grupe od 40 muškaraca preživela su trojica. Razgovarala sam sa dvojicom. Po njihovim rečima, grupe su bile po 12 ili 13 i onda su terani prema određenoj kući. Kako su ušli u kuću, vojnik je ovome što je preživeo dobacio upaljač i rekao "pali". Čovek se ne seća šta je uradio sa upaljačem ali je čuo pucnjeve. Pogledao je desno, vrata od sobe su bila otvorena i on je kroz prozor iskočio i kroz luge otišao u šumu gde je boravio do uveče i vratio se kući. Drugi preživeli je ranjen. Scenario je bio isti. Naređeno im je da sednu u sobu. Pucano je u njih. Tada je ranjen. Samo je u jednom trenutku video da su dvojica na njemu i video kako vojnici bacaju zapaljene sunđere po ljudima. Uspeo je da odgurne dva tela koja su bila nad njim i da iskoči kroz prozor sobe. Tek je u šumi primetio da je ranjen u obe noge. Zatekla sam ga u selu u sobi, previjenog u neke kartone. U tim šumama je proveo više od desetak dana jer se plašio da se vrati u selo da se vojska ne vrati i nađe ga ranjenog.

Istog dana, na isti način je pobijeno oko tridesetak ljudi u selu Pavljan i u selu Zahać. U Ljubreniću nisam uspela da razgovaram ni sa kim. Selo izgleda stravično. Ima nekih podataka da je tu ubijeno i spaljeno više od 300 ljudi. Videla sam dvorište kuće u kojoj je izvršeno ubistvo, mesto gde se još nalaze kosti, tela, pet šest različitih mesta gde su spaljivani. Još stoji pepeo i u pepelu se mogu videti kosti. Nisam stravičniju stvar videla od tog polja kostiju.

Kada sam se 18. juna vratila u Peć, Srbi su već bili otišli iz tog grada. Ostalo ih je dve stotine. Dvadesetak Srba sam zatekla u Pećkoj patrijaršiji, niko se nije usuđivao da odatle izađe. Tamo sam našla ženu koja je bila veoma cenjena među Albancima i koja je u toku tri meseca uspela da spase nekoliko komšijskih kuća. Čak se u Prištini pričalo o Mitri. Nestao je njen muž i rođak i ona je tu sedela, ne više u svojoj kući, čekajući da dobije neku vest o mužu i rođaku. I pored suočavanja sa činjenicom da je njen muž nestao ona je govorila da su se ovde strašne stvari događale, užasi. "Mogla sam po ceo dan i noć da stražarim i vodim računa o tih nekoliko kuća da ne budu opljačkane. Ostala sam u Peći zato što mi je mirna savest i želim da sačekam svoje komšije. Ovde sam mirno živela. Jeste mi teško što je grad opljačkan i uništen". Muž joj je nestao 18 juna, posle ulaska KFOR-a, kada je bilo dosta osvete prema onima koji su ostali. Ceh su platili neki obični ljudi.

Razgovarala sam sa nekoliko ljudi čiji su rođaci nestali i svi su oni polazili od činjenice da ništa nisu napravili. Oni su živeli u dobrim odnosima sa svojim komšijama Albancima, ali dogodilo se da su oni stradali. Oni koji su počinuili zločine, oni koji su sprovodili naredbe i koji su u svemu tome učestvovali oni su sa plenom, parama i nakitom otišli. Ovi što su ostali sede u Patrijaršiji nadajući se da su njihovi oteti živi.

Lokalni UČK je dao javnu izjavu kako podržavaju svoje rukovodstvo i da ne žele etnički čisto Kosovo i da oni neće napraviti nijedan zločin prema Srbima. Mislim da ima dosta podataka da baš u Peći odgovornost za nestanke Srba ipak snosi UČK.