Srbija u razbijenom ogledalu

Da li se žabljački ustav može popraviti

Mesec dana po izlasku iz ratnog stanja koje je važilo na jednom delu teritorije Jugoslavije a na drugom nije, problematizuje se položaj aktuelnog režima u Srbiji, ali i sudbina zajedničke države, SR Jugoslavije. Predstavnici dva autoritarna režima u pregovorima se smeše, opozicije se smeše, dok se po pijacama, po železničkim stanicama i po kafanama ponavlja pitanje: "Odoše li Crnogorci?" Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, upozorava: "Ili će se država na federalnoj osnovi preurediti, ili će se razdružiti", dodajući da uprkos istorijskim razlozima za njeno postojanje zajedničku srpsko-crnogorsku državu ne treba održavati silom - o njoj treba da se odlučuje na ustavotvornoj skupštini.

Mogu li se popraviti naša savezna država i njen "žabljački ustav", ili preti još jedna strašna afera koja će nas sve izložiti novim iskušenjima? Ata su o tome 19. jula 1999. govorili pravnik Kosta Čavoški, stručnjak za federalizam Slobodan Samardžić i politikolog Slobodan Antonić, učesnici "Razgovora s Miloševićem" u Pres-klubu beogradskog Medija centra?

Kosta Čavoški, Pravni fakultet

Nema izgleda za poboljšanje

Važeći ustav SRJ od 27. aprila '92. godine ne priznaje secesiju. On o tome uopšte ne govori i iz toga se može izvući zaključak da secesija nije ustavno dopuštena. Drugo je, naravno, pitanje da li je ona mogućna.

Federacije po pravilu ne predviđaju secesiju i jedini izuzetak je bio nekadašnji Sovjetski Savez, koji je takvu mogućnost dopuštao, pa je ona i iskorišćena.

Takozvane dvojne federacije, federacije sastavljene samo iz dve federalne jedinice, po pravilu su u istoriji bile neuspešne. Jedan takav primer je Pakistan iz vremena kada je i istočni deo Pakistana, današnja država Bangladeš, bio u sastavu pa se otcepio; drugi je primer Kipra, gde su bile dve federalne jedinice, turska i grčka, Kipar se raspao još pre skoro 30 godina; a treći primer je Čehoslovačka, koja se takođe razišla (na miran način) i napravljene su dve države.

Po ustavu iz 1992, i Savezna Republika Jugoslavija je jedna vrsta federacije ali, ipak bih rekao, sa izvesnim konfederalnim elementima. U čemu se oni ogledaju? Najpre u relativno maloj nadležnosti federacije, zatim u nemoći saveznih organa, iz političkih razloga, zbog stanja i u Srbiji i u Crnoj Gori, da i onu nadležnost koju su imali efektivno ostvaruju.

"VEĆA RAVNOPRAVNOST": Federacija, bar po modelu iz SAD, pretpostavlja dvostruku prirodu koja se ogleda u sastavu saveznog parlamenta.

Shodno načelu jednakosti federalnih jedinica konstituisano je Veće republika, u kome su obe federalne jedinice, i Crna Gora i Srbija, jednako zastupljene sa po 20 poslanika, dakle potpuno su ravnopravne. Drugo veće je veće građana, savezno veće, koje bi po načelu federalizma trebalo da počiva na jednakosti građana. To crnogorskim glavarima iz 1992. godine nije odgovaralo, pa su insistirali na, tako da kažem, "većoj ravnopravnosti" Crnogoraca, pa umesto da imaju samo šest ili sedam poslanika u Veću građana, shodno broju stanovnika (mislim da Crna Gora ima oko 670.000 stanovnika), oni su po ustavu dobili 30 predstavnika, tako da su crnogorski građani pet puta ravnopravniji, odnosno bolje predstavljeni u Vecu građana od građana Republike Srbije. Sad se postavlja pitanje otkuda tvrdnja da Crna Gora u federaciji nije dovoljno ravnopravna kad je ocigledno potpuno ravnopravna u Veću republika iako ima 18 puta manje stanovnika, a u Veću građana su njeni građani pet puta ravnopravniji od srpskih građana.

Izgleda da nema nikakvih izgleda za stvarno poboljšanje ove federacije, odnosno za omogućavanje da savezni organi budu delotvorniji, jer to podrazumeva prećutni pristanak i jedne i druge strane. Federalizam podrazumeva konstitucionalizam, dakle ustavnost, a ne autoritarnu i polutotalitarnu vlast. To mogu biti samo, kako bi to Karl Fridrih rekao, kvazifederacije. Dakle, ukoliko je vlast autoritarna, ukoliko ne poštuje vlastiti ustav, onda federalni aranžman nije mogućan. Dakle, režim je takav da onemogućava pravu federaciju, pre svega, naravno, zbog Slobodana Miloševića.

ODLAGANJE RASPADA: Mogućnost, koju je nagovestio Mijat Auković, da se ova federacija navodno poboljša tako što bi se približila konfederaciji po mom sudu predstavlja pokušaj da se odloži trenutak secesije Crne Gore, a savezni ustav tako prilagodi i promeni da bi takvu secesiju dopustio u budućnosti kad to crnogorskim političarima bude odgovaralo. To rešenje bi predstavljalo konfederalizovanje Jugoslavije, jačanje federalnih jedinica čak možda uz izričito dopuštanje mogućnosti samoopredeljenja naroda na referendumu... (teži se ustavnom rešenju, poput onog iz brionskog ustava one SFRJ iz '74. godine. Doduše, ni taj ustav nije dopuštao secesiju, ali je dobrim delom mogao da je nagovesti, jer je bio uveden princip potpune jednoglasnosti).

Liberali i još neki u Crnoj Gori zalažu se da se secesija odmah izvrši.

Ne vidim kako se bilo koji od ovih predloga može ostvariti uz saglasnost i jedne i druge strane. Pre će biti da se ovi razgovori vode da bi se za neko drugo vreme odložio sukob koji trenutno postoji. Dobrim delom to zavisi od crnogorskog vrha. Onoga časa kad naume da secesiju izvedu, oni će to učiniti ne pitajući da li savezni ustav to dopušta, nego će imati na umu samo dva činioca: jedno je sadržina saveta njihovih saveznika i nalogodavaca, pre svega Amerikanaca, a drugo je procena do kakvih bi unutrašnjih procesa u samoj Crnoj Gori to moglo dovesti - da li bi se eventualno odvajanje moglo izvesti bez ozbilnijih oblika unutrašnjeg meteža, da ne kažem građanskog rata.

Slobodan Samardžić, Institut za evropske studije

Raspada se partijska država

Federacija je nastala kao partijska država zato što su se dva rukovodstva dve vladajuće stranke prosto našla, dogovorila se februara 1992. o glavnim načelima, ta načela pretočila u ustavni predlog, i onda je federacija izglasana u postupku koji je i legalno i proceduralno bio veoma problematičan.

Funkcionisala je kao partijska država, van tih okvira o kojima su se oni sami dogovorili. Upravo su rukovodstva koja su se dogovorila o ustavnim okvirima kršila ustavne norme federacije. Federacija je funkcionisala u vidu ad hoc dogovora čelnika ili rukovodstava dve stranke. SR Jugoslavija je zapravo nastavila da baštini onaj duh federalizma koji je važio u Jugoslaviji 50 godina.

Najzad, ona se raspada kao partijska država. Kada je počela da se dovodi u pitanje ta ekstrakonstitucionalna federacija? U leto 1997. godine, onda kada se vladajuća stranka u Crnoj Gori razdvojila na dve stranke, kada je vladajuća stranka došla u unutrašnje neprilike i pogotovu onda kada je Slobodan Milošević postao predsednik savezne države - to je bio presudni činilac, a ne kršenje ustava, koje su činili i srpsko i crnogorsko rukovodstvo.

Moj zaključak je da je to federacija koja de facto ne postoji, da je u potpunom raspadu, ali da ona postoji de jure - zato što ni srpsko ni crnogorsko rukovodstvo nisu još spremni da taj Rubikon prekorače. Milo Đukanović još ne zna kakva je situacija u Crnoj Gori, kako će na odluku o secesiji reagovati građani Crne Gore. Slobodan Milošević ne zna šta da radi sa tom federacijom...

TANAK KONČIĆ: Najveći apsurd je to što je stav međunarodne zajednice u ovom momentu ono što omogućava opstanak te de jure federacije. To je onaj tanki končić na kome se SRJ uopšte drži. Čini se da će ona opstati neko vreme dok međunarodna zajednica ili, da budem konkretniji, velike sile drugačije ne odluče... Međunarodnim faktorima (sada) ne odgovara odvajanje Srbije i Crne Gore zato što u tom slučaju ne bi znali šta da rade s Kosovom - onda Kosovo ne bi bilo vezano za SR Jugoslaviju, kako to piše u svim dokumentima, već bi se stvorila mogućnost da se Kosovo odvoji. U ovom trenutku, kao što je poznato, ne postoji raspoloženje u međunarodnoj zajednici da se Kosovo odvoji, da dobije nezavisnost, ne, naravno, ni zbog Albanaca ni zbog Kosova nego zbog presedana koji se ne bi mogao dopustiti. O tome se razmišlja možda tek u nekom drugom ili trećem koraku...

Čini mi se da će to biti odlučujući činilac na osnovu koga će međunarodna zajednica i velike sile pritiskati pre svega Đukanovica, jer oni su s njim u kontaktu, sa Miloševićem više nisu, da odloži ovo pitanje de jure opstanka federacije... koja će nastaviti da živi u režimu dve potpuno odvojene države koje nemaju nikakve veze jedna s drugom, ni pravne ni institucionalne, gotovo nikakve ni ekonomske, ali će postojati ta tanka opna Ustava SRJ iz 1992. i međunarodnog statusa federacije...

Milan Milošević

Slobodan Antonić, Filozofski fakultet, Novi Sad

Federacija bez stranke

"Bez obzira na to kakav identitet osećaju obični građani, ono što je bitno za funkcionisanje države jeste identitet političkih elita, a mi u tom pogledu imamo dva politička društva. Ova federacija postoji već sedam godina i pre toga je postojala zajednička država ali u ovom trenutku nema ni jedne jedine stranke koja bi imala svoje poslanike i u jednom i u drugom parlamentu. Između '92. i '96. godine Aešelj, (odnosno SRS) je imao osam poslanika u Skupštini Crne Gore, ali na izborima '96. i posle '98. godine oni su osvojili jako malo glasova. To je situacija drugačija od one koja je bila između dva svetska rata, u razdoblju parlamentarizma 1919-29. godine, kada su u Crnoj Gori glavne (70 odsto biračkog tela) bile one stranke koje su imale centrale u Beogradu: Radikalna i Demokratska stranka, zemljoradnici su dobijali nešto mandata, na prvim izborima republikanci i komunisti.

Jedina stranka u Crnoj Gori koja je zapravo bila crnogorska (oblasna, pokrajinska) bila je Crnogorska federalistička, koja se na izborima '25. i '27. godine zvala Crnogorska stranka, ali ona nikada nije uspela da osvoji više od 28 odsto glasova.

Sada čak i stranka kao što je Bulatovićeva, koja je veoma bliska jednoj srbijanskoj stranci nije se usudila da kaže da je deo jedne šire stranke. "Ako imate federalizam u kome nemate zajedničkih partija, onda je to već na političko-sociološkom nivou konfederacija", konstatuje Antonić.

Može li se sazvati Ustavotvorna skupština?