Intervju: Pol Šoup, profesor političkih nauka Univerziteta Virdžinija

Svet u balkanskom blatu

Početkom ove godine u Njujorku i Londonu objavljena je još jedna knjiga o ratovima u kojima se od 1991. godine raspadala Jugoslavija. "Rat u Bosni i Hercegovini" Stivena Berga i Pola Šoupa (izdanje M.E. Sharp, Njujork-London 1999) razlikuje se od mnogobrojnih sličnih publikacija uglom posmatranja koji je unekoliko pomeren sa pitanja neposrednih uzroka, hronologije zbivanja i ambicija aktera sukoba na terenu ka pitanju koje je istaknuto u podnaslovu knjige: "Etnički sukobi i međunarodna intervencija." Važnost tog problema ne treba posebno isticati, naročito svedocima načina na koji je došlo do NATO intervencije i, potom, do zauzimanja Kosova

Intervju sa Polom Šoupom, profesorom političkih nauka Univerziteta Virdžinija, obavljen je tokom njegovog boravka u Beogradu. Odnedavno u penziji, profesor Šoup se ljubazno odazvao molbi redakcije "Vremena" za razgovor koji je započet pitanjem o neizbežnosti rata u Bosni i Hercegovini, prvog u kom se međunarodna zajednica odlučila za direktni "ulazak na teren". Pol Šoup smatra da je klizanje po "nizbrdici ka ratu" počelo još 1990. godine, a završilo u proleće 1992, nakon što su sve varijante za mirno rešenje doživele neuspeh. On dodaje: "Istoričari će dugo raspravljati o tome da li je međunarodna zajednica mogla nekako okrenuti tok događaja. Lično osećam da to nije bilo lako uraditi, u bilo kom trenutku i po bilo kom pitanju."

POL ŠOUP: "Druga faza, 1992-1993, bila je obeležena promašajem sa Vens-Ovenovim planom i ekspanzijom rata između bosanskih Hrvata i Muslimana. Vens-Ovenov plan, po mnogim analitičarima, nije uspeo jer nije imao podršku Sjedinjenih Država, ali naša istraživanja pokazuju da, posle koncesija datih svim stranama, on jednostavno nije bio izvodljiv. Upornost lorda Ovena i Sajrusa Vensa da se podrži plan u periodu april-maj 1993 - setite se, Vens je čak pretio vazdušnim napadima protiv bosanskih Srba ukoliko odbiju plan - bila je, po mom mišljenju, pokazivanje arogancije kasnije neosetno pretvorene u ultimatume prema jednoj ili drugoj sukobljenoj strani u Bosni i, na kraju, u ultimatum u Rambujeu. Treću fazu obeležio je indirektni ulazak Sjedinjenih Država u sukob i preuzimanje uloge vođe na Balkanu - stavljanjem na jednu ili drugu stranu, uvođenjem reda pomoću vazdušnih napada i izolovanjem lokalnog nasilnika na željeni status quo. Sjedinjene Američke Države i Evropa zamenile su svoje uloge u istoriji - sila izdaleka zamenila je regionalnu vlast na Balkanu. Posledice su se mogle osetiti i u slučaju kosovskog konflikta."

Rat u Bosni, međutim, trajao je još dve godine. Šta se iz njega moglo naučiti?

Rat se odugovlačio uprkos ulasku SAD u krizu na Balkanu i njene uloge u naoružavanju Hrvatske i stvaranju Bosanske federacije, marta 1994. Politika SAD je bila kontraproduktivna - promašaj sa vazdušnim napadima u maju 1995, Frejzerova misija u Beogradu početkom juna, propala najviše zbog protivljenja Medlin Olbrajt ukidanju sankcija protiv Jugoslavije, činjenice da je konflikt poprimao oblik iscrpljujućeg rata, koji bi mogao da traje, parafraziraću Miloša Vasića, "zauvek, dodaj ili oduzmi par dana", i zbog toga što su Ujedinjene nacije bile na ivici da se povuku iz Bosne. Četvrta i završna faza trajala je samo nekoliko nedelja - počela je sa četvorodnevnom hrvatskom kampanjom u Krajini da bi se završila 5. oktobra sa primirjem u Bosni, i sporazumom od 3. oktobra između Hrvatske i Srbije o reintegraciji istočne Slavonije sa Hrvatskom (finalizovan 12. novembra). Svako od aktera izvukao je sopstvene zaključke. SAD su zaključile da je "diplomatija prinude" - izgrađena na bombardovanju Srba - bila ključ za okončanje rata. Uprkos onima koji su kraj pripisivali "ratnom zamoru", Amerika je učvrstila svoj stav da se pomoću vazdušnih napada ostvaruju politički ciljevi, dok je Milošević iz Dejtona izvukao sopstvene, sasvim drugačije zaključke. On je zaključio da je etničko čišćenje praćeno uvođenjem međunarodnih snaga za legitimizaciju statusa quo strategija koja je upalila u Bosni i može se opet upotrebiti.

Po čemu su sukobi tokom raspada SFRJ međusobno slični, a po čemu se razlikuju, uključujući i Kosovo?

Svaki od ovih ratova imao je sopstvene, specifične karakteristike. Rat u Sloveniji bio je "zamazivanje očiju javnosti", prikrivanje istine da je otcepljenje Slovenije od SFRJ stvar dogovorena između Slovenije i Srbije. Rat u Hrvatskoj se vodio zbog granica između dve novonastale države, Hrvatske i Srbije. Sukob u Bosni bio je pravi građanski rat. Međunarodnoj zajednici je izuzetno teško da odreaguje na konflikte u ovom regionu upravo zato što ne shvata njihove međusobne razlike - ona uvek "vodi prošli rat". Na Kosovu je vođen prvi "secesionistički rat" na čitavoj teritoriji bivše SFRJ, i to je suština tog konflikta. Međutim, metode korišćene u svim ratovima, sa izuzetkom Slovenije, bile su vrlo slične - razni oblici etničkog čišćenja - i izazvale su humanitarnu krizu zbog čega se međunarodna zajednica umešala. Milošević je, poučen iskustvom iz Hrvatske i onim što je uradio Tuđman, brzo shvatio da stanje stvari na terenu može da drži pod kontrolom pomoću etničkog čišćenja, kombinovanog sa apelima na međunarodnu zajednicu da legitimizuje novi status quo. Kratkoročni uspeh ove tehnike verovatno je ohrabrio Miloševića da, posle ultimatuma iz Rambujea, sprovede masovno raseljavanje stanovništva sa Kosova. Ali, Milošević je sprovodio strategiju koja je mogla dovesti samo do propasti. Etničko čišćenje je, na duže staze, samo produbilo konflikt po tom pitanju i ubrzalo intervenciju međunarodne zajednice.

Na celom području bivše SFRJ, u manjoj ili većoj meri, rašireno je i uverenje da je međunarodna zajednica, bez obzira na svoje namere, načinila mnogobrojne greške. Kako ih vi vidite?

U tom kontekstu često se pominje priznavanje Hrvatske od strane Nemačke u decembru 1991. Sa istorijske tačke gledišta, priznavanje Hrvatske je stabilizovalo konflikt. U januaru i februaru 1992. godine nastupio je "lažni mir", i to je navelo Evropu da požuri sa priznanjem Bosne i Hercegovine. Bila je to velika greška, neprepoznavanje različitosti kriza u Hrvatskoj i Bosni. Priznavanje BIH trebalo je da bude praćeno ustavnim aktom koji bi definisao relacije između tri etničke zajednice. Umesto toga, došlo je do konfuzije. Događaji od februara i marta 1992. godine predstavljaju klasičan slučaj nevešte diplomatije, pogotovo ako se posmatraju rad Badinterove komisije, deo razgovora vođenih u okviru EZ i američka politika u to vreme.

Da li je međunarodna zajednica nešto naučila iz iskustva u Bosni?

Apsolutno ništa. Smatraju da su naučili kako se u ovakvim konfliktima mora intervenisati ranije. Nakon što su zakazali sa tom taktikom u Bosni, odlučili su da ne ponove istu grešku. Nazvali su to "preventivnom diplomatijom". Videli smo stravične rezultate te strategije na Kosovu. Amerikanci su posebno smatrali da će, u slučaju Kosova, lako izvršiti pritisak na Miloševića pomoću vazdušnih napada, a pokazalo se suprotno. Čak je i predsednik Klinton to nedavno priznao. Još jedan primer: zapadni lideri stalno su ponavaljali da su morali da intervenišu na prostoru bivše Jugoslavije - u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu - jer, ako se rat ne zaustavi, proširiće se svuda. U stvarnosti je bilo sasvim drugačije - po završetku u jednoj, rat je započinjao u drugoj republici. Taj fenomen sam sebe replicira; tako, završetak rata na Kosovu možda je doneo mir, ali je fokus konflikta premešten na jug, u Makedoniju. Kao što nije shvatila da je bilo bolje ubediti Izetbegovića da zadrži Bosnu unutar okrnjene Jugoslavije u cilju sprečavanja masovnog etničkog konflikta, međunarodna zajednica nije shvatila da treba pokazati više poštovanja za teritorijalni integritet Srbije u leto 1998. godine, kada se sukob na Kosovu proširio. Ne znamo kad je Milošević odlučio da se upusti u masovno etničko čišćenje na Kosovu, ali znamo da su aktivnosti Zapada učinile to izvesnijim. Pozivanje na demokratiju, poštovanje ljudskih prava i odlazak Miloševića, jezgro zapadne antisrpske politike, na kraju je bilo kontraproduktivno - o tome se govorilo usred konflikta i ohrabrujuće je delovalo na preuzimanje rizika koji se kasnije pretvorio u konflikt. U slučaju Bosne i Kosova, slobodno ali čvrsto vezivanje za Srbiju (da je to bilo moguće) u okviru postojećih međunarodnih granica sačuvalo bi Bosance i Albance od etničkog čišćenja. Ironija je da je međunarodna zajednica startovala sa namerama da zaštiti međunarodne granice. U međuvremenu, skovala je gotovo bizaran plan, mešavinu nekakvih "entiteta" i "protektorata", i dok je radila na tome učinila je sasvim nejasnim prave granice Srbije.

Da li je vojnom intervencijom na Kosovu utemeljen presedan u ponašanju međunarodne zajednice prema ovakvim sukobima?

I jeste i nije. Kriza u Makedoniji pojavljuje se na horizontu, a međunarodna zajednica će nesumnjivo pokušati još jednom sa preventivnom diplomatijom da bi održala situaciju pod kontrolom. Za razliku od Kosova, gde je međunarodna zajednica mogla ponekad da se pozove na "agresiju" koju Srbija čini na jednom delu svoje teritorije, na Makedoniju se gleda kao na slabu i ranjivu (i demokratsku) državu, kojoj je potrebna podrška u borbi protiv pobunjeničkih pokreta. Možda sad postoji konsenzus između regionalnih država s jedne (Bugarska, Albanija, Grčka i Srbija) i međunarodne zajednice sa druge strane, o neophodnosti očuvanja Makedonije. Takva vrsta sporazuma, koji je nedostajao u Bosni, mogla bi da pomogne održanju i očuvanju mira, kao i da preseče niz ratova i proširenje sukoba na jug.

Iz vaše perspektive, o kakvoj se budućnosti Balkana može govoriti?

Uprava stoga što su se ratovi u bivšoj Jugoslaviji selili sa severa na jug, možemo se nadati da će se demokratizacija ovog regiona takođe kretati sa severa na jug, počevši od izbora u Hrvatskoj. Izuzetno je važno stvoriti nove elitne strukture u regionu, političkim procesima, kao i političku elitu čiji su interesi povezani sa mirom, a ne sa ratom. Zapad ne shvata, po mom mišljenju, pravu važnost ubrzanog uspostavljanja pravila političke igre na Kosovu. Trebalo bi favorizovati umerene političke snage, čak i po cenu delimičnog "krivljenja" pravila formalne demokratije. Prva stvar koju smo naučili u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni jeste da su prilikom konstituisanja nove države ili entiteta prvi izbori od izuzetne važnosti za određivanje političke elite. U slučaju Bosne, posle Dejtona, Zapad je suviše pasivno dopustio nacionalističkim partijama, odgovornim za rat, povratak na vlast. Ovakve greške ne bi trebalo ponavljati na Kosovu; lokalnoj nacionalističkoj organizaciji UČK ne bi trebalo pridavati značaj pošto, za razliku od situacije u Bosni, nije učestvovala u donošenju mirovnog sporazuma. Jedan od mogućih odgovora je vraćanje na ustavno pitanje, ono što je međunarodna organizacija propustila da razreši u Bosni - utvrditi da će Kosovo biti deo konfederacije u sastavu Jugoslavije. Partijama koje se ne slažu sa ovim dogovorom ne bi trebalo dozvoliti učestvovanje u izborima. Lično sumnjam da KFOR želi da provocira UČK, i zato će nerado doneti takav neki ukaz. Međutim, na ovaj ili onaj način, neophodno je osigurati da na izborima na Kosovu učestvuju samo umerene partije i organizacije, kao i svi građani, bez obzira na to da li su na Kosovu ili van njega. Želeo bih još jednom da naglasim - pokretanjem ustavnog pitanja na vreme može se sprečiti ponavljanje greške koju je Zapad učinio 1992. godine u Bosni.