Intervju: Vuk Drašković
Srbija je umorna od pretnji i mržnje
Osluškujem razmišljanje u vrhu vlasti. Oni sa velikom radošću primaju vesti da neki lideri opozicije na trgovima prete odmazdom, osvetom, masovnim hapšenjima čelnika režima. Nijedan čovek koji se razočarao u režim u Srbiji neće sutra na izborima glasati za demokratsku opoziciju ako postoji ijedan promil straha da bi mogao da bude kažnjen zbog jučerašnjeg zla
Srpski
pokret obnove održao je u subotu 17. jula veliki miting u Kragujevcu na
kome je predstavio svoj program. Poduži govor predsednika ove stranke
Vuka Draškovića u više navrata je integralno emitovan na Televiziji
Studio B i na Televiziji Kragujevac. Na početku razgovora za
"Vreme" Vuk Drašković objašnjava šta je suština programa
Srpskog pokreta obnove obelodanjenog u Kragujevcu:
"Nazvali smo ga programom državnog i nacionalnog spasa. Srpski pokret obnove zalaže se za postizanje političkog sporazuna o hitnom formiranju prelazne reformsko-demokratske vlade Republike Srbije i iste takve prelazne vlade stručnjaka Savezne Republike Jugoslavije. Zadatak tih vlada bio bi da pomire državu sa medjunarodnom zajednicom, da ukinu sankcije i da započnu posao preporoda zemlje. Drugi njihov zadatak je da preokrenu sadašnju sramnu situaciju etničkog čišćenja srpskog naroda sa Kosova i Metohije koje se, direktno ili indirektno, odvija pod kišobranom međunarodnih mirovnih snaga. Treći zadatak je da pripreme uslove za održavanje izbora na svim nivoima na osnovu demokratskih standarda OEBS-a."
"VREME": Po kom kriterijumu bi trebalo da budu sastavljene te prelazne vlade? Ko bi trebalo da uđe u njih?
DRAŠKOVIĆ: Stručni i ugledni ljudi koje bi prihvatili i Srbija i svet. Kada je reč o saveznoj vladi, njen mandatar trebalo bi da bude onaj koga nominuje vladajuća partija u Crnoj Gori, a to je Demokratska partija socijalista gospodina Mila Đukanovića. Na taj način bi se, uz sve ostale prednosti, normalizovali i harmonizovali odnosi između Srbije i Crne Gore. Ljudi koji uđu u ove prelazno-reformske vlade trebalo bi da imaju odrešene ruke i punu podršku vodećih političkih partija koja bi bila obezbeđena političkim sporazumom tih partija o uspostavljanju šestomesečnog ili jednogodišnjeg pakta unutrašnjopolitičke stabilnosti ili građanskog mira. Ti ljudi bi istovremeno trebalo da preuzmu obavezu da se niko od njih ne kandiduje na predstojećim izborima u Srbiji. To bi bila dodatna garancija da bi ta vlada zaista delovala svedomaćinski i nadstranački za to kratko vreme svog mandata.
Nešto poput nedavno razrađene ideje potekle od Srpske pravoslavne crkve o Paktu za stabilnost Srbije, koji bi podrazumevao povlačenje režima na čelu sa Slobodanom Miloševićem sa svih funkcija, odricanje opozicije od aspiracija na vlast u prelaznom periodu od godinu dana, kao i onemogućavanje članova prelazne vlade da učestvuju na izborima?
U mnogo čemu je ta ideja bliska onome što sam objavio u Kragujevcu i onome što je Srpski pokret obnove (SPO) obznanio još pre više od mesec dana na Glavnom odboru SPO odmah po okončanju agresije NATO-pakta. Kada je reč o ostavci Slobodana Miloševića, najbolje bi bilo da on odmah podnese ostavku i da sastavni deo političkog sporazuma bude i nova ličnost na čelu savezne države. Očigledno je, međutim, da on to neće da učini. Očigledno je i to da bi same prelazne reformsko-demokratske vlade, koje bi obavile ovaj posao pod uslovima koje sam naveo, značile najlegitimniji način za brzi odlazak Slobodana Miloševića i njegovog režima s vlasti pod uslovom da demokratska opozicija dobije demokratske izbore koje bi pripremile prelazne vlade.
Da li je uopšte moguća nekakva reformska vlada sa Slobodanom Miloševićem na čelu savezne države?
Ako kažem da je nemoguća, to bi moglo da zvuči atraktivno, ali mislim da se mi nalazimo u situaciji u kojoj moramo da vučemo poteze koji su mogući.
Rekli ste da Vam je g. Đukanović potvrdio spremnost DPS-a da preuzme mesto saveznog premijera. S druge strane, ljudi iz Saveza za promene tvrde da imaju garanciju da DPS neće dati mandatara savezne vlade dok je Milošević na čelu SRJ. Šta mislite o tome?
Ja ne verujem da je gospodin Đukanović ikome dao takve garancije i ne želim to da komentarišem. Znam da je javno obelodanjeno da DPS jeste spreman da prihvati mandat saveznog premijera, naravno pod uslovom da i crnogorska delegacija zauzme svoja mesta u Veću republika. Ne treba da razmišljamo uspaljeno već u granicama mogućeg. Uz pretpostavku da dođe do političkog sporazuma ove vrste, onda bi praktično sam Milošević, mada i dalje na funkciji predsednika, bio daleko odmaknut od vlasti. Po našem saveznom ustavu, sva vlast na saveznom nivou je u rukama kancelara, to jest predsednika vlade, a šef države je ceremonijalni predsednik. U ovom našem slučaju veoma izolovan predsednik na međunarodnom planu i veoma sputan predsednik na unutrašnjem planu s obzirom na to da postoje ogromna prostranstva države čiji je predsednik, a koja ne može da poseti.
Šta ako se Socijalistička partija Srbije i DPS dogovore bez obzira na mišljenje demokratske opozicije, sami, kao 1992. godine?
Ne bih podizao temperaturu u vezi sa sprečavanjem sporazuma između SPS-a kao vodeće partije u Srbiji i DPS-a kao vodeće partije u Crnoj Gori. Sprečavanje tog sporazuma moglo bi da dovede do razbijanja državne zajednice Srbije i Crne Gore. To razbijanje neminovno bi dovelo do građanskog rata u Crnoj Gori, koji će NATO možda uspeti brzo da uguši, ali i do građanskog rata u Srbiji koji bi mogao da bude strašan. Tvrdim da svi oni koji se, pod ovim ili onim izgovorom, sada plaše dogovora DPS-a i SPS-a zapravo prizivaju ovakav razvoj događaja. Crnogorska platforma uglavnom insistira na demokratskom uređenju savezne države i veoma je bliska programu SPO-a. Zašto bih bio protiv te platforme i zašto bih bio protiv sporazuma SPS-DPS? Ukoliko ne bude bio postignut sporazum sa Miloševićevim socijalistima, s kim će onda pri sadašnjem odnosu snaga u saveznom parlamentu da bude postignut? Govorimo odgovorno.
To onda znači status quo do daljeg, odnosno do sledećih redovnih izbora?
To znači da bismo dobili prelaznu vladu koja bi raspisala prevremene izbore na svim nivoima. Lično mislim da bi ti izbori mogli da budu raspisani u roku od šest meseci od formiranja prelaznih vlada, ili u roku od nekoliko meseci preko toga.
Vratimo se na trenutak na sastav prelazne vlade. Veće za demokratske promene u Srbiji anketiralo je oko trista najuglednijih ljudi u zemlji i, na osnovu njihovog mišljenja, navodno došlo do tridesetak imena ljudi koji bi ušli u saveznu vladu eksperata. Da li Vam je to poznato i šta mislite o tome?
Nisam čuo za to, ali je dobro da se traga za ekspertima. Mislim da bi tu vladu eksperata trebalo sastaviti tako što bi vodeće političke partije reformsko-demokratske orijentacije Srbije i Crne Gore, dakle one koje prihvate taj politički pakt, predložile kandidate, eksperte, ali bi na kraju u vladu ušli oni oko čijih bi se imena, sposobnosti i ugleda postigao konsenzus. Mislim da to ne bi bilo nimalo teško. Dobro je da to veće sastavlja neki svoj tim, dobro je da to radi i neko drugi. Spiskove svih tih timova trebalo bi staviti na sto i izabrati najbolje.
Da li bi trebalo da se uključe i ljudi na visokim državnim ili stranačkim funkcijama?
Naše mišljenje je da u tim prelaznim vladama stručnjaka ne bi trebalo da se nađu ljudi iz vrhova političkih partija, bez obzira na njihovu stručnost. Izuzetak bi bila mesta saveznog i republičkog premijera. Lično smatram da bi republički premijer trebalo da bude ugledni stručnjak kojeg bi nominovala vodeća demokratska politička partija u Srbiji.
Šta ako vladajuća koalicija odbaci ideju o prelaznim vladama?
Teško je zamisliti da bi vladajuća partija mogla da odbije politički sporazum i 'okrugli sto' o formiranju ovakvih vlada. Prethodno bi, ipak, morala da zavlada odgovornost i disciplina u redovima srpske demokratske opozicije. Neodgovorne, krupne reči, parole i uspaljene strasti trebalo bi da uzmaknu pred odgovornošću za sudbinu ovog nesrećnog naroda i nesrećne države u najtežim nevoljama u koje smo zapali. Ja dobro osluškujem razmišljanje u vrhu vlasti. Oni sa velikom radošću primaju vesti da neki lideri opozicije na trgovima, gde su strasti obično za oktavu više, prete odmazdom, osvetom, masovnim hapšenjima čelnika režima i onih koji su sve ove godine podržavali režim čim dođe do velikoga preokreta. To smatram nedemokratskim i opasnim, jer nijedan čovek koji se razočarao u režim u Srbiji neće sutra na izborima glasati za demokratsku opoziciju ako postoji ijedan promil straha da bi mogao da bude kažnjen zbog jučerašnjeg zla. Razočarani na taj način bivaju prisiljeni da ponovo glasaju za režim. Lepo je možda za trenutak pročitati na naslovnim stranama kako je Vuk Drašković u Nišu, Kragujevcu ili Leskovcu pripretio time ili time, ali ja mislim da je Srbija umorna od pretnji i od mržnje, da je Srbija željna mira, željna spokojnoga života i da u tom pogledu treba nastupati veoma pažljivo, delikatno i odgovorno
Do sada je režim uspešno opstruirao sve "okrugle stolove", još nisu rešena pitanja izbornog zakona, kontrole izbora, biračkih spiskova... Na osnovu čega verujete da će se prema ovom "okruglom stolu" odnositi drugačije?
Nije vino ko što pređe bješe. Veoma objektivna istraživanja koju su sprovele neke agencije, kao i interna istraživanja naše stranke, kazuju da je u ovom trenutku u Srbiji SPO barabar sa SPS-om, a možda i jači. Sigurno je i da druge opozicione grupacije vuku određeni broj pristalica, pa po prvi put režim u svojim analitičkim kabinetima pred sobom ima neumoljivu matematiku da nikako ne može da dođe do većine. Godine 1990, i 92,. i 93, i 96. oni su unapred znali približni procenat glasova koje će uzeti SPS, koliko će uzeti radikali, pa su sabiranjem dolazili do većine. Sada ni sabiranje glasova za SPS, JUL i SRS ne garantuje većinu.
Kako kao legalista tumačite oduzimanje poslaničkih mandata Novoj demokratiji?
To je parlamentarno, zakonsko i moralno nasilje.
Očekujete li da će režim da pribegne takvom nasilju i kada je reč o prelaznim vladama?
Svestan sam da treba preći preko minskog polja, ali znam da to minsko polje moramo da pređemo, inače ćemo celu naciju da pretvorimo u minsko polje i mine će uskoro početi da pucaju. Moglo bi da nas zadesi jedino zlo koje nam se nije desilo, a veće je od svih zala - da udarimo jedni na druge. To bi, posle svega, bilo strašno. Bratske rane najljuće bole i najsporije zarastaju. Mi smo 1941. godine imali građanski rat. Još nisu zacelile ni te rane. Dakle, promena sistema - da. Radikalne, brze, hrabre reforme - da. Ali moramo da izbegnemo najveće zlo - građanski rat u Srbiji. A uveren sam da ga mnogi i režiraju i priželjkuju.
Demokratska stranka pozdravila je Vaš nastup u Kragujevcu i pozvala je odbornike SPO-a da, u znak dobre volje, zajedno sa DS-om u skupštini Beograda izglasaju zahtev da Slobodan Milošević podnese ostavku. Kako ćete da odgovorite na ovaj apel?
Pozdrav ne glasi baš tako. On sadrži poruku da bi SPO trebalo da na određeni način odstupi od vlasti u Beogradu. Teško mogu da razumem da jedna opoziciona partija od druge opozicione partije stalno traži da napusti vlast u prestonici i da je preda JUL-u i Srpskoj radikalnoj stranci. Ako to žele, moram da kažem da im se želja neće ispuniti. SPO uporno traži od Demokratske stranke da njihovi ljudi zauzmu mesta koja ih čekaju u gradskoj vladi Beograda i u svim organima sa kojih su se oni povukli svojom voljom, a ne našom odlukom. Oni to neće jer priželjkuju da mi predamo vlast JUL-u i radikalima. Zašto, ne znam, pitajte njih. Znam da je to van pameti, ali to je izgleda njihova pamet. Žalosno je da u užasnoj situaciji kada svi želimo da obezbedimo kakvu-takvu pomoć ovom napaćenom narodu i kada se ukazuje prilika da znatan deo pomoći stigne gradovima u kojima je na vlasti koalicija "Zajedno" neki mrzitelji mešetare po Evropi tražeći da se ni dinar humanitarne pomoći ne dodeli Beogradu.
U Novom Sadu i Nišu usvojen je taj zahtev glasovima gradskih odbornika koalicije "Zajedno", uključujući i odbornike SPO-a. Zašto se to nije desilo i u Beogradu?
Zato što su u Beogradu pred odbornike istovremeno iznete dve inicijative. Prva je bila inicijativa DS-a da Skupština grada Beograda izglasa ostavku Slobodana Miloševića. Socijalisti su pokrenuli inicijativu da gradski parlament izglasa ostavku Zorana Đinđića sa funkcije predsednika DS-a i da mu istovremeno oduzme odbornički mandat. Našavši se u čudu pred inicijativama za koje uopšte kao Skupština grada nismo nadležni, i jedne i druge smo uputili da to rešavaju van ove skupštine i da je ne pretvaraju u pozorište ili u cirkus.
Svojevremno ste izjavili da ste u saveznu vladu ušli posle razgovora sa Slobodanom Miloševićem. O čemu ste tada pričali?
O mnogo čemu, da ne kažem baš i o svemu. Insistirao sam na nekim stvarima koje su bile uslov za naš ulazak u saveznu vladu. Kada sam dobio garancije da će uslovi biti ispunjeni, prihvatio sam da na čelu SPO-a uđem u saveznu vladu, bez obzira na to što sam bio veoma sumnjičav prema onome što je obećano. Osećao sam, međutim, miris smrti, rata i užasa, pa sam smatrao najvišom obavezom da se u tim najdramatičnijim trenucima SPO nađe u vladi i pokuša da, koliko god može, spreči neke opasne događaje. Insistirao sam na uslovu da se najkasnije za dva meseca od ulaska SPO-a u saveznu vladu izvrši njena temeljna rekonstrukcija, tako što bi premijer postao čovek koga nominuje DPS i tako što bi zvanični delegati Crne Gore zauzeli svoja mesta u Veću republika. Tražio sam da ni po koju cenu ne smemo da uđemo u sukob sa NATO-om i da Kosovo branimo mudrim unutrašnjim potezima, ukidanjem republičkog Zakona o univerzitetu i Zakona o informisanju, kako bismo donošenjem novog zakona o informisanju stvorili uslove da sve svoje sukobe sa Evropom i Amerikom što pre izgladimo i da krenemo stazom pomirenja. Počeli smo da radimo na zakonu o informisanju, i on je bio završen nekoliko dana uoči agresije NATO-a. Uložio sam maksimalan napor da privolim Miloševića i državni vrh da prihvate politički sporazum iz Rambujea, ali nije vredelo. Javno sam rekao da bismo prihvatanjem snaga Ujedinjenih nacija obezbedili mnogo bolji tekst političkog sporazuma.
Kažete da su svi Vaši uslovi bili prihvaćeni...
Nisam mnogo verovao da će biti ispunjeni, ali sam sigurno znao da će nas gurnuti pod bombe NATO-a, pa sam računao da ću sa pozicije potpredsednika savezne vlade zaduženog za spoljne poslove biti u prilici da sprečim nesreću, ili bar u boljoj prilici da sprečim nesreću sa te pozicije nego iz kancelarije predsednika stranke. To me je motivisalo, a ne vlast ili funkcija. Naprotiv, to mi je bio veliki lični teret. Da nije došlo do agresije, sve bi se isto tako munjevito razrešilo što se tiče naše pozicije u saveznoj vladi, jer bi, po dogovoru između Miloševića i mene, republički zakon o informisanju morao da padne onog trenutka kada skupština usvoji savezni zakon. U suprotnom, to bi bio kraj mog boravka u vladi. Dva meseca je bio i rok za funkciju mosta preko koga će da dođe premijer iz DPS-a i, da nije bilo agresije, lupio bih šakom o sto i rekao Miloševiću: "Ili sutra premijer iz DPS-a, ili ja ovde više neću da sedim". Puklo je u toku rata, kada je po mene bilo najopasnije da pukne. Nisam hteo da se odreknem nijednog principa po cenu da bude šta bude.
Uroš Komlenović
