Smena na čelu Narodnog pozorišta

Greh nepodobnosti

Uspostavljanje kontinuiteta još jednom je prekinuto, a o političkom karakteru ministrove odluke svedoči i odsustvo ma kakvog obrazloženja. S druge strane, odveć je užareno na ulicama srpskih gradova, isuviše je zla počinjeno na Kosovu, previše je neizvesnosti pred nama da najnovija odluka ministra za kulturu ne bi delovala neozbiljno

"A vlast je najopasnija kada je nesigurna.
Zbunjena država je kao besan pas."

Borislav Pekić: Megalos Mastoras i njegovo delo

Vest da je s mesta upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu smenjen Nebojša Bradić pojavila se na pogrešnom mestu - na stranicama rezervisanim za kulturnu rubriku. Istina je, međutim, da ova informacija po svemu što sobom nosi, svom smislu i značaju, pripada rubrici koja, po pravilu nametnutom kvalitetom stvarnosti koju živimo, prethodi kulturi i pripada sferi politike.

Jer, Nebojša Bradić nije smenjen s položaja na kojem je proveo dve godine zbog pogrešno vođene repertoarske politike pozorišta na čijem je čelu bio, niti mu je glave došla rđavo sprovedena kadrovska politika nacionalnog teatra. Njegov greh, takođe, nije sadržan ni nesposobnost da se nosi s ogromnim bremenom problema koje nameće nenormalna struktura ove mamutske institucije, sazdane od tri umetnička sektora: Drame, Opere i Baleta (plus administracija, tehnički sektor, radionice, marketing...), smeštene ispod krova jednog (pretesnog) zdanja.

Premda je vreme koje je proveo upravljajući Narodnim pozorištem nedovoljno za realnu, objektivnu procenu njegovog doprinosa ovoj kući, u javnosti je preovladao utisak da je Bradić pozitivno delovao na zbivanja u pozorištu kod Kneževog spomenika. Konsolidovao je umetničke ansamble, učvrstio i definisao repertoarski profil Male scene, otvorio novu, letnju scenu - u Dositejevoj ulici (istini za volju, ostalo je nerešeno pitanje dramske produkcije na Velikoj sceni, što je bilo planirano za naredni period, kada je trebalo da bude vaspostavljen precizno definisan stav prema nacionalnom i svetskom klasičnom dramskom repertoaru), vratio je ovom pozorištu neka značajna imena dramske, operske i baletske umetnosti (valja priznati i da je istovremeno došao u sukob s nekim drugim, no isto tako je tačno i da nikome nije zalupio vrata, ostavljajući mogućnost pomirenja), počeo je da učvršćuje pozicije ove kuće ne samo u domaćim pozorišnim relacijama nego i u najširem evropskom kulturnom kontekstu uspostavljajući ozbiljnu saradnju s inostranstvom, izgladio je nesporazume između Narodnog pozorišta i dela javnosti (što je bilo nasleđe iz prethodnih vremena), svoj stil rada - predusretljivost, ljubaznost, pristojnost, eleganciju, otvorenost za sve oblike saradnje - nametnuo je svim sektorima ove kuće koja je, za njegove uprave, postala poprište najraznovrsnijih programa - od promocija pozorišnih knjiga, preko performansa, do modnih revija. Uveo je, između ostalog, i međunarodno priznanje "Davidof", nagradu koja je takođe trebalo da nas poveže sa svetom.

Jedna od tekovina Bradićevog upravnikovanja je povratak glamura, kao jednog od mogućih elemenata modernog pozorišnog menadžmenta, ali i globalnog imidža, te adekvatnog "mamca" za određenu vrstu publike koja u ovakvim vremenima traži priliku za vlastitu društvenu promociju. Pa ipak, niko Bradiću nije mogao zameriti da je Narodno pozorište otvorio kiču i novokomponovanom neukusu, te primitivizmu u kojem su duboko ogrezli svi segmenti ovdašnjeg života, pa i kulture. Naprotiv, junački je odolevao pritiscima ovdašnje novostasale klase bogataša.

Svestan da onaj ko vodi (dotirano) pozorište mora da bude u dobrim odnosima s onim ko dreši kesu, Bradić je ipak uspevao da očuva samostalnost odlučivanja kada je repertoar u pitanju, pa je tako nekoliko premijera, ponajpre dramskih, izazvalo vidno (i glasno) negodovanje "struktura". No, nije ni to razlog zbog kojeg je smenjen. Iskustvo s Bradićem kao upravnikom Kruševačkog pozorišta, potom Ateljea 212, a napose i beogradskog Narodnog pozorišta ukazivalo je na njegovu energičnost, preduzimljivost, spremnost da iskaže ličnu inicijativu, ali ne i nesmotrenost ili odsustvo svesti o društvenom ili političkom kontekstu. Rečju, vlasti nisu imale razlog da brinu da li će Bradić zloupotrebiti instituciju Narodnog pozorišta u politikantske svrhe, posebno ne da će je kompromitovati u međunarodnim odnosima.

No, s druge strane, morala im je smetati činjenica da, za razliku od većine aktuelnih aktera vlasti, pa i samog srpskog ministra za kulturu, odnedavno i upravnika Narodnog pozorišta, Bradić nije na famoznoj listi Jugoslovena kojima je međunarodna zajednica zabranila izlazak iz ove zemlje. Ovaj podatak je samo sporedan, iako ne i nevažan, razlog zbog kojeg su inostrani pozorištnici prihvatili Bradića kao partnera, apsolutno nespremni da komuniciraju s bilo kim drugim odavde. To je i zasmetalo vlastima kojima je već poduže jedan od glavnih ciljeva da nam pokažu da svet neće nikoga osim njih. Nezvanične izjave da je sada već bivši upravnik Narodnog pozorišta imao izvesne kontakte s inostranstvom "tokom agresije na Jugoslaviju", planirajući predstojeća gostovanja u inostranstvu, što ga je dovelo u nemilost, potvrđuju da je problem upravo u načinu na koji se danas predstavljamo svetu. No, za te kontakte se znalo i ranije, niko ih nije krio, pa ni pred Upravnim odborom koji je samo nedelju dana pre smene prihvatio izveštaj o radu i složio se s planovima o predstojećim inostranim gostovanjima. Znao je za te kontakte i dogovore i magistar Željko Simić kada je pohvalio Narodno pozorište zbog držanja tokom agresije. Ali, u međuvremenu su se dogodili protesti uzduž i popreko Srbije. Samim tim nanovo je aktuelizovana potreba vlasti da nas ubedi u to da za njih ne postoji alternativa.

Slučaj je hteo da u prestoničkim dnevnim novinama, na istoj strani, bude objavljen Bradićev tekst, zapravo svojevrstan program upravnika Narodnog pozorišta vezan za odnose naše kulture i inostranstva, kao i vest o njegovoj smeni. Između ostalog, u tekstu piše i ovo: "Našom umetnošću možemo postići daleko veće rušenje granica i daleko veću potresnost nego što to mogu ostali mediji."

I tu se, dakle, krug zatvara. Na čelu najznačajnije nacionalne teatarske kuće je nov upravnik. Uspostavljanje kontinuiteta još jednom je prekinuto, a o političkom karakteru ministrove odluke svedoči i odsustvo ma kakvog obrazloženja. Leto je, odmori su u toku, isuviše je vruće da bi se neko pozabavio smenom u Narodnom pozorištu. S druge strane, odveć je užareno na ulicama srpskih gradova, isuviše je zla počinjeno na Kosovu, previše je neizvesnosti pred nama da najnovija odluka ministra za kulturu ne bi delovala neozbiljno. Jer, zar uistinu neko veruje da je smena upravnika Narodnog pozorišta ona mera koja nam je ovog časa toliko potrebna.