Milošević i intelektualci, (zar) opet

Povucite Vođu!

Čoveku-hrišćaninu, patrioti i humanisti nekako, posle svega, bude i žao tog nesrećnog Slobodana Miloševića

Ovih dana traje neviđena intelektualna ofanziva na sve slabije branjene položaje snaga federalnog predsednika Slobodana Miloševića. "Prijatelji naroda" opšte prakse, predsednici, ideolozi, sive eminencije i još sivlja članska masa raznih budžetskih udruženja građana, od Srpske akademije nauka i umetnosti pa naviše, odvažno i glasno traže - zahtevaju, čak! - da predsednik države podnese ostavku. Šta bi se s njim desilo nakon toga, niko ne objašnjava; neće valjda ljudi istorijske vizije da se upuštaju u detalje. Cehovska udruženja, uključiv čak i ono najpatriotskije - književničko, komešaju se, naznačujući moguću letnje-jesenju nestašnost u "široj društvenoj zajednici"; udruženi kompozitori su otišli i dalje, pa su preko medija dostavili "Pismo javnosti" u kojem prilično artikulisano (e, da je vrhuški Udruženih pisaca te sposobnosti verbalnog izražavanja!) seciraju neveselu aktuelnu stvarnost, i takođe zahtevaju da vrh države podnese ostavke i ode svojim putem... ma gde taj put vodio. Šta tek reći o akademicima? Čovek koji prelista novine od pre desetak godina, i uporedi tadašnje sa sadašnjim iskazima npr. Dobrice Ćosića ili Matije Bećkovića o Slobodanu Miloševiću, moraće - ako tvrdoglavo insistira na poštovanju elementarne logike - da zaključi da to mora da su reči nekog drugog D.Ć. ili M.B. ili da ovi, pak, govore o nekom drugom S.M.-u, eminentnom državniku koji s ovim sadašnjim Upropastiteljem nema nikakve veze osim što se isto zove.

Čoveku-hrišćaninu, patrioti i humanisti nekako, posle svega, bude i žao tog nesrećnog Slobodana Miloševića. Dvanaest godina nakon što je izvikan za Vođu, što na komunističkim plenumima u znaku kisele vode, što na "narodno-sabornim" poljanama u isparenjima salmonelisanog pečenja, vrućeg piva, užasne rakije i genocidnog vinjaka, Milošević ne samo da treba da ode sa vlasti (što je dovoljno strašno za čoveka koji je uveren da u kosmosu ne postoji drugačiji oblik inteligentnog života osim da se bude Predsednik Nečega), nego i da na sebe primi krst doživotne i prekogrobne sramote zbog veličanstvenog političkog, ekonomskog, kulturnog i moralnog pada Srbije i svega što s tom imenicom ima neke veze. U takvoj "moralnoj konstelaciji", kako da sućutnom biću promakne vapijuća nepravda? Svi ti silni "dedaci" (izraz Đ. Balaševića) koji su vredno ukucavali daske i donosili malter za postolje prestola Vraćača Dostojanstva, a onda se od početka devedesetih naovamo jedan po jedan duboko razočaravali u Vođu, a zatim, duboko uvereni da je trenutak, smisao i mera njihovog ličnog razočaranja jednaka pulsiranju damara "nacionalnog bića", ultimativno zahtevali da se vođa povuče - nisu li, dakle, svi ti ljudi prilično smešnjikavi, da ne upotrebim neki adekvatniji izraz? Nacrtavši foto-robota Mesije tačno po konturama svojih kičastih i nesabranih preporoditeljsko-ujediniteljskih maštarija, oni nisu hteli da vide stvarnog Miloševića - bezbojnog, ali beskrupuloznog aparatčika koji je voljan da zapali ceo svet samo za još minut održanja postojeće strukture moći - sve dok ih ovaj nije tako tresnuo po glavi da ih je prisilio da ga, konačno, zaista pogledaju. I onda su počeli plačevno da dodijavaju poštenom svetu kako ih je, eto, projekat-za-vođu silno povukao za nos. To je, bre, mnogo i za svaki malo bolji cirkus, gde artisti i žongleri vazduhom lete bez zaštitne mreže! Zamislite samo da u nekom petparačkom stripu ili filmu žnj-produkcije Ludi Naučnik zatraži ostavku svog vlastitog nakaznog čeda, u međuvremenu prilično podivljalog?! Traži li se, možda, ostavka od Osmog putnika?! Rodio si ga - ljuljaj ga! I ne smetaj onima koji smišljaju načine kako da mu doakaju. Naravno, u popularnoj kulturi se sve to ne dešava - ona poštuje svoju publiku. Karakterizacija likova može biti veoma ovlašna, ali ne i sasvim besmislena.

Ukoliko ova zemlja treba da ima ikakvu budućnost, nema sumnje da prisustvujemo kraju epohe Slobodana Miloševića. Naravno, taj kraj može i da se otegne, i da proizvede mnogo dodatne nesreće. Ovakve istorijske (nus)pojave ne odlaze sa scene bez gromopucateljnog treskanja vratima. Ali, pravde radi, i iz mentalne preventive za buduće dane, treba reći da je najsramotniji period u pisanoj istoriji Srbije ipak kolektivno delo, ma koliko bilo nesporno da je ovo režim jednog čoveka (i žene mu), i da je sve osim njegovog definitivnog odlaska jednako - ničemu. On, međutim, ne treba da ode sam, ili samo u društvu svojih partijskih drugova, tog egzotičnog sveta koji je treniran da misli da je mozak nešto što se jede, i da je svaka njegova drugačija upotreba kažnjiva po pozitivnim zakonima. Za Srbiju će biti neke šanse kada neopozivu ostavku na usrećivanje nacije podnesu i svi ti likovi kojima samo godine daju dostojanstven imidž, sva ta tevabija koja je deceniju i kusur iscrtavala "karte razgraničenja", definisala "etnički prostor", umovala o "humanim preseljenjima", teoretisala na prazno o "državotvornim i nedržavotvornim narodima", držala kojekakve sabore i pompezne vašare (taštine) etc. Tek kada se sav taj maroderski polusvet, koji se odavno i ne trudi da sakrije svoju nekrofiliju, iskrade na prstima i povuče u pokajničku tišinu (realističnije je verovati: u uvređenu, gunđajuću osamu), biće moguće da ovo Dugo Umiranje može da bude okončano.

Anno Domini 1999. ovde nije samo spektakularno delegitimisana jedna radikalno opaka struktura vlasti i moći, koja je od Srba napravila najobespravljeniji i najbesperspektivniji narod u Evropi, nego ovo Leto Ozonske Rupe obeležava i sumrak patetične kaste đavoljih advokata, intelektualaca sa ili bez navodnika, koji su, godinama mrcvareći (s)misao, skončali u potpunoj irelevanciji, nevažni svetu i vremenu, smušeni i groteskno ljuti na ne-znaju-ni-sami-koga, kivni na svoje i tuđe, na sunarodnike i ceo svet, na komunizam i antikomunizam, na Kominternu i NATO (papa je u međuvremenu delimično rehabilitovan), na Beriju i Steriju (Rodoljupci!), na Marka i Janka... samo ne na sebe i svoje fatalne zablude, kočoperno nanizane poput lažnih perli na grudima jeftine kamenjarke.

I mučno je baviti se svim tim "gibanjima" i njihovim zombi-protagonistima, svim Burama U Čaši Vode koje ponosno izazivaju misleći da se gora trese od njihovog cilika; treba raditi nešto pametnije, za spasenje duše. Ako ste propustili Partibrejkerse u sredu, eto vam Darkwood Duba u petak, ako niste išli u Peštu na R.E.M, uskoro će tamo i Pepsi-sziget festival, ovde su izašli novi prevodi Gazdanova i Mekjuena, u bioskopu Vudi Alen poluuspešno rasprodaje svoje stare (ali bar dobre!) fazone, u kafanskim baštama, dok vetar ćarlija, lako se doseže primenjena nirvana... A za svim ostalim, za vremenom košmara i smrti i njihovim protagonistima, za nekroakademijskim Ostavkotražiteljima i Foteljobraniteljima treba što pre povući vodu, u ime Života koji više nema druge mogućnosti nego da se odlučno odbrani.