Srbija u razbijenom ogledalu

Kako se iz haosa prelazi u demokratiju

Početkom jula 1999. Sinod Srpske pravoslavne crkve, akademici, sindikati, razne grupe partija i ad hoc grupe građana, ambasadori, ministri spoljnih poslova, demonstranti, peticionaši, jedan slikar i jedan TV tehničar, traže da ključni politički faktori podnesu ostavke, da se formiraju prelazne ili privremene vlade. Savez za promene rutinski drži seriju mitinga, Srpski pokret obnove najavljuje da će 17. jula predstaviti program o tome šta da se učini kad se činiti mora i najavljuje da će tražiti brze izbore na svim nivoima. Koalicija SPS-JUL-SRS na brzinu sprema novi zakon o samoupravi s namerom da preuzme gradove...

Šta će ekonomska, socijalna, politička, pa i međunarodna kriza u kojoj se ova zemlja nalazi proizvoditi u sledećim mesecima? Više faktora je u toj igri, tako da su moguća razna očekivanja. Jedno je da "ode Milošević", tj. da se promeni vladajuća oligarhija i konsoliduje država, drugo da se zadrži status kvo, i treće da nastane stanje anarhije i raspada države. Šta su o tome prošle nedelje govorili jedan politikolog i jedan istoričar?

Dušan Bataković, istoričar sa Filozofskog fakulteta

Izlaz iz opšte pometnje: opelo, vlada stručnjaka, podrška vojske, izbori za Ustavotvornu skupštinu

Pokušaću da budem jasan bez ikakvog intelektualnog okolišanja.

Prvo: ovaj režim je mrtav. Srpska pravoslavna crkva imala je tu čast da tu smrt i objavi pošto je ona ionako zadužena za opelo. Srpska pravoslavna crkva je jedina moralna snaga u ovom narodu, ma šta mi o njoj mislili. To se vidi i danas na Kosovu. U svakom slučaju Sveti sinod obično izražava većinsko mišljenje svoga naroda, a on je rekao da je ovaj režim mrtav, da ova vlast treba da ide i da nam je potrebna vlada nacionalnog spasa. To je platforma oko koje treba da se svi okupe. Ne postoji bolja i sažetija formulacija oko toga gde smo, šta smo i šta treba da radimo.

Mi smo navikli da nas gaze i prosto ne možemo da verujemo da je ovaj režim mrtav. On sada, po nekoj inerciji, radi na prazno i imamo utisak da još funkcioniše. On je svuda i na svim nivoima propao. U redovima onih koji su njegovi čelnici vlada totalna panika. Oni ne znaju ni šta će sa sobom...

Drugo: u srpskom narodu ne postoji vlada koja može da preživi gubitak Kosova. Kosovo je bar za ovu generaciju izgubljeno na jedan potpuno sraman način. Iz te konjunkture spoljnih i unutrašnjih činilaca mislim da sad još ostaje samo da se finalizuje ono što se već desilo, to jest da je režim umro, da ga neko javno delegitimizuje.

Bilo je vrlo važno što je međunarodna zajednica prestala da pomaže Miloševića. Ja sam pet godina išao po svetu u raznim misijama i kad god su me pitali kako da pomognu opoziciju u Srbiji, ja sam im odgovarao: "Prestanite da pomažete Miloševića!" Iako je to izgledalo nedovoljno artikulisano, svi su tačno razumeli šta sam mislio da kažem. Onda je uobičajeni odgovor bio da u Srbiji ne postoji kredibilna, odnosno verodostojna opozicija. Ta činjenica još uvek može da se uzme kao validna.

Male liderske sujete koje ostaju svaka na svom polu... Kod nas nema nade da se desi nešto što se desilo u Poljskoj, gde ste imali na levici jednog Mihnjika, jednog Jaceka Kuronja, na desnici jednog Mazovjetskog, sa Valensom u sredini, oni su fantastično zajedno funkcionisali i lepo odradili posao koji je trebalo uraditi, a to je da se u Poljskoj postavi odgovorna vlada.

BALKANSKI RECEPT: Međutim, mi živimo na Balkanu.

Kakva su balkanska iskustva?

Ja sam još 1989. mislio, ne znajući da će mi se to vratiti kao ideja, da na Balkanu smenjivanje ove vrste režima ne može da se desi bez neke vrste drastičnih rešenja u kojima je jedini mogući bajpas - upotreba vojske.

U Srbiji je u ovom veku dva puta bio državni udar, 1903. i 1941, a kako čitamo u stranim novinama, još jedan se spremao prošle godine, 1998.

Gledao sam kako je u Grčkoj i u Turskoj, eto to su dve balkanske zemlje, napravljen taj prelaz ka demokratiji.

Tamo je vojska to faktički garantovala u prelaznom stadijumu kada je trebalo stvoriti neophodnu demokratsku infrastrukturu.

Ne može se preći iz haosa u demokratiju. To još nije viđeno.

Mi ovde imamo haos. Ne postoji nikakva demokratska infrastruktura. Ne postoji ono osnovno iz Monteskjeovog duha zakona, razdvajanje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Postoji haos u vojsci, sudstvu, policiji, ekonomiji. Potpuno kriminalizovano društvo.

Za to je potrebna jedna vlada nacionalnog spasa, vlada stručnjaka koja će da stvori tu infrastrukuru da bismo onda posle izvesnog perioda ušli u izbore za Ustavotvornu skupštinu, gde bi se onda definisala najpre pozicija Srbije sa ostatkom Jugoslavije, a zatim vlast predala demokratski izabranim snagama. To je Balkanska varijanta. Kad odete kod krojača, on mora da vam sašije odelo po meri. Ne možete da uđete u odelo koje je dva broja veće ili manje.

Zbog toga mislim da u ovom trenutku treba raditi na dva polja, najpre na stvaranju jednog pokreta, i to ne samo uskostranačkog, jer u narodu je stranačka borba delegitimisana i to se vidi po stvaranju alternativnih načina građanskog otpora, treba stvarati jedan široki pokret koji će tražiti smenu ovoga režima, a tom pokretu treba obezbediti i podršku onih delova vojske koji nisu kompromitovani i koji imaju još uvek veliki autoritet u ovom društvu.

ZABRANA: Naša vojska se u ovom ratu na Kosovu našla u specifičnoj situaciji, kao nemačka vojska 1918. na kraju I svetskog rata - vojska je u rovovima, nepobeđena, političari potpisuju kapitulaciju. Prema francuskim obaveštajnim izvorima, samo 0,6 odsto vojnih efektiva VJ je stradalo u ovom ratu, što pokazuje da je ona moralni pobednik u sukobu sa najjačom vojnom silom na svetu. Krivica je, naravno, do onih koji su dozvolili da uopšte čitava zemlja uđe u rat sa jednom takvom silom. Čak mislim da tim snagama treba zabraniti bilo kakvo učešće u političkom životu. Svim onim strankama koje su glasale za rat sa NATO.

Možda vam ovo ne izgleda kao dovoljno razrađen plan, ali imajući u vidu našu političku tradiciju, malu političku kulturu, tradicionalne poglede na društvo i međunarodni kontekst, ove ideje su po meni najbolje ako želimo da izbegnemo potpunu fragmentaciju srpskih zemalja ili onih zemalja koje se zovu Srbijom odnosno Jugoslavijom, da izbegnemo haos unutrašnjih sukoba koji nisu nemogući, mada ne vidim ko bi ovaj režim branio, ni u vojsci ni u policiji. Zaista ne vidim, ko bi stao ovoga puta da se suprotstavi recimo jednoj velikoj masi demonstranata i da bismo jednostavno izbegli put u neku vrstu novog autoritarizma. Jer ovo što ovde treba da se desi jeste da se napravi prelaz ka demokratiji, a da se izbegne svaka vrsta autoritarnog rešenja.

Vladimir Cvetković, politikolog sa Fakulteta političkih nauka, urednik časopisa "Nova srpska politička misao"

Nikoga u režimu lamentiranje pogoditi neće

Izvesno je da se režim neće menjati deklaracijama, neće se menjati proglasima, zahtevima za ostavkama, itd. To su već više puta viđeni scenariji, koji teško mogu da urode plodom. Lamentiranje nad moralnom odgovornošću režima, koja je velika, nikoga u samom režimu pogoditi neće. Naša elita je odavno pokazala da je nekompetentna i da je neodgovorna i da je moralno problematična. Samim tim bilo kakva vrsta pukog traženja ostavki prosto neće uroditi plodom. Kako će se te stvari odvijati, da li na način koji je gospodin Bataković predočio, koji mi se čini realan, o tome, zaista ne bih mogao da sudim.

TIRANIJA I DRUŠTVO MALIH POTREBA: Znamo već iz tradicije političkog mišljenja kako funkcionišu oligarhije ovoga tipa. Još je Platon transparentno pokazao da svaka oligarhija nastoji da se prikaže kao demokratija. To nije ništa novo i sada vidimo kako naša politička elita vrlo lako menja košuljicu, vrlo lako se prilagođava situaciji, predstavlja se kao demokratska, a kad uđete u taj ciklus samopredstavljanja onda je vrlo lako da iz te pseudodemokatije iznikne njeno neželjeno čedo - tiranija.

Između ostalog, razlog što je taj režim odolevao raznim, zaista velikim iskušenjima u poslednjih devet godina jeste to što je Srbija, zapravo, ono isto društvo koje su i jedan i drugi Jovanović, Dragoslav i Slobodan, nazivali "društvom malih potreba". Iz toga sledi ono što je važno za opstojavanje režima - oligarhija koja upravlja do sada je uspevala da zadovolji te "male potrebe", pre svega potrebu za sigurnošću. Ta potreba za sigurnošću, kakvom-takvom, makar i minimalnom, uslovljavala je čitav politički život u Srbiji u prošloj deceniji. Ta "mala potreba" je suštinska (za održanje režima) a ne, kako su je vrlo često znali predstavljati razni politički akteri, ideologije kao što su nacionalizam, socijalizam, itd.

Dosta se govorilo o tome da je režim imao ideju da napravi Veliku Srbiju. Ja mislim da je to zabluda da je režim imao bilo kakvu ideju, ili projekat... Režim je imao samo jedan cilj, vlast i ostati na vlasti. Ako se (država) može proširiti, u redu, ali ostati na vlasti to je bio i ostao jedini cilj režima i ostaće tako dokle god režim kao takav bude funkcionisao.

BITKA ZA ŽIVOT: Ono što je sada novo jeste to da je, zbog okolnosti koje je nametnula međunarodna zajednica, manevarski prostor za tu oligarhiju definitivno sužen. Međutim, pokazalo se, po ko zna koji put, da je Zapad uvek bio efikasan kada Srbiju u celini treba kažnjavati, a jako nezgrapan kada treba pomoći demokratske procese iznutra.

Na primer, haške optužnice protiv petorice (Milošević, Milutinović, Stojiljković, Šainović, Ojdanić), možda jesu ubrzale okončanje rata, ali su ovde zaoštrile političku borbu, koja će, uz taj faktor, biti mnogo žešća. Ove optužnice mogle su samo jednu stvar da urade, da ujedine elitu, da je objedine, pri čemu je sada održavanje vlasti nešto više od politike, to je sada održavanje doslovce (njihove lične) slobode.

Da je Zapad u toj svojoj nameri imao iole diferenciraniji pristup, verovatno bi onda našao načina da suprotstavi elitu unutar sebe, jer je to, čini mi se, za sada jedini mogući put izlaska iz ovog začaranog kruga u kome se nalazimo već duže vreme. Pošto to nije učinjeno, pošto je to zapravo cementirano ovim optužnicama protiv petorice, čini mi se da u nekom kratkom narednom periodu možemo da očekujemo samo još više zaoštravanja iznutra, što, ne daj bože, može dovesti i do daljnjih nemira.

Gledano na kratke staze, ne očekujem, dakle, ni u septembru, ni u oktobru, ni u novembru nekakve stvarne promene, već jedino pokušaje da se održi status kvo i da se dobije na vremenu. To dobijanje na vremenu je jedan od osnovnih oblika politike koja se u nas vodi evo već čitavu deceniju.