Čekajući finale

Moć preobraženja

Možete li zamisliti Slobodana Miloševića kako dobrovoljno abdicira, povlači se u izgnanstvo, a višak energije troši baveći se ekstremnim sportovima u požarevačkom Bambi parku?

Situacija u Srbiji je loša, ali ne toliko da bi međunarodna javnost i deo domaće političke elite podupirali očajna rešenja. Ishitreni i uspaničeni postupci možda jesu u srazmeri sa stepenom krize koja potresa društvo, ali sa stanovišta konačnog rezultata ne vode daleko ni Srbiju ni međunarodnu zajednicu.

Imam, naravno, razumevanja prema tome što svi oni kojima je ovoga ovde dosta tračak nade za sopstveni život i tračak nade za sopstvene političke ambicije traže i tamo gde ih nema, u onima koji to nisu i gde ih po prirodi političkih procesa ne može ni biti. Razumem i to što akcije onih koji se klade na brz Miloševićev pad skoče kad često zloupotrebljavana crkva digne glas ili kada se probudi savest zloupotrebljenih, ražalovanih i otpuštenih generala; dirnula me je markentiška kampanja udruženih ekonomista i izdavača, ali sve da im se preko noći pridruže gnevni dimničari i oznojeni biciklisti ne biva da će napraviti pakt u kome će se političke stranke, a posebno vladajuća, odreći suštine svog postojanja - i to ne na godinu dana nego se neće odreći ni na jedan dan.

Zamislite Srbiju u kojoj činovničku vladu, ekspertsku ili prelaznu, ako više volite te izraze, postavlja Patrijaršija, generali koji su obuku sticali kopajući rovove širom bivše Jugoslavije, ekonomisti, izdavači, dimničari ili biciklisti...

Jer, kad se slegne sva prašina oko raznih kolektivnih i ličnih inicijativa za preobražaj Srbije i Jugoslavije, lako se vidi da mandat toj vladi mora da dâ Slobodan Milošević, makar tako što će se dobrovoljno povući u izgnanstvo, recimo u požarevački Bambi park, gde bi sopstvenu energiju trošio na ekstremne sportove.

Uostalom, ko vam kaže da se ove najave rekonstrukcija savezne i srpske vlade neće završiti ponudom da u nju uđu eksperti, pa bi onda, po logici koja sada pokušava da dominira srpskom političkom scenom, valjda patrijarh lično odlučivao da li se Miloševićev ekspert bolje razume u makroekonomske odnose od eksperta koga predloži opozicija. Ali, u detalje neću da ulazim, jer pretpostavljam da su čitaoci dovoljno zreli da zaključe kako se Milošević neće odreći vlasti pa sve da 19. avgusta na Preobražensku binu izađu dobitnici Nobelove nagrade, a ne ovi naši eksperti i još da budu pri zdravoj pameti, u šta lično unapred sumnjam ako daju pristanak da odigraju takvu sumnjivu ulogu.

Ne priznaju li, uostalom, predlagači i zagovornici takvih ideja da je Milošević kralj koji će ukazom ili abdikacijom odgovoriti na izazov krize, shvatajući da je zbog međunarodnog okruženja i pritiska dospeo u stanje funkcionalne nesposobnosti, pa će povući potez kojim će spasiti zemlju i narod, terajući u manastir kraljicu, a dvorjane i ostalu svitu izložiti podsmehu svetine.

Kvalitet pobede nad Miloševićem možda je beznačajan za nekog ko ne živi u Srbiji, pa bi mu svaka pobeda bila dobra, a za nas ovde jasno je da bi stvari unapredila tek izborna pobeda koju bi izvojevala neka ozbiljna politička stranka ili koalicija ozbiljnih političkih stranaka, a da bi svako drugo rešenje bilo izvor iscrpljujućih nesporazuma, uključujući tu i opasnost da se svi ogrnemo mantijama ili šinjelima.

Dovoljno smo, naravno, iskusni da bi se zapitali da nije i to možda igra onog o čijoj se glavi radi, ne sumnjajući pri tom u poštenje i dobre namere ovih drugih, jer nije pisano da oni moraju znati da su deo velike igre. Jasno je da brodolomnici ne biraju saveznike ako im to povećava šansu da se spasu, ali je pitanje da li je to što se sada nudi zbilja slamka spasa... Otuda sam iznenađen olakim jednoglasjem da se miting zakazan za 19. avgust proglasi važnim. To je tek jedan miting, verovatno posećeniji od onog Novkovićevog u Leskovcu, ali grdno greši onaj ko očekuje da će ovakvim idejama i takvim mitinzima preuzeti vlast u Srbiji i spasiti nas ove bede. Tek izbori na kojima će Milošević biti poražen otvoriće mogućnost da kriza počne da se prevazilazi.

Iskreno se nadam da sve ideje oko mekog preuzimanja vlasti ne potiču od opozicionog straha da se izborno nadmeću s Miloševićem. Umesto što se traga za čarobnim napitkom koji bi okrepio duh građana ove nesretne zemlje, treba odlučno tražiti izbore i zakon o štampi u skladu sa evropskim standardima i učiniti Miloševićevu vlast funkcionalno nesposobnom i na domaćem terenu. Moljakanjem Miloševića da preda vlast nekome za koga ne znamo ni kako se zove, on se samo održava u igri. Uostalom, ne zaboravite da je on ekspert nad ekspertima u oblasti u kojoj bi opozicija s njim da se takmiči.