Pripadnici Vojske Jugoslavije nestali na Kosovu

Izvan svačije nadležnosti

Pošto je VJ napustila Kosovo, posao traženja svojih nestalih pripadnika morala je da prepusti organizaciji koja u međunarodnim okvirima jedina ima mandat za tako nešto - Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. U njihovoj beogradskoj kancelariji rekli su nam da su od Vojske dobili spisak nestalih, ali da potraga na terenu za sada nije donela nikakve rezultate

"Moj otac Dragoljub Tanasković, rezervni kapetan prve klase vojne policije, nestao je 11. aprila", kaže za "Vreme" Valentina Tanasković. "Zvanično pismo kojim nas Vojska obaveštava o njegovom nestanku dobili smo u ponedeljak, 2. avgusta."

Kapetan Tanasković je tog 11. aprila sa još dvojicom oficira i dva vojnika pošao vojnim kombijem iz Prizrena u Prištinu na izvršenje zadatka. "Skrenuli su sa puta Prizren-Suva Reka, da bi obišli kolege u selu Novaci", priča dalje Valentina Tanasković. "Kod Lešana im se gubi svaki trag."

CIFRE I SLUČAJEVI: Dragoljub Tanasković i njegova četiri saputnika pripadaju grupi pripadnika Vojske Jugoslavije kojima se tokom upravo završenog rata izgubio svaki trag. Nije sasvim jasno ni koliko ih ima. General Dragoljub Ojdanić je 21. jula, na sednici savezne vlade, rekao da se 37 pripadnika Vojske vode kao nestali. General Nebojša Pavković, komandant Treće armije, rekao je 17. jula, na niškoj TV5, da se devet vojnika ove armije "vode kao nestali". Iz ove razlike u broju moglo bi se zaključiti da je iz jedinica Vojske Jugoslavije koje nisu u sastavu Treće armije nestalo čak 28 ljudi, tri puta više nego na Kosovu, koje je u zoni odgovornosti generala Pavkovića. Ipak, prema podacima kojima raspolaže beogradski Fond za humanitarno pravo, to jednostavno nije istina.

Smiljko Milovanović, četrdesetdvogodišnji rezervista iz Blaca, na primer, nestao je 21. maja u selu Dobri Do kod Podujeva, kada je sa još dvojicom saboraca pošao u lokalnu prodavnicu da kupi piće za drugove iz jedinice. Naleteli su na Oslobodilačku vojsku Kosova. Dva Milovanovićeva druga dala su se u beg i ne znaju šta se sa njim dogodilo. Komandant Milovanovićeve jedinice pukovnik Srdanović poslao je patrolu na mesto događaja, ali tamo nije bilo ni traga ni od njegovog vojnika, ni od UČK-a. Na licu mesta nisu nađeni ni tragovi nasilja.

Najviše vojnika je, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, nestalo između 13. i 18. juna, prilikom povlačenja VJ-a sa Kosova. Dragan Burugdžić je nestao 13. ili 14 juna na putu Suva Reka-Koreš, dok je upravljao vojnim kamionom registracije PZ 123-017. Stariji vodnik Slaviša Izderović iz Novog Pazara, vojni muzičar, kidnapovan je 13. juna u zloglasnom prištinskom naselju Vranjevac. "Politika" je u dva navrata, 17. juna i 1. jula pomenula slučaj istovremenog kidnapovanja 12 vojnika, dva oficira i civila Zorana Topića, takođe na Vranjevcu. To se dogodilo 15. juna oko četiri popodne. Druge detalje "Politika" ne navodi. Na Vranjevcu je, kažu u Fondu za humanitarno pravo, nestao i vojnik Marko Ješić, ali se ne zna ni kad ni kako.

Fond za humanitarno pravo navodi i slučaj Zorana Mijatovića, dvadesetogodišnjaka iz Raške, koji je redovni vojni rok služio u Peći, a nestao je pre 15. juna, prilikom povlačenja vojske iz Kosovske Mitrovice. Poslednji slučaj za koji znaju u Fondu je kidnapovanje Dušana Jocića i Dragana Dašića, rezervista iz Peći. Sa njima je odveden i Muja Bademović, za koga nije jasno da li je nosio uniformu. Njih trojicu su 18. juna ujutro pokupili pripadnici UČK-a, pod izgovorom da treba nešto da urade za KFOR. Poslednji put su viđeni kako ulaze u zgradu pećke privatne štamparije "Dukađini", gde je tada bio smešten lokalni štab UČK-a. Na Kosovu je, znači, ukupno nestalo bar 26 pripadnika VJ-a.

Izvor navedenih informacija nije Vojska Jugoslavije. Njih je Fond za humanitarno pravo sakupio iz razgovora sa porodicom i prijateljima i napisima u štampi. U Informativnoj službi Generalštaba su nam rekli da "nisu nadležni da raspolažu" takvim informacijama. Savetovali su nam da pošaljemo zvaničan zahtev, koji će oni potom proslediti nadležnima. Uradili smo kako nam je rečeno i sada čekamo odgovor. Rekli su nam još da svaki objavljeni broj nestalih uzmemo sa rezervom, jer bi njime mogli biti obuhvaćeni i oni koj su se samovoljno udaljili iz jedinice.

BEZ REZULTATA: U pismu, koje je od Vojske dobila Valentina Tanasković, piše da joj je otac kidnapovan od strane "šiptarskih terorističkih snaga" i da članovi njegove porodice imaju pravo na pomoć. O daljoj sudbini kapetana Tanaskovića i o tome ko i šta radi da ga nađe i oslobodi - ni reči. U pomenutoj emisiji niške televizije general Pavković je rekao: "Još ne znamo njihovu sudbinu i učinićemo sve da do njih dođemo, čak smo i povlačenje naših snaga pomerili za jedan dan da bi došli do njih", rekao je tada Pavković. Ako je to istina, nisu doneli baš mudru odluku. Nestale nisu našli, ali su zato ostale vojnike izložili dodatnom riziku.

Pošto je VJ napustila Kosovo, posao traženja svojih nestalih pripadnika morala je da prepusti organizaciji koja u međunarodnim okvirima jedina ima mandat za tako nešto - Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. U njihovoj beogradskoj kancelariji rekli su nam da su od Vojske dobili spisak nestalih, ali da potraga na terenu za sada nije donela nikakve rezultate. "Naši ljudi pokušavaju da stupe u kontakt sa relevantnim osobama od kojih bi dobili dalje informacije", kažu u Međunarodnom komitetu. U informativnoj službi KFOR-a rekli su nam da o svemu ovome ne znaju baš ništa. Marina Krstić iz Fonda za humanitarno pravo kaže da potraga za nestalima jednostavno prevazilazi njihove mogućnosti.

Valentina Tanasković čula je da u Albaniji postoji logor u kojem UČK drži zarobljenike. Ovoj devojci se nedavno desila još jedna tragedija. Njen verenik Svetozar Mikić, radnik prištinskog Instituta za patologiju, inače iz Sušice kod Gračanice, nestao je 21. jula. Ona se obratila kancelariji Crvenog krsta u Prištini. Nemica Monika i drugi službenik, Švajcarac, rekli su joj: "Zar je moguće da se to dešava", i zahvalili joj što ih je obavestila, ali ni od toga nije bilo nikakve vajde. Valentina je preko privatnih veza saznala da joj je verenik u jednom privatnom zatvoru u Prištini. "I to je sve, moj gospodine", kaže kroz plač Valentina Tanasković. "Ja ne mogu više."