Zagađenje

Rat protiv budućnosti

Premijer Momir Bulatović udostojio je slušaoce informacijom da se povodom opasnosti od bombardovanja Bariča u vrhu države razmišljalo o evakuaciji milion Beograđana. Nije objasnio zašto to nije učinjeno. Otud je slobodno pretpostaviti da vlada nije želela da uznemiri javnost

Prvo smo slušali, čitali ili samo prepričavali podatke o količinama otrova koje su iz razorenih industrijskih postrojenja razneli vetrovi, odnela voda ili ih je upila zemlja, dejstvu bojevih glava sa osiromašenim uranijumom, lično posmatrali ili udisali dim zapaljenih rafinerija, razvodnih i trafo-stanica. Potom je nizvodno od Pančeva zabranjen svaki ribolov na Dunavu. Pričalo se i pisalo o 80 (30 ili 100) tona žive koja je "otišla" u Dunav, o piralenskom ulju iz trafo-stanice kragujevačke "Zastave", drveću bez lišća u Lučanima... Do poslednjeg dana uobičajeni pozdrav moglo je zameniti i pitanje "A šta je bilo sa 160 tona fluorovodonika iz Bariča?". Bolje - ili "bolje" - obavešteni znali su ne samo za postojanje hemikalije koja bi od Save napravila reku najjače poznate kiseline, nego i da se ona iz Bariča ne može evakuisati bez posebnih cisterni. Iskusnijima bi se digla kosa na glavi i na neizgovoreno pitanje - a gde će je prebaciti?

ŠTA ONO BI: Standardni deo rutinskog patriotskog vokabulara obogaćen je pretnjom da će neko morati da plati za ekološku katastrofu evropskih razmera. Kad je mir počeo, slika se promenila. Nema većih zagađenja, saopštavaju nadležna ministarstva. Eksperti Ujedinjenih nacija uzeli su uzorke za analizu, a njihovi prvi utisci ne govore da bi se moglo raditi o katastrofi - mada će procenu razmera ekoloških posledica moći da daju tek po završetku ispitivanja. Što se tiče osiromašenog uranijuma, takvi projektili nisu korišćeni severno od Bujanovca, kažu. Za južno odatle kao da nije bitno. Voda je ispravna. Vetar je duvao u povoljnom smeru.

No, umirujuća saopštenja teško da će uticati na ljude koji su videli crnu pijaću vodu, udisali pančevački "NATO-koktel", gledali kako im kiša skida lak sa automobila ili samo razmišljali kakvim je projektilima pogođena kineska ambasada. Ni najpovoljniji vetar ne može da oduva onaj strašni crni stub iznad Pančeva iz sećanja svedoka. Očiglednu katastrofu i umirujuće "ništa strašno" cvetaju u simbiozi prvenstveno zahvaljujući otsustvu preciznih i verodostojnih podataka. U ponedeljak se o tome kao delu posleratne ekološke slike (što je bila tema) govorilo na tribini beogradskog Media centra. Već na početku, profesor fizičke hemije na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, Dragan Veselinović, upozorio je na sličnost nesreća sa ekološkim posledicama i posledica ratnih razaranja hemijske industrije, na primer. Što se efekata tiče, "napad na hemijska postrojenja identičan je napadu hemijskim oružjem. Sasvim je svejedno da li će stotinu aviona prosuti nekoliko desetina bombi sa hemijskim sredstvima, ili će običnim razornim zrnima uništiti nekoliko rezervoara toksičnih materija."

U tom smislu, čak i pretnja napadom na industrijska postrojenja može proizvesti katastrofalne posledice, ukoliko se napadnuti odluči za kontrolisano ispuštanje opasnih materija, da bi se sprečila katastrofa u slučaju razaranja. "Tako izbegavamo neposredno preteću ljudsku katastrofu, ali time se - isto kao i kod ratnog razaranja - stvara problem dugoročnih posledica zagađenja", ističe Veselinović. "Preko zemljišta, vodenih tokova i podzemnih voda, otrovne supstance dospevaju u lanac ishrane i, tako, ponovo ugrožavaju ljudske živote".

MUTNA ILI NIKAKVA SLIKA: Viši naučni saradnik instituta u Vinči, Ružica Nikolić, tome dodaje da ekološka nesreća i ratno razaranje nemaju uvek iste efekte. "U Pančevu su istovremeno pogođene petrohemijska industrija, fabrika amonijaka i hloralkalni kompleks rafinerije sa hlorom i živom; u Valjevu je oslobođen kadmijum; svuda je došlo do oslobađanja velikih količina metala od eksplozija bombi i projektila, oborenih raketa, što ceo problem čini mnogo složenijim. Kada se vode hemijski ratovi, bez obzira na postojeće konvencije o zabrani određenih oružja, sve vojske manje-više znaju sa čim se suočavaju i preduzimaju neke standardne mere zaštite. Ovako složena kombinacija materijala u atmosferi mnogo je gora od hemijskog rata, jer čak i jednostavna jedinjenja u takvim uslovima prolaze kroz cikluse različitih promena, što zaštitu čini mnogo komplikovanijom". Ogroman broj preleta i količine oslobođenih gasova utiču na razaranje ozonskog omotača. Iz razorenih trafo stanica su oslobođena veoma otrovna piralenska ulja; uništavanje građevinskih objekata oslobodilo je ne samo velike količine prašine, nego i plastične i izolacione materijale, uključujući i kancerogeni azbest. Efekat nije "globalan", ali to ga ne čini manje opasnim po ljude u neposrednoj okolini... Pominjući gađanje i uništavanje nacionalnih parkova kao prirodnih regeneratora životne sredine, Ružica Nikolić zaključuje: "U tom smislu, ovo je bio i rat protiv budućnosti i budućih generacija".

Goran Milićević sa Ekonomskog fakulteta ukazuje na dublje uzroke ekološke "nesvesti" ne samo ovdašnje javnosti, već - možda pre - sistema. Predratna mapa najvećih zagađivača praktično se podudarala sa mapom industrijskih kapaciteta: "Pri tome, osnovni cilj sistema bilo je obezbeđenje pune zaposlenosti, a ne maksimiziranje profita. Otuda ni postojeća rešenja iz drugih zemalja ovde nije bilo moguće efikasno primeniti. U interesu zaposlenosti, najčešće se ćutke prelazilo preko zagađivanja, čak i bez obzira na posledice po stanovništvo". Svi učesnici rasprave složili su se da ključni problem predstavlja nepostojanje sistema praćenja zagađenosti. "Čak i tamo gde ga je bilo, nalazi su često ´frizirani´", kaže Milićević. "Tako je, paradoksalno, tokom bombardovanja možda došlo i do prenaduvavanja podataka. Sad, kad je rat završen, čujemo od nadležnog ministra da takoreći nikakvog zagađenja nije ni bilo. Takvo ponašanje direktno proizilazi iz nepostojanja sistema monitoringa i profesionalnog izveštavanja o zagađenju". I, tako - po rečima Dragana Veselinovića - "Imamo određen broj podataka, ali ne i sumiran pregled, ozbiljan podatak koji sadrži precizne cifre i potpise ljudi, profesionalaca koji znaju posao i garantuju za podatke. Opšta priča - bilo da je reč o velikom ili neznatnom zagađenju - ne odgovara: ovde se radi o egzaktnim disciplinama u kojima ništa nije jednostavnije nego reći, na primer: ´U Dunavu imamo sadržaj tih i tih supstanci u toj i toj koncentraciji, posao je uradio taj i taj u toj i toj instituciji´. Bez toga, mi ćemo i u buduće samo nagađati da li je zagađenje malo, srednje, veliko..."

Odgovarajući na pitanje o (ne)dostupnosti preciznih podataka o stepenu zagađenosti, profesor Dragan Veselinović podseća da je u vreme Černobila sa vrha ondašnje SFRJ bilo zabranjeno lično i pojedinačno iznošenje podataka o radioaktivnosti. Taj postupak opravdavan je tada - a, verovatno, i sada - potrebom da se ne uznemirava javnost. "Na žalost, ne postoji ni katastar zagađujućih hemijskih supstanci, sa dnevnim podacima o količini zagađujućih supstanci po pojedinim industrijskim preduzećima", dodaje Veselinović. "Pitanje je u kojoj su meri postojeće institucije za merenje zagađenosti uopšte mogle da registruju nove zagađujuće materije u proteklom ratnom, relativno kratkom periodu". Goran Milićević kaže da se ozbiljno ne može govoriti ni o razmerama zagađenja jer "jednostavno, nemamo elementarnih podataka".

UZNEMIRAVANJE JAVNOSTI: Poseban problem je to što, po rečima Dragana Veselinovića, "da li je neka supstanca otrovna ili opasna ne zavisi od njene vrste, nego koncentracije. Mi živimo u atmosferi sa 21 odsto kiseonika - ali u čistom kiseoniku umire se za nekoliko minuta, bez njega još brže. Zato je nemoguće uopšteno govoriti o posledicama; one će biti ovakve pri ovoj, odnosno onakve pri nekoj drugoj koncentraciji hemikalija. Osim toga, možemo govoriti samo o akutnom ili sporom delovanju, koje se može ispoljiti tek posle godina ili decenija kod kancerogenih, odnosno posle čitavih generacija ako je reč o mutagenim suopstancama. Najzad, svaka supstanca deluje na svoj način, ali i sinergetski, u sadejstvu sa nekom drugom, pri čemu je efekte - naročito bez preciznih podataka." Ružica Nikolić tome dodaje i pitanje verodostojnosti izvora informacija, navodeći kao primer razlike u oceni opasnosti koje daju vojne, civilne, vladine ili nevladine stručne organizacije. Goran Milićević pominje i nesuglasice u stručnoj javnosti, ilustrujući to prošlonedeljnom procenom profesora Kokhila sa univerziteta Južni Vels, po kojoj će - s obzirom na količinu municije sa osiromašenim uranijumom ispaljenom iznad Srbije - u roku od 10 godina 10 hiljada ljudi oboleti od raka i umreti u narednih 10 godina. Ispostavilo se, međutim, da se u tom istom Južnom Velsu nalazi poligon britanske vojske gde je testirana daleko veća količina takve municije pa bi, prema toj proceni, celokupno stanovništvo Južnog Velsa već umiralo od raka.

Svi učesnici tribine u Media centru saglasni su da onaj najvažniji, prvi korak u promenama, mora biti pritisak da podaci o vrstama i koncentraciji zagađivača postanu dostupni javnosti. Potom je neophodno organizovati ne samo centralizovanu, profesionalnu instituciju za praćenje zagađivača i zagađenosti odnosno brzu intervenciju, već i zakonske pretpostavke za primenu ekološke regulative. Na pitanje postavljeno iz publike - zašto se ne obavi jedno relativno prosto merenje na mestima za koja se sumnja da mogu biti izvor zagađenja usred Beograda, zgrada Generalštaba na primer - učesnici razgovora nemaju odgovor. Ružica Nikolić kaže: "Ja slučajno znam da su uzeti uzorci sa Straževice - a tu, kao i na Kosovu, bila je nadležna vojska." I dodaje: "Znate, ovde se radi o brizi za generacije. Do juče smo brinuli o deci rođenoj u vreme Černobila, a sad su neka od te dece, trinaestogodišnjaci, prošli kroz pančevački pakao".

U prekjučerašnjem intervjuu za radio B2-92 savezni premijer Momir Bulatović udostojio je slušaoce informacijom da se povodom opasnosti od bombardovanja Bariča u vrhu države razmišljalo o evakuaciji milion Beograđana. Nije objasnio zašto to nije učinjeno. Otud je slobodno pretpostaviti da vlada nije želela da uznemiri javnost.