Intervju: Nebojša Čović, predsednik Demokratske alternative
Miloševiću i Milutinoviću je svejedno kakva je i kolika Srbija
Mi nismo za nasilnu smenu vlasti, ne zato što ova vlast to ne zaslužuje, već zbog toga što ovaj narod više ne sme da prolije ni kap krvi. Nijedna vlast toga nije vredna. Sada moramo da se borimo za narod i našu državu. Toga moraju da budu svesni svi politički subjekti u Srbiji. Toga, nažalost, nisu i ne žele da budu svesni ljudi iz vrha vladajuće koalicije
Demokratska
alternativa (DA) izašla je iz opozicionog Saveza za promene (SZP) krajem juna, po
završetku rata i u trenutku kada je zamrli politički život u Srbiji počeo da
oživljava. U razgovoru za "Vreme", predsednik DA Nebojša Čović, nekadašnji
funkcioner vladajućih socijalista i gradonačelnik Beograda, objašnjava razloge za tu
odluku:
"Demokratska alternativa je jedan od osnivača Saveza za promene u koji smo ušli sa potpuno čistim i časnim namerama. Mi i dalje verujemo da je na domaćoj političkoj sceni neophodno objedinjavanje svih demokratskih snaga. U međuvremenu je došlo do agresije na našu zemlju i oko toga su se naša mišljenja unutar SZP-a donekle razlikovala. Posle svega što smo prošli, DA je procenila da ćemo više doprineti demokratskoj opoziciji u Srbiji ako budemo nastupali samostalno. Bilo je nekih neslaganja u pristupima, oko nekih stvari, nažalost, sa pojedinim članovima SZP-a nismo uspeli da se razumemo. To ne znači da će DA ijednog trenutka trošiti svoju energiju na rasprave sa drugima u SZP-u. Naprotiv, mi smo i dalje spremni na sve oblike saradnje sa predstavnicima SZP-a, ali i sa drugim opozicionim strankama čiji je cilj promena vlasti u Srbiji."
"VREME": U čemu je bila suština neslaganja u SZP-u?
ČOVIĆ: U tome što smo imali dosta pasivnih poteza i malo pravih aktivnosti - tu i mi donekle snosimo krivicu - kao i u tome što smo od samog početka zagovarali da se Savez objedini u jednu stranku. Tražili smo čvršću organizaciju, ali to se nije dogodilo. U nekim trenucima dolazilo je do kolizija: pošto je svaka stranka imala pravo samostalnog nastupa, ti nastupi su u određenom delu bili različiti, čak i dijametralno različiti, što je kod građana moglo da stvori utisak zabune ili nesloge. Potom, istupanja pojedinaca iz inostranstva, prvenstveno mislim na g. Panića, nisu se slagala sa našim političkim opredeljenjima, naročito u fazi NATO agresije na Jugoslaviju. Nijednog trenutka nismo hteli da pomešamo stvari: tokom agresije, mi smo i dalje imali političkog protivnika, Slobodana Miloševića, ali smo tokom rata bili suočeni sa neprijateljem koji je napao našu zemlju. Te dve stvari ne mogu se mešati i u tom delu smo se razišli, pre svega sa g. Panićem. Spoljnu politiku Srbije možete da vodite ako živite u Srbiji. Možete i ako ne živite ovde, ali onda treba dobro da saslušate - i da poslušate - one koji žive u Srbiji i svakodnevno osećaju nesreću koja je zadesila narod i zemlju. Mi, jednostavno, ne možemo da stojimo iza istupanja koja nisu dogovorena sa SZP-om, ali se čine u njegovo ime.
Rak-rana srpske opozicije je razjedinjenost, a Vi kažete da ćete izlaskom iz SZP-a više da doprinesete demokratizaciji zemlje. Kako to?
Mi gledamo drugačije na taj problem. Nama samostalno delovanje daje prostor da povezujemo velike blokove na demokratskoj političkoj sceni Srbije koji su, nažalost, razdvojeni. Kao stranka imamo izuzetno dobre odnose i sa SZP-om i sa velikim i značajnim strankama van njega, kao što su Srpski pokret obnove, Nova demokratija, vojvođanske demokratske partije... DA nikada nije doprinosila razbijanju nečega što je ionako usitnjeno, niti će to činiti. Sve prave demokratske snage u Srbiji moraju da budu svesne da u ovom trenutku nijedna demokratska opoziciona stranka nema dovoljno snage da sama dođe do cilja - do promena. Drugo, verujemo da povezivanje može da se obavi na drugačiji način. To ne moraju da budu koalicije i savezi, ništa što je već viđeno - opozicija mora da se okupi i dogovori oko ključnih pitanja. Svi imamo zajedničku dodirnu tačku, to je promena vlasti. Veoma je važno je da se dogovorimo oko toga kakav izborni zakon želimo, kakve izborne uslove, kakav zakon o informisanju... To moramo da definišemo kao zahtev režimu. Opozicija nikada do sada oko toga nije uspela da se dogovori, a morala bi. Nema potrebe da sada ulazimo u detalje ko će gde da bude, ko će koje mesto da zauzme, kakav ćemo sistem da postavimo, kako ćemo da rešavamo neke konkretne probleme... O tome možemo da pričamo tek kad se steknu uslovi, to jest kada dođe do promene vlasti. Prvo treba nešto dobiti, odnosno osvojiti, a onda kroz detalje doći do onoga što moramo da uradimo, a to je potpuno novi sistem u Srbiji.
Pripremate li se za neke nove koalicije?
Demokratska alternativa je već u koaliciji sa Seljačkom strankom Srbije, Ujedinjenom penzionerskom strankom i sa Socijaldemokratskom partijom. Aktivirali smo koaliciju i otvoreni smo za saradnju sa svim drugim strankama koje neće kalkulisati sa režimom.
Ne učestvujete na mitinzima širom Srbije, ublažili ste kritiku režima... Šta mislite o ovome što se događa, o mitinzima i peticijama kao načinu pritiska na vlast?
Prvo, uopšte nismo ublažili kritiku, jer svi članovi stranke, u svim svojim javnim obraćanjima direktno i argumentovano kritikuju vlast. Normalno da i DA traži ostavku Slobodana Miloševića. To je jedan od faktora rešenja svih problema sa kojima se susrećemo unazad deset godina. Ostaje pitanje načina, odnosno metoda kako doći do toga. Mi nismo za nasilnu smenu vlasti, ne zato što ova vlast to ne zaslužuje, već zbog toga što ovaj narod više ne sme da prolije ni kap krvi. Svaki političar koji animira pomenute metode, mora da vodi računa o sopstvenoj odgovornosti za ono što bi moglo da se dogodi. Veliko je prokletstvo ako se srpska krv prolije u međusobnim sukobima. Nijedna vlast toga nije vredna. Drugo, DA smatra da sada nema mesta borbi za vlast, jer sada moramo da se borimo za narod i našu državu. Toga moraju da budu svesni svi politički subjekti u Srbiji. Toga, nažalost, nisu i ne žele da budu svesni ljudi iz vrha vladajuće koalicije. Ne bih, međutim, rekao da dobar deo članstva SPS-a nije svestan da imaju pogrešnog predsednika, da je jedna velika partija kao što je SPS ruinirana i uništena od nečega što nikada nije provereno, niti je imalo više od dva-tri odsto glasova, a zove se JUL.
Koliko je pozicija Miloševićevog režima čvrsta u ovom trenutku? Da li mu je bombardovanje pomoglo?
Mislim da mu je agresija NATO na Jugoslaviju išla u prilog. Uvođenjem ratnog stanja ukinuta je svaka moguća vrsta demokratije. Mediji su stavljeni pod skoro potpunu kontrolu, strankama je ograničen rad, lideri opozicionih stranaka postali su ljudi za odstrel. U Srbiji je i inače poslednjih nekoliko godina potrebna posebna hrabrost za bavljenje politikom i istupanje na čelu neke stranke u odnosu na terminologiju eksponenata vladajuće koalicije. Sve ovo omogućilo je režimu da za vreme ratnog stanja učvrsti svoju diktatorsku vlast. Rat je prošao i može se očekivati da će građani proći kroz određene faze. Svim građanima zemlje sigurno je laknulo kada je bombardovanje prestalo. Odmah nakon toga, usledila je faza depresije. Ljudi su se zapitali zašto se ratovalo, da li je to moralo da se desi i kako se sve to delimično završilo. Posle priča da `niko neće gaziti našu zemlju`, referenduma, patriotskih gluma, vidimo kako se sve to privelo samo delimičnom rešenju. Mora da se naglasi da postoji samo vojni sporazum u vezi sa Kosovom. Nijedan drugi sporazum još nije napravljen. Kada i kako će biti pravljeni, te kakav će status Kosovo imati, videćemo, ali je evidentno da je priča o suverenitetu i teritorijalnom integritetu, koje su oba predsednika, i jugoslovenski i srpski, toliko puta ponavljali i zakljinjali se u nju, totalno srušena. Posle faze depresije, kod građana se javlja faza mamurluka posle ružnog sna koji je, nažalost, bio realnost. U ovoj fazi, zbog teške situacije u kojoj se nalazimo bukvalno po svakom osnovu, ljudi počinju da se okreću sebi i svojim porodicama postavljajući pitanja kako da ih zaštite i kako da prežive. Nakon ove faze, koja je već počela, dolazi faza otrežnjenja koje se kombinuje sa akumuliranjem velikog nezadovoljstva. To nezadovoljstvo mora da bude pravilno usmereno, kako bi se izbeglo da Srbija uđe u jednu novu, još opasniju avanturu građanskog rata. Nekima bi možda to i odgovaralo, jer bi to bila dobra predigra i laka podloga za dalju razgradnju Srbije. Videli smo da sadašnje predsednike Jugoslavije i Srbije ne interesuje kakva će i kolika će biti Srbija. Oni mogu Srbiju da svedu i na beogradski pašaluk, pod uslovom da oni budu na vlasti. Zato mora da se nađe pravi odgovor na pitanje kako zaustaviti dalji raspad zemlje, kako sačuvati državu i za generacije koje dolaze posle nas.
Bili ste u SPS-u, znate kako se tamo razmišlja i dela. Kako vrh stranke reaguje na krize ovakve vrste: mitinzi, potpisivanje peticija, rastuće nezadovoljstvo u narodu...
To je jedna
čudna koncepcija vrha stranke koju bih nazvao optimističkim pristupom. Imali smo
nenormalnu inflaciju, a tražio se optimizam. Suočili smo se sa strašnom kataklizmom
kroz koju smo upravo prošli, zemlja je razrušena, oni opet traže optimizam. Sami kod
sebe raspiruju optimizam, sebe ubeđuju da nije to sve toliko srušeno i razoreno koliko
jeste, da će se sve nekako srediti, a onda kreću sa probnom kampanjom ispitivanja javnog
mnjenja, kako bi videli da li uopšte mogu da se pojave pred građanima. To sada upravo
radi vrh SPS-a: pričaju o obnovi i izgradnji, otvaraju gradilišta i grade ono što su
naši dedovi i očevi napravili, a što su nam oni srušili. Kako su srušili? Tako što
nisu ispunili osnovni zadatak svake mudre vlasti da izbegne najveću moguću nesreću
naroda - rat. Da je ova vlast bila iole kompetentna, odgovorna i mudra, mogla je da ga
izbegne. Umesto toga, ona je varala narod i prevarom ga uvela u saučesništvo putem
referenduma, da bi na kraju sve izgubila na užasan način. Posle svega, hoće da nam
objasne kako će nas uvesti u 21. vek i kako će nam napraviti ono što smo već imali, a
oni su nam srušili! U samom vrhu vlada apsolutna poslušnost, oni se međusobno teše,
animiraju jedan drugoga, izvlače iz krize, vuku se kao dotrajali voz. Na nižim nivoima
situacija je sasvim drugačija, ali članstvu je uskraćen prostor da se o svemu izjasni,
pri čemu ne sme da se isključi faktor zastrašivanja. Ljudski je da se ljudi plaše, jer
je vladajuća vrhuška bukvalno spremna na sve.
Čak i na sukob sa Crnom Gorom?
Gledajući kako su se ponašali do sada, postaje jasno da su se oni bukvalno hranili na nesreći naroda. Mislim da i sada pokušavaju sa takvim kombinacijama, ali procenjujem da u Crnoj Gori nemaju šanse da naprave neki veći nemir. Mene plaše Sandžak i Vojvodina.
Zašto kada je iz Sandžaka otišao veliki broj Muslimana, a i u Vojvodini su Srbi apsolutna većina?
I na Kosovu su bila velika iseljavanja, pa vidimo šta se dogodilo. Tačno je da Crna Gora na prvi pogled izgleda kao pogodnije tlo za incidente koji bi odgovarali Miloševićevom režimu, ali su tamo ranije postojeće podele ublažene načinom okončanja agresije i razrešenja kosovske krize. Sada je svima jasno da Milošević nema konzistentnost: on je spreman da bilo šta započne, ali i da brzo odustane ukoliko proceni da time može da kupi bar jedan dan svoje vlasti. Vojvodinu i Sandžak pominjem jer se sada javljaju novi izvori sukoba koji ne moraju da budu na nacionalnoj osnovi. Može da se postavi pitanje da li regija vidi perspektivu sa Slobodanom Miloševićem? To se već događa u Vojvodini. Neke vojvođanske stranke su u tom delu malo neoprezne sa takvim zahtevima u ovo vreme. Naš zadatak je da sačuvamo jedinstvo zemlje po svaku cenu, a kada promenimo ovu vlast, definisaćemo odnose unutar države. Naš savezni Ustav je iščašen, savezna država postoji samo na papiru. Plaši me model koji je korišćen još u Sloveniji, pa u Hrvatskoj, u Bosni, delom i u Makedoniji. Tamo jeste bilo nacionalnih sukoba, ali se na kraju sve svelo na priču: `Nama nema ekonomske budućnosti sa Slobodanom Miloševićem`. Taj model sve je prisutniji ovde i mogao bi da izazove regionalne nesuglasice. Ono što je Srbiji preko potrebno jeste decentralizacija, tačno definisanje da svako drži novčanik u svome džepu i da zna koliko ga košta zajedništvo.
Crna Gora traži redefiniciju federacije, a vladajuće stranke, DPS i SPS, počinju razgovore. Očekujete li nekakav dogovor?
Ne. Redefinisati federaciju i naći model zajedništva nije problem kada je reč o crnogorskim vlastima. Problem su vlasti na saveznom nivou i na republičkom nivou. Savezna vlast je faktički nametnuta i nedogovorena između dva subjekta koji čine federaciju. Nadam se da neće biti političke trgovine i uveren sam da DPS neće ući u zamku. Vlastima u Srbiji i na saveznom nivou mora se reći da tu više nema dogovora, oni su pokazali kako su vladali, prema tome, moraju da se raspišu izbori i da se nađe prelazno rešenje. Ukoliko su toga svesni, mislim da će nas sve zajedno poštedeti još veće nesreće.
S jedne strane se govori o prelaznoj vladi eksperata, s druge o novoj vladi narodnog bratstva i jedinstva u koju bi ušle sve parlamentarne stranke, uključujući ponovo i SPO. Kako to komentarišete?
Mislim da svako ko sada uđe u kombinatoriku sa vladajućom koalicijom, ukoliko ta kombinatorika ne bude javna, sa striktno definisanim pravilima, ne može dobro da prođe. Iluzorno je očekivati da će vladajuća koalicija dobrovoljno da pristane na deobu vlasti. Mene najviše plaši da će pokušati da ostane na vlasti do poslednjeg Srbina.
Još pre izlaska iz Saveza za promene, izjavili ste da bavljenje politikom sve više gubi smisao i da razmišljate o povlačenju.
Ni sad nisam daleko od toga, jer mislim da se u jednom trenutku na našoj političkoj sceni skupilo previše pogrešnih ljudi. U nekim trenucima domaća politička scena ličila je na brlog, a zna se ko se u brlogu najbolje snalazi. DA će probati da još malo, u skladu sa svojim uticajem i mogućnostima, popravi neke stvari, da se poveže sa demokratskom opozicijom, ali politika nije moje jedino životno opredeljenje. Da sam želeo, bez većih problema sam mogao da ostanem tamo gde sam bio ranije. Neću da trgujem, pošto pored politike radim sasvim druge poslove od kojih živim.
Nema Vas na mitinzima, plašite li da će od Vaših pojavljivanja na bini ostati samo fotografija sa Slobodanom Miloševićem?
Nemam razloga. Još ranije sam rekao da dok sam bio sa Miloševićem, bio sam javno, kada sam otišao, javno sam otišao. Ljudi imaju i dobre i loše trenutke, svako ponekad napravi grešku i ima pravo na nju."
Uroš Komlenović
