Intervju: Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije
Prijatelji beže od Miloševića
"U ovom trenutku imamo poverenja u sve partnere na političkoj sceni. Onaj ko ovoga puta izneveri to poverenje i počne za mesec dana, ili pola godine da igra neku drugu igru, biće čovek kome neće biti mesta ne samo u političkom životu Srbije. Neće mu, bojim se, biti mesta u Srbiji. Može neko da proba da prevari, ali su sankcije surove"
"Da bilo kom stranačkom
lideru padne cigla na glavu, partija koju vodi bi se raspala", tvrdila je ne tako
davno Vesna Pešić protiveći se logici i praksi srpskih političkih partija po kojima je
lider apsolutno sve. Prošle nedelje Vesna Pešić je i formalno prepustila kormilo
Građanskog saveza Srbije novom predsedniku stranke Goranu Svilanoviću, a odluku da se
povuče objasnila je kao "prirodan čin" i konstatovala da se nikada ne treba
svađati oko ličnosti, jer "one odu i prođu". Ostalim partijama je poručila
kako od partijskih lidera ne bi trebalo stvarati "mumificirane tvorevine", a
socijaliste direktno pozvala da slede primer GSS-a. Predsednik im je ionako odavno i
"mumificiran" i "zamrznut".
Smena na vrhu Građanskog saveza očigledno je deo dobro promišljene partijske strategije i zalaganja same Vesne Pešić da u srpsku politiku uđu i novi ljudi. Bez "cigli", potresa i unutarpartijskih lomova. Njen naslednik Goran Svilanović nije baš nov u ovom poslu. Pre bi se moglo reći kako za sobom ima značajnu "kilometražu" pređenu u protivljenju ovom režimu i to ne samo u okvirima GSS-a. Jedan je od najaktivnijih predstavnika Saveza za promene i, po mnogim ocenama, jedan od najradikalnijih govornika na skupovima koji se ovih dana održavaju širom Srbije. Svilanović je ujedno i jedini partijski lider koji je rat proveo u uniformi. Mobilisan je prvog dana rata i čak i po prilično širokim julsko-espeesovskim kriterijumima teško može biti ubrajan u "izdajnika" i saradnika NATO-a. Nedovoljno, ipak, da ga RTS u svojim komentarima ne optuži kako se redovno sastaje sa Robertom Gelbardom negde u Crnoj Gori. Po RTS-u bio je kod Gelbarda i u času kad je u Beogradu davao intervju "Vremenu".
Razgovor za "Vreme" sa novim predsednikom GSS-a počinjemo inače od dilema oko mitinga u Beogradu zakazanog za 19. avgust, na dan Preobraženja. Činjenica da bi na taj dan u Beogradu mogla da se pojavi čitava srpska opozicija, sa blagoslovom Crkve i jednim jedinim zahtevom - da Milošević ode sa vlasti - kod mnogih protivnika režima naglo je povećala odavno istanjene zalihe optimizma. Na drugoj strani, međutim, mnogi koji i dalje sumnjaju da u Srbiji u ovom trenutku zaista postoje i dovoljne zalihe prevratničkog raspoloženja smatraju da opozicija nepotrebno žuri, da je bilo bolje sačekati septembar, ili koji dan više.
"Istina je da do sada ni Savez za promene ni SPO nisu izlazili u javnost sa datumom kada će biti organizovan taj centralni događaj u Beogradu", kaže na početku razgovora za "Vreme" Goran Svilanović. "Naša zamisao je bila da to bude događaj koji će trajati, odnosno skup koji se neće okončati u roku od nekoliko sati tako što ćemo reći - završili smo miting i sada je kraj. Ideja SZP je bila da se miting u Beogradu organizuje krajem avgusta ili početkom septembra. Planirali smo da do tada organizujemo slične proteste u ostalim gradovima Srbije. Ima tu još puno posla koji treba uraditi. Ovo, međutim, jeste inicijativa patrijarha i ukoliko to znači da se radi o inicijativi koja bi imala jaku podršku Crkve svakako da će se svi u SZP složiti da je to trenutak kada bi trebalo započeti promene u Srbiji. I verujem da bi to mogao da bude izuzetno uspešan skup. Osnovna politička pitanja pri tom ostaju ista - a to je redosled koraka koji slede. Što se GSS-a tiče, mi insistiramo da u Srbiji ne može biti demokratskih i slobodnih izbora, niti uspešne prelazne vlade ukoliko Milošević ostaje na vlasti. Jednostavno, želimo da izbegnemo ono što se svojevremeno dogodilo prelaznim vladama eksperata koje su imale podršku parlamenta, pa i Miloševića lično, (Panićeva vlada, i uloga guvernera Avramovića), ali su odstranjene u prvom trenutku kada mu je nešto ozbiljno zasmetalo. Nešto slično bi moglo da se dogodi i sada. Ovoga puta Milošević mora biti prinuđen da odstupi i time otvori prostor za formiranje prelazne vlade i organizovanje izbora.
"VREME": Šta je prava ambicija tog beogradskog mitinga. Da se već na njemu objavi i promoviše prelazna vlada, što neki najavljuju, ili da se premeri snaga podrške za promene?
SVILANOVIĆ: Videćemo, ja ne bih zatvorio nijednu od tih varijanti. Do 19. avgusta ima još dosta vremena. Ako postoji saglasnost svih ozbiljnih faktora na političkoj sceni Srbije u ovom trenutku, onda skup u Beogradu može biti i vreme i mesto da se učini odlučujući korak napred. I zato se radujem tom skupu. Ako se svi složimo da je Milošević politička prošlost Srbije kojoj ne treba ostavljati ni najmanja vrata za politički opstanak, sve druge teme mogu doći kasnije. Ne verujem, na primer, da se u Srbiji politička situacija može stabilizovati bez izbora. Da li će ih biti za dva ili za 16 meseci, u ovom trenutku nije najvažnije. Lično očekujem da će jedan ili čak možda dva izborna ciklusa biti neophodni u periodu od godinu ili godinu i po dana da bi se došlo do konačne stabilizacije političke scene u Srbiji. Naravno, i to se odnosi na izbore bez Miloševića. Što se njegove stranke tiče, ona ima svoj prostor na političkoj sceni.
Na skupovima SZP dominira poruka kako je odlazak Miloševića s vlasti pitanje dana, ili recimo nedelja. Odakle vam svima tolika ubeđenost da će se to zaista tako brzo dogoditi? Budućnost mu svakako nije preterano svetla, ali istovremeno teško bi se moglo govoriti o njegovom brzom političkom kraju...
Mi u GSS-u izbegavamo da govorimo o takvim datumima. Ali ovo je prilika da možda smirenijim tonom progovorimo o svemu tome. Miloševićeva karijera jeste na kraju. On objektivno više nije u mogućnosti da radi svoj posao jer je postao problem svojim političkim prijateljima i saveznicima i u zemlji i u inostranstvu. Ako govorimo o inostranstvu, mogli ste da u poslednje vreme primetite ozbiljno distanciranje Rusije od njega, i još ozbiljnije distanciranje Grčke. Ako posmatrate i ponašanje Kine, videćete da Milošević i srpski režim nisu uopšte njihova tema. I unutrašnji stubovi na kojima je ovaj režim počivao takođe su se veoma istanjili. Socijalna situacija u Srbiji je lošija nego što je bila i nema nade da bi Milošević lično, ili ovakva vlada, mogli da pomognu da se bilo šta popravi. U vreme hiperinflacije bilo je, na primer, drugih važnih unutrašnjih stubova koji su ga održavali na vlasti. Bio je u ratu. Svega toga sada nema. Perspektiva je veoma crna. I unutrašnja politička scena nekada je bila takva da je uvek bilo prebega spremnih da podmetnu leđa režimu. Sada je sve drugačije uključujući i javno mnjenje i svako ko bi još jednom probao da, pod bilo kakvim izgovorom, pruži ruku za produžetak Miloševićeve lične vlasti, naišao bi na žestoku osudu.
Ali koliko sve to može da potraje?
Ako apstrahujemo za trenutak šta mi iz opozicije o njemu mislimo, ili šta misle obični građani, Milošević ima ustavna definisana ovlašćenja koja mora da obavlja. On ima obaveze na spoljno-političkom planu, ali više ne može da se stara o tim obavezama. Kao predsednik ne može više da putuje u strane države, a ne može da poseti čak ni sve delove svoje države. Ne može fizički da ode do Kosova, a da ne bude uhapšen. To jako sužava mogućnosti za njegov lični rad. U sličnoj poziciji su i njegovi bliski saradnici koji su na haškoj listi. Sve su to ljudi koji imaju ozbiljne poluge moći u zemlji a ne mogu da realizuju tu moć osim pojačavanjem pritiska na unutrašnjepolitičkom planu. Zato sam ubeđen da je ovo njegov kraj. A što se datuma tiče, Milošević je politički već prošlost. Ostaje, naravno, taj tehnički problem kada će i kako otići. Prostor kojim se on sada kreće omeđen je njegovim ogromnim političkim promašajima. On je kreirao i sledio jednu političku koncepciju koja je u potpunosti propala. Sve njegove političke ideje su u potpunosti bankrotirale. I politička ideja o očuvanju prethodne Jugoslavije, i ona o skraćenoj Jugoslaviji, i ona o Velikoj Srbiji, i ideja o očuvanju teritorijalnog integriteta savezne države je bankrotirala. Konačno probajte da i sami dođete do neke ideje koju je uspeo da realizuje. Jedna od tih ideja je bila da sačuva zemlju od rata, a ova zemlja je sve vreme u ratu koji je na kraju stigao i na njenu teritoriju. I još smo teško bombardovani.
Šta ako sada navodno smisli nešto novo?
Neko čije su sve ideje doživele totalni bankrot ne može sada da se pojavi i kaže kako ima novu ideju. Ovo što oni sada rade samo je repriza onoga što im ni ranije nije uspelo. U narednih nekoliko dana nameravaju da pozovu dijasporu i da ponovo od Srba iz inostranstva traže političku i finansijsku podršku. Naravno da je tako nešto nemoguće. Pogotovo od onih koji dolaze iz zemalja koje imaju vrlo oštar režim sankcija prema Jugoslaviji. A medijski to mogu da koriste dan, dva. Ljudi u Srbiji to znaju, kao što znaju da su svakog od ozbiljnih finansijera koga su ranije doveli ovde da pomogne na kraju prevarili. To što ljude plaše građanskim ratom je takođe nešto što medijski može da radi samo još neko vreme. Svi ovi mitinzi su pokazali da nema razloga da se strahuje čak i kada režim pokuša sa kontramitinzima. Nema na tim skupovima rušilačke energije. Zahtev je definisan u odnosu na Miloševića, a to kako će on otići pitanje je koje bi trebalo postaviti njemu, a ne nama. On mora da kaže kako će otići sa političke scene, ne moramo mi da razmišljamo o tome. On sam mora da kaže da li podnosi ostavku, ili preko svog Minića saziva savezni parlament koji će mu izglasati nepoverenje, ili će izabrati neku od opcija koju sada još nemamo u vidu. I u zemlji i van nje ima inače i onih koji bi voleli da ovde vide sukobe i nerede. Imam utisak da bi spolja neki to voleli da vide ne bi li time dali legitimitet nekim svojim odlukama od pre nekoliko godina. Lično ću učiniti sve da se takav razvoj događaja spreči. Miloševićev režim je potrošen i nema razloga da bilo čija glava bude razbijena da bi se to i pravno i formalno uobličilo. On u ovom momentu ne kontroliše građane na protestima, nisam siguran da u potpunosti kontroliše i policiju, a što se vojske tiče to je potpuno van diskusije. Neki generali mogu da pričaju šta hoće, ali znaju da u oruđima koje oni kontrolišu sede ljudi koji su građani ove zemlje. Nema više potencijala da se provocira ono što neki možda žele. Milošević mora da ode, mi mu ne smemo pomoći u tom odlasku, niti je to naš posao. Ako je prelazna vlada način da on ostane na vlasti, onda sam protiv te vlade, ako su to izbori, onda sam protiv takvih izbora.
Brzina odlaska zavisi u dobroj meri i od pukotina u samoj vlasti. Čini li vam se da se tako nešto već događa. Na primer, ministra Bogoljuba Karića poslednjih dana uporno razvlače po novinama što do sada nije bio manir ovog režima?
U poslednje vreme bilo je nekoliko javnih nastupa koji su veoma interesantni, u šta ubrajam i prozivke Bogoljuba Karića. Ne sme se zaboraviti ni nedavni intervju Vukašina Jokanovića, koji takođe ima prilično drugačije viđenje o vođenju politike na Kosovu. Zatim i Ratko Marković priznaje i vojni i politički poraz na Kosovu i otvoreno govori o tome da nema teritorijalnog suvereniteta nad Kosovom. Sve te izjave su interesantne, ali nijedna od njih nije dovoljna. Mnogi koji se do sada nisu oglasili moraju veoma ozbiljno da razmisle kakva je njihova politička budućnost i bilo bi bolje da se postaraju da pruže mnogo ubedljivije dokaze o distanciranju od Miloševićeve politike. Bilo bi dobro da budu jasniji i hrabriji u ovom trenutku. Oni moraju da imaju svest o tome šta će se zbivati za šest meseci ili godinu dana. Tada sasvim sigurno neće biti stvarnog života u savezu sa Rusijom i Belorusijom, a drugo je pitanje da li će neko potražiti azil u tim zemljama. Lično nemam ništa protiv.
Često u svojim govorima pominjete kako ovde ne postoje dve Srbije, već samo jedna, ona koja je za promene. Moj je utisak da postoje dve, da jedan dobar deo Srbije još nema ni duhovnu ni moralnu snagu da analizira ili prizna ono što nam se dogodilo u poslednjih deset godina, i da je to jedna značajna armija statusa kvo...
Tu govorimo o dve različite stvari. Ako se govori o zahtevima za smenu režima, onda tu ne postoje dve Srbije. Kada je u pitanju izražavanje nezadovoljstva životom - takođe. Ljudi se nisu okupili ni na jednom mitingu zato što su nezadovoljni ishodom rata na Kosovu, a zadovoljni su navodno ishodom prethodnih ratova. Osnovni razlog što ljudi protestuju je nezadovoljstvo time kako žive, nezadovoljstvo onim što su preživeli proteklih godina, uključujući i bombardovanje. To nezadovoljstvo ispoljava ogromna većina stanovnika izuzev malog broja ljudi koji su od svega imali lične koristi. Zato smatram da je sudar među njima nemoguć i da ne postoje dve Srbije koje bi se mogle pobiti. Ono o čemu vi govorite je preispitivanje celokupne naše prošlosti u poslednjih petnaestak godina. To je nešto što će biti tema izbora u narednom periodu. Još nismo došli do tog trenutka da vagamo ono što nam se dogodilo. U ovom trenutku nema mesta za potpitanja da li smo nezadovoljni ishodom rata ili time što smo u rat uopšte ušli. Da li su nam fabrike uništene bombardovanjem ili i pre toga ništa nisu proizvodile. To će doći na dnevni red, sve su to teme za normalnu političku komunikaciju. U ovom trenutku još nemamo uslova za to jer je sva pažnja usmerena na samo jednu političku figuru. I tu je postignuto ogromno jedinstvo oko nezadovoljstva efektima Miloševićeve vladavine. SZP veoma dobro sarađuje sa strankama koje prilično oštro zagovaraju autonomiju Vojvodine. Njihova je logika - kakva autonomija Vojvodine sa Miloševićem, ma kakvi, to nije sada tema. Tema je isključivo prelazak Srbije iz ove faze u nešto drugo što će omogućiti normalan razgovor o svemu.
Da li ovde još postoji mogućnost za neku vrstu istorijskog dogovora vlasti i opozicije. Neku vrstu okruglog stola, nečega što smo propustili da uradimo pre deset godina. Ili je za tako nešto suviše kasno?
Takva vrsta dogovora je moguća i ja bih je nazvao ugovor sa Srbijom. Takva spremnost da se definišu uslovi promene prelaska iz ovoga u drugi sistem postoji u SZP, a nadam se i kod drugih. Samo naš sagovornik u tom poslu svakako ne može biti Milošević. On mora da shvati koliko je izolovan, a ljudi iz ostalih struktura moraju dobro da razmisle u kojoj će se meri oni kvalifikovati za učešće u takvom ugovoru. Verujem da su svi oni koji su svesni gde je Srbija danas spremni za učešće u takvom ugovoru. U tom dokumentu bi se definisao miran prenos vlasti i osnovni elementi za normalnu izbornu utakmicu. Time bi počela stabilizacija političkih prilika u Srbiji. Taj dokument bi morao da pomene i osnovne elemente buduće politike - kuda Srbija dalje ide, ko su njeni partneri u svetu. Da bi se svaki građanin osećao sagovornikom u ovom dogovoru, mora se jasno reći i kakav će biti lični život građana u tom narednom periodu, standard, stabilnost posla, otvaranje novih poslova. Svi ti elementi moraju biti pomenuti u tom ugovoru. Čini mi se da se približavamo trenutku, možda je to 19. avgust, kada će javno biti saopšteno da se takav ugovor sa Srbijom i njenim građanima može da zaključi. Hoće li biti partnera sa strane onih koji sada kontrolišu moć, ne znam.
Poslednjih dana čuju se i neke kritike na račun ideje o prelaznoj vladi. Koštunica kaže da je ta ideja "fraza bačena u javnost bez mnogo razmišljanja" i pita se ko bi kontrolisao takvu vladu...
Pročitao sam tu kritiku i razumem je jer se i sam nekada pitam da li se nalazim pred velikom nameštaljkom ili ne. Ta dilema se javlja zato što su neke stvari došle ranije nego što je planirano i što nisu bile do kraja dogovorene. Ali osnovne konture nisu mnogo različite od onoga o čemu smo ranije razgovarali. Imam razumevanja za ovu vrstu prigovora, čak i delim skepsu oko preskakanja nekih faza, ali, svejedno, to je tema koju više niko nema pravo da izbegava već treba da nastoji da bude deo toga procesa. Zvali mi to ugovor sa Srbijom, pakt, protest, miting, sve zajedno, to je deo iste priče. U ovom trenutku imamo poverenja u sve partnere na političkoj sceni. Onaj ko ovoga puta izneveri to poverenje i počne za mesec dana, ili pola godine da igra neku drugu igru, biće čovek kome neće biti mesta ne samo u političkom životu Srbije. Neće mu, bojim se, biti mesta u Srbiji. Može neko da proba da prevari, ali su sankcije surove. Mnogo surovije nego što su ikada do sada bile. Nezadovoljstvo i nesreća u kojoj se Srbija nalazi tako su veliki da oprosta neće biti onome ko pokušava da podrži ovaj režim. Bilo kakvo rešenje koje Miloševiću ostavlja i najmanju šansu da sruši bilo kakav dogovor je prevara i tu prevaru će ljudi surovo kazniti. Ne sme se zaboraviti da će se u Srbiji ubuduće, kad-tad, glasati po pravilima po kojima se nikada do sada nije glasalo i tada će, na izborima, biti kažnjeni oni koji eventualno pokušaju da tu prevaru izvedu.
Jedan ste od najradikalnijih govornika na skupovima SZP. Često pominjete reči kao što su odgovornost, zatvor...
Ne vidim da je to različito od politička pozicije GSS-a. Od početka naša stranka je najžešći kritičar režima, kritičar osnovne ideje koja nas je dovela dovde. GSS je, od svog utemeljenja do danas, oduvek bio stranka sa radikalno drugačijom pozicijom u odnosu na režim. Zato se i ne treba čuditi što je moj nastup takav, što je radikalniji nego što bi neko to očekivao. Zašto, uostalom, očekivati bilo šta drugo od stranke koja je oduvek govorila kako je svaki rat van granica Srbije u koji je uveden ovaj narod greška, da će se olupati o glavu upravo onima u čiju korist navodno intervenišemo - Srbima u Hrvatskoj i Srbima u Bosni. Malo je stranaka, ako ih uopšte i ima, koje su toliko jasno podvlačile crtu između onoga šta je stvarni nacionalni interes Srba, i svih građana Srbije, i onoga što režim propagira. I ako sledite to, videćete da to jeste najradikalnija i dosledno čuvana pozicija do danas. Pozicija koja je dovoljno dobra da i stranke koje ne dele sve elemente našeg programa veoma poštuju GSS zbog doslednosti i oštrine prema onome što režim čini. Ako tvrdite da su moji javni nastupi radikalniji od drugih - zbog toga nisam srećan, ali ni posebno nesrećan. Jednostavno mora se biti radikalno drugačiji od ovog režima da bi se nešto promenilo. Bilo kakav kompromis sa njima neće biti kompromis u kome će biti GSS-a.
Ali često pominjanje zatvora može samo da ih učvrsti u uverenju da im je bolje da ne uzmiču.
Čuo sam i tu vrstu prigovora od ljudi čije mišljenje uvažavam. Dobro sam razmislio, i i dalje nemam nikakvu drugu ponudu.
Nenad Lj. Stefanović
