Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu
Protektorat Evropske unije
To je, bez sumnje, kraj neodgovorne i samovoljne politike jugoslovenskih vlasti koje su kratkovido pokušale da ućare u privremenom političkom vakuumu nastalom nakon rušenja Berlinskog zida. Pakt stabilnosti je popunio vakuum i uspostavio poredak. Za ovakvu Jugoslaviju u njemu nema mesta
Piše: Jelica Minić
Pakt stabilnosti je evropsko rešenje za balkansku krizu, izraz nastojanja da se evropski problemi rešavaju prvenstveno evropskim snagama. Prema ovom projektu, za koji je najzaslužnija Nemačka, dugoročna stabilizacija Balkana treba da se odvija pod patronatom evropskih institucija, ali uz aktivno učešće SAD i Rusije. Kakve su dugoročne konsekvence za Jugoslaviju?
Ko su učesnici?
Dokument je usvojen na međunarodnoj konferenciji u Kelnu, 10. juna 1999. Učesnici konferencije su bili ministri spoljnih poslova 15 zemalja EU, devet zemalja jugoistočne Evrope, Ruske Federacije i SAD (ukupno 26 zemalja), kao i predstavnici Evropske komisije, OEBS i Saveta Evrope. U svojstvu zemalja, organizacija i institucija koje treba da olakšaju primenu Pakta stabilnosti učestvovali su ministri spoljnih poslova Kanade i Japana i predstavnici UN, UNHCR, NATO, OECD, WEU, IMF, WB i EBRD. Na konferenciji su učestvovali i predstavnici Rojomon procesa, BSCE, CEI, SECI i SEECP. Drugim rečima, kao direktni učesnici, pomagači i posredni učesnici, u Paktu stabilnosti učestvuje 28 zemalja (29 sa Jugoslavijom) i 16 međunarodnih institucija, organizacija i programa - ukupno 45 učesnika. Crna Gora je na konferenciji imala status posmatrača, a SR Jugoslavija je bila jedina zemlja obuhvaćena Paktom stabilnosti koja u njegovom formulisanju i usvajanju nije ni na koji način učestvovala.
Šta Pakt predstavlja?
Pakt stabilnosti predstavlja po zahvatu, sadržaju i strukturi, kao i po brojnosti učesnika, monumentalni dokument - jedna dosad nezabeležena struktura međunarodnih aktera koja se našla na jedinstvenom zajedničkom poslu. On odražava političku volju zemalja EU i jugoistočne Evrope, ali i celokupne međunarodne zajednice, da se trajno ugasi opasno međunarodno žarište sukoba na Balkanu. Konferencija sama po sebi ukazuje na razmere opasnosti, kao i na stepen odlučnosti da se ona otkloni. Pakt najavljuje, mada u formi permanentnog dijaloga, izgradnju bezbednosnih struktura i aranžmana u regionu i u Evropi koji bi imali kapacitete da se nose sa vojnim i spoljnopolitičkim dimenzijama balkanskih razmirica i sukoba.
Kakva je korist za Evropu?
Mada je pitanje bezbednosti stavljeno na treće mesto u hijerarhiji zadataka, ono je nesumnjivo prioritetno. Druga dva pitanja, demokratizacija i razvoj civilnog društva i ekonomska obnova i razvoj, instrumentalna su. Da balkanski sukobi nisu stalna opasnost za evropsku bezbednost, stabilnost i prosperitet, unutrašnje reforme i razvoj u jugoistočnoj Evropi ne bi došli u prvi plan evropskih preokupacija. Zapravo je balkansko pitanje, na kraju dvadesetog veka, postalo kamen temeljac zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, koja se mučno i sporo porađala u jugoslovenskim ratovima. Pakt stabilnosti će biti test za osnovanost i delotvornost ne samo spoljne i bezbednosne već i drugih zajedničkih politika EU, ako se ima u vidu njegova obuhvatnost i očekivani rezultat: sve zemlje jugoistočne Evrope u članstvu ili pridruženom članstvu EU do 2010. godine.
Kakve su nastale obaveze za jugoistočnu Evropu?
Pakt obavezuje zemlje jugoistočne Evrope da unutar postojećih struktura međunarodne zajednice razviju zajedničku strategiju za ostvarivanje stabilnosti i rasta u regionu i da sarađuju međusobno i sa glavnim donatorima u ostvarivanju takve strategije. EU i brojni drugi predstavnici međunarodne zajednice ponudili su pomoć, ali i ispostavili jasne zahteve da se ubrza proces demokratizacije u regionu i njegova privredna obnova i razvoj. Pri tome je prisutna puna svest o značajnim razlikama u položaju pojedinih zemalja jugoistočne Evrope i različitoj dinamici koju će u svakoj od njih imati očekivane promene.
Zemlje regiona su se obavezale da nastave demokratske i privredne reforme, razvijanje međusobne saradnje i uključivanje na pojedinačnoj osnovi u evroatlantske strukture (da one sporije ne bi zaustavljale one brže u tom procesu). Zemlje EU i druge zemlje, organizacije i institucije učesnice Pakta obavezale su se da ih u tome podrže.
Ima li mesta za Jugoslaviju?
Mada Jugoslavija u celoj priči za sada nedostaje, ona je na neki način glavni junak priče. Brutalni i razorni ratovi koje je vodila, kao i brutalna i sporna intervencija NATO-a izazvali su ubrzanu kristalizaciju političke volje u evropskim zemljama da se Jugoslavija u paketu sa svim zemljama regiona pacifikuje, stabilizuje, ekonomski transformiše i ubrzano uključi u EU i druge evropske i međunarodne strukture. Ta volja danas postoji i u EU i kod drugih relevantnih međunarodnih aktera i, što je najvažnije, kod suseda. Produženi raspad Jugoslavije, koji destabilizuje region i Evropu, inicirao je u svojoj završnoj, najdestruktivnijoj fazi povećanu spremnost za međusobnu saradnju u regionu i njegovo integrisanje u EU. I u ovom dokumentu se naglašava da bez uključivanja Jugoslavije u integracione procese u regionu i Evropi nema trajnog mira i stabilnosti.
Pakt stabilnosti je dobio prioritet u evropsko-američkim odnosima, u okviru njihovog Novog transatlantskog programa, kao i u političkom dijalogu EU i Ruske federacije. Taj trougao je odlučno zategao omču oko jugoslovenske krize, prevazilazeći dosadašnje nesuglasice. To je, bez sumnje kraj neodgovorne i samovoljne politike jugoslovenskih vlasti koje su kratkovido pokušale da ućare u privremenom političkom vakuumu nastalom nakon rušenja Berlinskog zida. Pakt stabilnosti je popunio vakuum i uspostavio poredak. Za ovakvu Jugoslaviju u njemu nema mesta.
Na kojim osnovama Pakt počiva?
Pakt stabilnosti se oslanja na principe i norme na kojima počivaju UN, OEBS, Savet Evrope i Dejtonski sporazum. Pakt će se zasnivati na strukturi bilateralnih i multilateralnih sporazuma o dobrosusedskim odnosima koje će zaključiti zemlje jugoistočne Evrope koje u njemu učestvuju. Zemlje regiona će biti odgovorne i svojim građanima i jedne drugima za poštovanje normi i principa OEBS-a i poštovanje preuzetih obaveza. Drugim rečima, one će biti jedne drugima neka vrsta garanta za poštovanje pravila koja su prihvatile.
Koji su ciljevi?
Uspostavljena je hijerarhija ciljeva na čijem je vrhu razvoj demokratskih političkih procesa, zasnovanih na poštenim izborima, vladavini zakona, poštovanju ljudskih prava i sloboda, manjinskih prava i prava na slobodne i nezavisne medije, na odgovornom zakonodavstvu, nezavisnom sudstvu, borbi protiv korupcije i jačanju građanskog društva. Slede dobrosusedski odnosi, izgradnja poverenja i pomirenje, u čemu će najvažniju posredničku ulogu imati OEBS. Zatim, stvaranje dinamičnih tržišnih privreda na osnovama zdrave makroekonomske politike, sa delotvornim i transparentnim trgovinskim i regulativnim režimima, koje će biti otvorene za spoljnu trgovinu i privatna strana ulaganja, razvijati jaka tržišta kapitala i diversifikovane vlasničke strukture, što podrazumeva privatizaciju. Zatim se naglašava jačanje ekonomske saradnje u regionu i sa Evropom i svetom, ponovo naglašava borba protiv korupcije i kriminala i drugih nelegalnih aktivnosti, kao i borba protiv prisilnih migracija, i obavezuju se zemlje regiona da omoguće slobodan povratak izbeglica i raseljenih lica. Moraju se stvoriti uslovi da se zemlje jugoistočne Evrope u potpunosti integrišu u političke, ekonomske i bezbednosne strukture po sopstvenom izboru.
Sa stanovišta zemalja regiona ovaj bi redosled ciljeva mogao zaista biti izraz autentičnih interesa njihovih građana i država. Sa stanovišta ključnih međunarodnih aktera u Paktu stabilnosti hijerarhija interesa je inverzna i listu prioriteta bi trebalo čitati od pozadi. Za zemlje regiona su unutrašnje promene glavni cilj, a uključivanje u regionalne, evropske i međunarodne strukture sredstvo za njegovo ostvarivanje. Za međunarodne aktere je cilj smirivanje regiona i njegovo integrisanje u evropski i međunarodni poredak, što se može ostvariti samo uz pretpostavku ostvarivanja neophodnog nivoa sistemske kompatibilnosti između razvijenih multilateralnih struktura i onih koji im se pridružuju.
Ko odgovara za njihovo ispunjavanje?
Strukturi ciljeva odgovara struktura nadležnih supervizora. Za pitanja demokratizacije i političkih transformacija zaduženi su, u prvom redu, Savet Evrope i OEBS. Za ekonomsku obnovu, ubrzavanje reformi i integraciju zaduženi su EU i međunarodne finansijske institucije. Za bezbednosna pitanja i razvoj odgovarajućih regionalnih struktura OEBS i NATO. U svakoj od ovih oblasti rad će se odvijati u formi radnih stolova koji su predviđeni kao instrumenti za podržavanje i razvijanje dobrosusedskih odnosa u regionu i permanentno suočavanje interesa i stavova oko pitanja iz navedenih oblasti. Na njima će se, sporazumima i drugim aranžmanima usaglašavati razlike, uz ekspertsku i finansijsku pomoć složene strukture spoljne podrške. Identifikovaće se i podržati projekti između više zemalja regiona koji doprinose ciljevima Pakta. Smernice i kontrolu rada tri radna stola obezbeđivaće Regionalni sto jugoistočne Evrope, kao vrhovni forum ove slojevite strukture.
Predmet zajedničkog posla je region jugoistočne Evrope. Ali zemlje regiona su aktivni učesnici u tom poslu. Oko stola su i zemlje i organizacije pomagači i posmatrači. Svi koji su pozvani ili zainteresovani. Pacijent na stolu je Balkan, čija se sudbina, između velikih i manjih ratova, uvek krojila oko konferencijskih stolova. Inovacija je, ovog puta, da rešenje ima oblik nedovršenog procesa, čiji će rezultati zavisiti od umešnosti i prilježnosti onih oko stola. U tom poslu Jugoslaviju bi morali zastupati njeni najbolji znalci i pregovarači sa međunarodnim ugledom.
Ko ima vodeću ulogu u Paktu?
Evropska unija imenuje specijalnog koordinatora Pakta stabilnosti nakon konsultacija sa OEBS. Imenovan je nemački predstavnik Bodo Hombah, čije će sedište biti u Solunu, odakle će se upravljati čitavim procesom obnove i stabilizacije. On predsedava Regionalnim stolom za jugoistočnu Evropu i odgovara za implementaciju Pakta u zemljama regiona i između njih, u saradnji sa vladama i relevantnim institucijama tih zemalja i drugih učesnika Pakta. Specijalni koordinator podnosi periodične izveštaje OEBS-u. Evropska unija je faktički uspostavila svojevrsni protektorat nad čitavim regionom jugoistočne Evrope uz pomoć NATO-a i uz pokriće OEBS-a, konsolidujući svoje strukture i integracione procese, učvršćujući svoja periferna, pogranična područja i pomažući SAD da ostvare svoje strateške interese na Bliskom Istoku, i u crnomorskom i kaspijskom basenu. Istovremeno, EU je dobila veći stepen slobode i veću odgovornost u rešavanju svojih odnosa sa jugoistočnom Evropom i u nalaženju zajedničkog jezika s Rusijom oko balkanskog i drugih bilateralnih pitanja.
Postoje li razlike u pristupu SAD i Evrope?
Postoje, ali su u ovom trenutku prevaziđene. Evropa je dobila šansu da afirmiše svoju zajedničku politiku na Balkanu, što poslednjih deset godina nije uspevala. Evropljani su u većoj meri orijentisani na izgradnju institucija i institucionalizaciju saradnje sa zemljama jugoistočne Evrope, za opsežne programe pomoći preko finansijskih instrumenata EU i odgovarajućih evropskih i međunarodnih finansijskih institucija, na bazi kako multilateralnih tako i bilateralnih aranžmana. Evropa zagovara regionalni pristup, temeljne pripreme i postupnost u integraciji regiona u evropske strukture. Evropa posmatra Balkan kao narastajuće tržište i na njemu želi da ima dominantnu ulogu.
SAD takođe zagovaraju regionalni pristup, ali su za ubrzano integrisanje zemalja regiona u evroatlantske strukture, u prvom redu NATO-a. Kao inicijator SECI-ja, ili "programa za samopomoć", SAD su prvenstveno orijentisane na obezbeđivanje odgovarajućih neophodnih pretpostavki za plasman privatnog kapitala u regionu, kao i donošenje zajedničkih politika i unapređivanje zajedničkih akcija u ograničenom broju oblasti i pitanja (pojednostavljenje pogranične carinske procedure, energetska infrastruktura, kreditiranje malih i srednjih preduzeća, transportna infrastruktura, uređivanje Dunava i dr.).
Kako upravljati donatorima?
Potrebna su velika sredstva za rekonstrukciju, stabilizaciju i integraciju regiona. S obzirom na složenu strukturu donatora i aktera Pakta stabilnosti, predviđa se proces koordinacije između donatora. Taj proces će biti u tesnoj vezi s relevantnim radnim stolovima i identifikovaće se odgovarajući modaliteti administriranja i kanalisanja međunarodne pomoći. Svetska banka i Evropska komisija biće odgovorne za koordinaciju obuhvatnog pristupa regionalnom razvoju i neophodnim donatorskim konferencijama.
(Autor je generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji i član G 17)
