Knjige: Junaci Novog svetskog poretka

Pljuvanje pod prozor

Pristajanje na deljenje jezika s režimom upravo je ono što potpomaže održanje starog srpskog poretka, koji za građane Srbije ima mnogo pogubnije (de)efekte od novog svetskog

Milivoje Glišić je, po vlastitom dirljivo iskrenom priznanju, nacionalista. Ovaj bizaran pogled na svet (jerbo - šta fali mesečini?!) prilično je raširen u krajevima istočno od Trsta; ono, nije da i zapadno od Magrisovog i Zvevovog grada nema podosta radnih ljudi & građana opsednutih tom neobičnom devijacijom, ali samo se još na Divljem Istoku ljudi otvoreno ponose tako neprijatnom osobinom. Ostanula, valjda, od komunističkog naopakog poretka stvari navika da se ljudi diče baš onim što ih kod drugih zgražava. Nešto kao kad vam hronično smrde noge, ali ih (baš zato?) uvek veselo izvlačite iz cipela u punom kupeu ubrzanog voza za M. Krsnu, i gordo pokazujete ostatku putujućeg čovečanstva svoje karirane čarape sa vijugavim, pitoresknim motivima i šarama satkanim od skorenog trudbeničkog znoja. Ali vas zato strašno nervira što se vaš saputnik nakrkao belog luka toliko da je rasterao i pomorio sve vampire od Čortanovaca do Stalaća. I još vam se, idiot, stalno unosi u lice.

Uh, daleko odosmo. Osim što je "idejno" to što jeste - mada se to u rečniku nacionalističke varijante "političke korektnosti" danas benigno zove patriotizam - Milivoje Glišić je i novinski pisac. Od one sorte koju uvek visprene estete nazivaju - rasnom. Hoće se reći: M. Glišić ume da piše. Kad hoće, i kad ga mutirani patriotski virus ne obori skroz-naskroz, Glišić ume da piše pametno, duhovito, zajedljivo i pronicljivo kao malo ko u aktuelnoj (novinskoj, a i šire) tekstualnosti u Srbalja. To mu je donelo zamašnu popularnost, i status jednog od najčitanijih i najomiljenijih beogradskih kolumnista. Njegova rubrika u NIN-u Junaci našeg doba, serijal uvrnutih (kompliment!) portreta političkih ličnosti i ostalih javnih faca koje samovoljno oblikuju naše čemerne srpske živote (ili kako se već zove ovaj ameboliki oblik postojanja), spada među najtraženija štiva te vrste u beogradskoj štampi, a Glišićeve tekstove s guštom prepričavaju i njegovi politički istomišljenici i oni drugi. Svi, osim onih koje Glišić, naoružan arhivom i novinarskim zlopamćenjem, krene da portretira. Takvi se vajkaju da su mu portreti nekako - kubistički. Ništa se, kao, ne vidi i ne raspoznaje, a najmanje oni. Ali, niko ne voli kad ugleda sebe u prirodnoj veličini. Pitajte Coraxa.

Posle nekoliko godina ovakvog zapaženog hroničarskog rada, logično, dolazi vreme za periodičnu rekapitulaciju. Ovakvi tekstovi se sabiraju u knjigu da bi, skupljeni "na gomilu" i stavljeni u izmenjeni kontekst, svedočili o tome kako smo sistematski uništeni od idiota. Međutim, izbor tekstova koji je izašao pod naslovom Junaci novog svetskog poretka ("Novosti", Beograd, 1999) neobičan je i znakovit: među koricama ove knjige naći ćete samo tekstove o famoznim svetskim moćnicima poput Bila Klintona, Ričarda Holbruka, Medlin Olbrajt, Tonija Blera, Žaka Širaka, Havijera Solane, Gerharda Šredera, Borisa Jeljcina etc; tu su, pride, i neki intelektualci koji se proteklih godina nisu iskazali kao "filozofi i humanisti": Andre Gliksman, Vaclav Havel, Ginter Gras. Celoj imperijalističkoj ekipi pridružen je i trio naših eksjugoslovenskih "najdražih neprijatelja": Tuđman, Izetbegović, Demaći. O Dedinju i okolini, dakle - ni mukajet. Uostalom, Novosti ne izdaju idejno labilnu literaturu, to je ipak Kuća S Tradicijom!

Odakle takav utilitaran izbor, iako se ovakve knjige obično sastavljaju po drugačijim kriterijumima - autor probere one među svojim tekstovima iz rubrike koje drži najuspelijim? Za pretpostaviti je da je ideja rođena tokom rata, kada je M. G. sve svoje kolumne posvetio ruženju stranih "junaka našeg doba". I koja je svrha te rabote? Što se ovakvog "selektorskog" postupka tiče, on podseća na rafiniranje smeđeg pirinča i pretvaranje u beli - tako da se usput izgube svi vitamini i drugi hranjivi sastojci. Od onog što je ostalo možeš samo da dobiješ skorbut ili beri-beri. A glede učinka - nema sumnje da će kritičari listova bliskih Tamo Gde Treba biti puni hvale za našeg, doduše, razbarušenog i neposluhu sklonog, ali kad prigusti ipak ispravno orijentisanog autora.

Bez šale, upravo u tome i jeste problem s ovakvom knjigom, osobito s takvim izvlačenjem junaka ove knjige iz konteksta celine autorovog "opusa". Radi se o neizlečivom sindromu antirežimskih nacionalista: onog trenutka kad počne neko ozbiljno "kuvanje", zaboravlja se na bilo kakvu unutrašnju kritiku i nehajno prelazi na "Mi - Oni diskurs". Oni koji su uopšte skloni da promišljaju vlastitu poziciju reći će vam da se, eto, radi o dobrom kućnom vaspitanju. Međutim, to je samo ona vrsta "dobrog vaspitanja" koja ocu-tiraninu omogućava da bije, razbija i maltretira sve po kući, jer o tome nije pristojno govoriti pred drugima. Naročito ako policija dolazi da privede oca, jer se susedi žale. I tako to tera (kera) sve dok ovaj nekoga ne ubije ili dok žena kojoj je svega dosta njega ne ucmeka sekirom na spavanju...

To pristajanje na deljenje jezika s režimom upravo je ono što potpomaže održanje i perpetuiranje u lošu beskonačnost starog srpskog poretka, koji za građane Srbije ima mnogo pogubnije (d)efekte od novog svetskog; ta nesposobnost - zapravo, defekt smisla za percepciju i razlučivanja kauzalnosti - ovdašnjih intelektualaca otadžbinoljubive orijentacije, koji u situacijama svakog nametnutog Mi - Vi konflikta misle da "staju na stranu svog naroda" (a zapravo pozajmljuju sumnjivu argumentaciju režimu), prati nas kao zla kob već više od decenije. Najnoviji rat pokazao je da se iz moralnih katastrofa zvanih "antibirokratska revolucija", rat u Hrvatskoj i međuetnički pokolj u Bosni ništa nije naučilo. Sama matrica mišljenja "kritičkih domoljuba" ostaje ista: "možda naši vladari ne valjaju, ali to je samo naš problem (čak i kad ovi ubijaju susedne narode na veliko); ako ih taknete, ima da izginemo za njih"! Pardon, za zemlju i slobodu. Dakle, opet za njih... A radi se o tome da stari srpski poredak upravo izazivanjem razornih konflikata sa svima, od vlastitih građana preko susednih država do celog sveta (kvazari i pulsari će doći na red u sledećoj etapi našeg nezadrživog razvitka ka ništavilu), uspeva da se održi na vlasti preko svih granica pristojnosti i preko svih granica trpljenja. I nije da Milivoje Glišić sve to, kao pametan i talentovan čovek, ne zna. Zna, bre, samo mu nešto ne da da to iskaže onda kada je to najpotrebnije. Umesto toga, radije se bavi PVO-aktivnostima, efikasnim i smislenim taman onoliko koliko i spektakularno pogađanje vazduha naših vrlih momaka iza haubica. Kratak domet, pa to ti je! A personifikovani nosioci fantazma Novog svetskog poretka su savršeno ravnodušni prema pljuvanju pod prozor, bilo ono verbalno ili oružano.

Bilo kako bilo, sada, kad je već odužio dug otadžbini (nešto kao odsluženje vojnog roka u novinarskom ešalonu), valja se nadati da će Milivoje Glišić sakupiti i one drugačije portrete iz svoje kolekcije, i oblikovati ih u knjigu koja će biti posvećena stvarnim jahačima naše apokalipse. Šteta je da tolike Markantne Ličnosti ostanu neoknjižene, da ih nezasluženo proguta kobni i nepravedni novinski zaborav. A istaknuti državljanin jedne strane, ali nama naklonjene države uskliknuo je još pre koju hiljadicu godina: Hic Rhodus, hic salta!