Zona sumraka

Odlazi, Zorane!

Šta će biti ako predsednik SRJ uzme za ozbiljno peticiju u kojoj se traži njegov odlazak i abdicira, a peticija se pokaže nevažećom? Neko iz opozicije na spisak ubacio mrtve duše! Zašto ne? Ako su izbori koje je država upriličila i nadzirala mogli da budu neregularni, zašto se to ne bi moglo desiti sa običnom peticijom?

Čak i kad bi neka frakcijica DS-a u potaji izbrisala koji potpis, iz čistog inata prema vrhuški ili usled neiskorenjive simpatije prema šefu države, bila bi to krađa glasova, peticija bi opet bila neregularna, to bi se raščulo, kao što su se i petljavine sa izborima raščule, narod bi izišao na ulice, GSB ne bi mogao da vozi, građani bi se ponovo latili šerpi, pištaljke bi opet ugrozile ugled koji naša zemlja uživa u svetu, Gonzales bi prekinuo godišnji odmor ... I šta onda? Narodno pokajanje, transparenti "Slobo, vrati se", "Oprosti nam, Slobe, sve te grube riči"...

Predsednik je duboko u pravu, i to mu nije prvi put, što se ne obazire na peticije. Kad bi se poveo za nekim pisanim dokumentom, okrenuo bi leđa pravoj Jugoslaviji, koja je sva usmena i koja se plajvaza laća samo kad treba da se zaokružuje.

I drugo, kad bi sam sišao sa vlasti, predsednik SRJ bi bivšem predsedniku SRJ i sadašnjem predsedniku Srbije upravo tim gestom posredno ali nedvosmisleno rekao da su na vlasti obojica bili samo formalno, da su malne bili njegove marionete. Međunarodna zajednica je već potcenila mesto i ulogu bivšeg predsednika Jugoslavije i sadašnjeg predsednika Srbije, potpisnici peticije ih ignorišu, sad bi trebalo da ih obojicu i predsednik Milošević omalovaži tako što će kompletnu odgovornost za stanje u Srbiji i Jugoslaviji primiti na svoja pleća. Znači, čak i kad bi želeo da se povuče, predsednika Miloševića bi kočila njegova tankoćutnost i njegova drugarska, kolegijalna pa ako hoćete i kumovska uviđavnost: moj prethodnik i moj naslednik nisu na položajima bili tek reda radi, ako stanovništvo neće i njima da se oduži nekom peticijom, peticija ne treba ni meni.

Mogu da zamislim kako se g. Lilić oseća kad ujutro pogleda novine i vidi da niko ne traži ni njegovu ostavku. Ne znam da li je još uvek jedan u mnoštvu potpredsednika vlade, i čega bi zapravo trebalo da se ostavi, ali šta god sada radio, sigurno mu nije prijatno kad vidi da ga niko živi ne poziva na odgovornost. Ili predsednik Milutinović. Kao da se u neprilici našla samo Jugoslavija, kao da se u Srbiji, zemlji koju on zakonito predvodi i predstavlja, ništa rđavo za njegovog mandata nije zakuvalo!

Kad bih bio siguran da će policija pravilno shvatiti moju želju, a želja mi je da pokažem kako Jugoslavijom i Srbijom ne vlada jedan čovek, pokrenuo bih peticiju da sa vlasti odu predsednik Milutinović i bivši predsednik Lilić (ukoliko je potonji još na vlasti). A da nam predsednik Milošević ostane još koji mandat.

*

Savez za promene je u Pirotu sročio i na potpisivanje ponudio peticiju za ostanak predsednika Miloševića na vlasti. Da vam se ta šala ne olupa o glavu, dragi drugovi! Možda će vaša peticija privući više građana nego što možete i da naslutite! Šta ćete ako kolone građana počnu iz cele Jugoslavije da se slivaju ka Pirotu, šta ćete ako piroćansku peticiju krenu da potpisuju Srbi iz dijaspore, pa i državljani okolnih zemalja? Naši susedi bi da žive u miru, a zna se ko je faktor mira na Balkanu.

Peticiju je u prvih nekoliko dana potpisalo šestoro Piroćanaca, ali ne verujem da će tako i ostati. Ako tu bude zapelo, ja ću je potpisati, biću sedmi, i predsedniku to svakako neće promaći. Listu onih koji se potpisuju na Terazijama predsednik ne bi trebalo ni da uzima u ruke - em je nepregledna, em je neproverena. Dobro, možda je i proverena, možda policija nadzire regularnost potpisivanja tog inače neregularnog akta, ali i kad bi svi potpisi bili pravi i iskreni, koji bi predsednik u svetu čitao imena onih koji bi da ga ostave bez posla? Da sam ja predsednik, tražio bih da mi izborna komisija iskopira sve listiće na kojima je zaokruženo moje ime, razgledao bih i prebrojavao kružiće podrške sve dok me san ne bi prevario.

*

Čudi me što opozicija nije angažovala glumce da čitaju, da interpretiraju imena potpisnika. Jedno je doći i potpisati se, gde si bio nigde, šta si radio ništa, nešto sasvim drugo je čuti svoje ime preko razglasa. Šetate ispred Albanije, kad, Tihomir Arsić recituje vaše prezime, ime, mesto rođenja... Ili čujete kako ime vašeg šefa, vašeg hauzmajstora, vaše ljubavnice čita đak prvak, davalac krvi, penzioner...

Kad bi znali da će spisak potpisnika biti stalno čitan, građani koji se sada hvališu da su potpisali peticiju morali bi zaista da je potpišu, broj slušalaca dokumentarno-razglasne drame rastao bi iz časa u čas, u centru bi se nakupila masa kojom bi onda trebalo samo još malo manipulisati...

Da ja želim predsednikovu ostavku (a ne želim), išao bih na sistem štafete. Nošena hiljadama ruku radnika i omladine, peticija u kojoj se traži ostavka predsednika Miloševića stigla je u zapadnu Srbiju. Uz prigodan program i počasnu stražu preticija je svečano prenoćila u valjevskom "Krušiku" odakle će je najbolji studenti i najuspešniji sportisti ovog slobodarskog kraja odneti u Kragujevac. U veličanstvenoj prazničnoj atmosferi, u specijalno ukrašenom krugu "Crvene zastave" peticiju će pozdraviti i svojim potpisima obogatiti hiljade razdraganih Kragujevčana koji toga dana neće otići na posao kao što već duže vreme i inače ne odlaze.

Jedini problem sa štafetom bilo bi njeno uručivanje: da li bi predsednik proveo čitavo rođendansko poslepodne na "Partizanovom" stadionu diveći se sletu, da li bi manifest i simbol narodnog raspoloženja primio onako radosno kao što je štafetu primao drug Tito?