Intervju: profesor dr Ranko Končar, šef katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Pogrešni projekti federacije
"Mislim da su federacije propadale iz ekonomskih razloga i da su imale stabilan razvoj samo u zemljama visokorazvijene tržišne privrede, u kojima kapital, a ne država, primarno posreduje u društvenom i ekonomskom životu"
U trenutku kada je i poslednja
preostala jugoslovenska federacija, Savezna Republika Jugoslavija, pod znakom pitanja i
kada iz Crne Gore traže njeno redefinisanje, razgovaramo sa prof. dr Rankom Končarom,
istoričarem, kome je specijalnost naša istorija 20. veka. Povod za ovaj razgovor daje
nam teški utisak da je na balkanskom prostoru svaka federacija osuđena na propast.
"VREME": Gospodine Končar, jugoslovenska kriza kao da nema kraja. Tek je završen rat, navodno, za ostanak Kosova, odnosno Srba na Kosovu unutar "preostale Jugoslavije", sa navodno dvosmislenim ishodom, a zaoštrilo se pitanje i ostanka Crne Gore u Jugoslaviji. Predlažem da ovaj razgovor "bez istorijske distance" počnemo pitanjem - da li je krah "jugoslovenske državne ideje" posledica njene istorijske nemogućnosti ili je ona upropašćena pogrešnim projektima i još gorom realizacijom tih projekata?
RANKO KONČAR: Kad jedna državna tvorevina propadne, obično se postavlja pitanje razloga njenog kraha - da li su oni posledica istorijske nemogućnosti da se održi ili pogrešnih projekata na kojima se razvijala. Usuđujem se, uprkos brojnih mišljenja, koja dovode u pitanje njene istorijske mogućnosti i oportunosti, da upozorim na značenje i uticaj mnogih pogrešnih projekata, koji su dublje i trajnije određivali sudbinu i razvoj jugoslovenske države. Neki od tih projekata javljaju se kao istorijska konstanta i karakterišu sve tri Jugoslavije.
Prvoj Jugoslaviji istorijski smisao i identitet daje srpska politička misao. Ona je presudno uticala na njenu državnopravnu fizionomiju i karakter, verujući da stvaranje jugoslovenske države ima prirodnu osnovu i da počiva na etničkoj, jezičkoj i istorijskoj srodnosti naroda, koji su se ujedinili. Političko apsolutizovanje ovih srodnosti u razvoju prve Jugoslavije pokazalo se istorijski nerealnim za očuvanje koherentnosti i stabilnosti države, jer je zanemarivalo brojne razlike, koje su odlikovale ujedinjene narode. One su bile sasvim isključene iz prvog ustavnog sistema jugoslovenske države. Prvi ustav polazi samo od pomenutih srodnosti i daje im pravnu osnovu, zanemarujući sve istorijske i druge osobenosti ujedinjenih naroda i pokrajina. Šestojanuarski režim od 1929. godine još više radikalizuje te namere, nastojeći da ustavno konstituiše državnu, jugoslovensku naciju i time ostvari načelo "jedna država, jedna nacija". Ti projekti dovešće do još dubljih protivrečnosti ujedinjenih naroda i pokrajina i ojačati njihovu antiunitarističku svest i otpor.
Zašto se razvoju jugoslovenstva moralo prići jedino sa stanovišta državnog unitarizma i centralizma, ali i nacionalnog jedinstva, kad ono od početka nije imalo podršku drugog najbrojnijeg naroda, Hrvata, čiji se otpor tim političkim i državnim procesima sistematski širio sve do 1939, do poznatog Sporazuma Cvetković-Maček, posle kojeg prvi put jedna jugoslovenska vlada priznaje da se odnosi u zemlji moraju izgrađivati na principu "pune jednakosti i ravnopravnosti, vodeći pri tome računa o važnim momentima naše istorijske prošlosti". Od početka se nije shvatalo da su se u prošlosti razvile i mnoge nacionalne osobenosti, koje su narodi i ujedinjene pokrajine htele i ustavno sačuvati i normirati.
Ustavno i nacionalno pitanje opterećivalo je i drugu Jugoslaviju. Komunistički projekti isticali su multietničnost Jugoslavije i pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja, ali su njihovu etničku srodnost relativizirali, smatrajući da je ideja socijalizma, za koju su se opredelili u toku zajedničke borbe 1941-1945, stvarna osnova ponovnog ujedinjenja i obnavljanja Jugoslavije. Edvard Kardelj je to eksplicitno izrazio polovinom šezdesetih godina, u trenutku duboke ustavne i ekonomske krize Jugoslavije. "Nismo se mi u Jugoslaviji ujedinili zbog Jugoslavije, nego smo se ujedinili zbog socijalizma. I ako nam ne bude jasno da je socijalizam taj koji ujedinjuje Jugoslaviju, onda nikakav drugi faktor ne može Jugoslaviju da ujedini, a kada kažem socijalizam, mislim na društveni progres na bazi socijalizma."
Znači kraj socijalizma, kraj Jugoslavije.
Osamdesetih godina, međutim, jugoslovenska kriza ponovo je ustavnog i nacionalnog karaktera. Njoj doprinose svi njeni konstituenti, ali joj posebno značenje daje srpska politika, otvarajući radikalno pitanje ustavnog statusa Srbije u federaciji i statusa dveju autonomnih pokrajina u njenom ustavnom sistemu. Status pokrajina izazivao je politička podozrenja već od 1945, kada objektivno i ne postoji njihova realna autonomija. Ove težnje radikalizovale su se šezdesetih godina, a posebno 1988. i 1989, kada, posle poznatih smena u Srbiji, dobijaju širi jugoslovenski karakter. Nacionalističke i separatističke platforme u središtu su svih ustavnih konstituenasa Jugoslavije, a naročito kod Srba, Hrvata i Slovenaca. U Srbiji one imaju poseban karakter, jer dovode do poistovećivanja oficijelne politike sa narastajućim nacionalizmom i populističkim zahtevima. Populistički pokret, tzv. događanje naroda, davao je ovim tendencijama masovnost i legalitet. U jednom trenutku, on je bio glavna inspiracija tom političkom kursu i posebno povratku naciji, preko koje se želi primarno posredovati u društvenom životu. Na organizovanim mitinzima nadmetalo se "ko je bolji Srbin", a brojna i ugledna inteligencija našla se u središtu tih događanja, podržavajući navodnu "rehabilitaciju" izopštene nacije od strane komunizma. U svemu tome ponašala se binarno, misleći da je reč o pokretu masa, koji počiva na demokratskim osnovama i težnjama. Reafirmiše se mitsko viđenje nekih važnih događaja iz prošlosti, koji doprinose neviđenoj idealizaciji nacije. Rušenjem Vojvodine, a naročito Crne Gore, reafirmiše se etnička osnova njihove veze sa Srbijom. Nacionalni, a ne građanski projekti žele se nametnuti njihovoj budućoj integraciji, u duhu poznate izjave da su Srbija i Crna Gora kao "dva oka u glavi". Ove tendencije razarale su osnove jugoslovenske države i izazivale strah kod drugih naroda, koji se i sami brane radikalizovanjem sopstvenog nacionalizma, ali i separatizma. To je bio put za rušenje jugoslovenske federacije, koji će se sve više internacionalizovati, da bi sa raspadom Sovjetskog Saveza i faktički bio doveden do kraja. Potonji rat na prostorima Jugoslavije još više će politički i međunarodno demonizovati svaku ideju Jugoslavije.
Već dugo se vode beskrajne rasprave je li Srbija imala interesa da se stvori Jugoslavija ili je trebalo da ide na "skromniji cilj" - stvaranje Velike Srbije. Koliko je ova dilema doista bila i ostala prisutna u srpskoj političkoj superstrukturi i koliko je ona kasnije stalno uticala na konstrukciju jugoslovenske države - takvu da je stalno bila sklona padu?
Teško se može relativizovati i osporavati interes Srbije za stvaranje jugoslovenske države. Ona uglavnom nije odlučivala o svim svojim ciljevima i interesima, ali su joj velike sile bile politički naklonjene zbog izuzetnog doprinosa u Prvom svetskom ratu. Nije sporno da je srpska politika bila u dilemi - da li dati prednost teritorijalnom proširenju Kraljevine Srbije ili stvaranju nove države, koja bi okupila sve južnoslovenske narode. Faktički, prednost je davana prvoj ideji, ali se ona istorijski nije ostvarila zbog stava velikih sila, posebno SAD, koje presudno utiču na stvaranje i fizionomije novih državnih entiteta u Evropi posle Prvog svetskog rata.
Nemogućnost da se ostvari prvi projekat kompenzira se koncepcijom državnopravnog uređenja nove jugoslovenske države, koja je inspirisana državnim unitarizmom i centralizmom, čime se objektivno obezbeđivala srpska politička supremacija. Mnoge indicije potvrđuju da je srpska politika težila da se Kraljevina Jugoslavija razvija na osnovama neostvarene prve ideje i njenih istorijskih intencija. Ta koncepcija nije nailazila na šire razumevanje velikih sila, što će posebno doći do izražaja u Drugom svetskom ratu u njihovim zahtevima za multietničkom Jugoslavijom, koju su podržavali komunisti u narodnooslobodilačkom pokretu.
Počelo se sa unitarnom državom pod srpskom krunom, zatim smo imali asimetričnu kvazi federaciju sa Banovinom Hrvatskom sa većim pravima od drugih banovina. Potom je isprobano tri modela federacije - federacija "demokratskog centralizma", zatim "amandmanska federacija", pa doskora "moderna federacija". Zašto su propadale i federacije i šta bi sada bilo na redu, ako je išta preostalo?
U osnovi pomenutih modela mogu se izdvojiti dva, koja su primarno uticala na razvoj jugoslovenske države u njenom sedamdesetogodišnjem trajanju - građanski i komunistički. Građanski model nije bio politički privlačan, budući da je počivao na unitarizmu ili na suženoj etničkoj osnovi srpsko-hrvatsko-slovenačkoj, isključujući sve druge etničke ili istorijske entitete. Ideologija integralnog jugoslovenstva i centralizam trajno su kompromitovali građanske koncepcije uređenja Jugoslavije i udaljile ga od evropske podrške.
Komunistički model inspirisan je idejom multietničke Jugoslavije i težnjom da se ograniči posredovanje nacije u društvenom životu, ali je objektivno ideologizovan uticajem jedne partije i lišen stvarne materijalne osnove. Stvarnu konzistentnost komunističkoj koncepciji mogla je dati samo tržišna privreda, koju komunisti nikad nisu potpuno razvili iz straha od višepartijskog sistema u kome su videli glavnu opasnost za opstanak višenacionalne države. Obično se mislilo da će višestranački sistem imati dominantno nacionalno obeležje. Mislim da su federacije propadale iz ekonomskih razloga i da su imale stabilan razvoj samo u zemljama visokorazvijene tržišne privrede, u kojima kapital, a ne država, primarno posreduje u društvenom i ekonomskom životu.
Šta znači crnogorski zahtev za "redefinisanje odnosa u Jugoslaviji"? Da li Pakt o stabilnosti jugoistoka Evrope nudi neki novi putokaz?
Čini mi se da Pakt o stabilnosti ima za cilj da osnaži te ekonomske osnove država u jugoistočnoj Evropi i da joj obezbedi realnu stabilnost i prosperitet. U tom kontekstu koincidira i nastojanje Crne Gore da redefiniše svoj status u Jugoslaviji, s obzirom na to da je Srbija izopštena iz tih procesa, zbog svoje desetogodišnje unutrašnje politike. Crna Gora želi da se evropeizira i ekonomski razvije i u tome vidim motiv za redefinisanje njenog statusa u Jugoslaviji. Kada bi tim putem krenula i Srbija, možda bi sadašnja federacija imala realnu perspektivu. U protivnom, sve opcije u vezi s tim su moguće i otvorene.
Da pogled suzimo na samu Srbiju. Neki vojvođanski autonomisti traže federalizaciju Srbije. Je li moguća federalizacija Srbije ili bar ozbiljna regionalizacija?
Izvesno je da će Srbija ući u određene ustavne promene. Kakve, to je teško predvideti. Nisam siguran da će one imati karakter federalizacije, ali će morati radikalno demokratizovati njenu državnu strukturu i napustiti pogubni centralizam, uveden poslednjih deset godina, koji je doveo do egalitarizacije i osiromašenja svih njenih delova, posebno najrazvijenijih. Istorijski posmatrano, centralizma će se teško osloboditi, jer je na njemu tradicionalno počivala svaka srpska politika. Nesporno je, takođe, da će njena unutrašnja organizacija počivati na realnim autonomijama pokrajina, koje su dokinute 1988. godine i demonizovane u političkoj propagandi.
Dimitrije Boarov
