Bil Klinton, predsednik SAD, u intervjuu sa novinarima Vremena, Monitora, Dana i Reportera

"Želim da Srbija ima vodeću ulogu u jugoistočnoj Evropi"

"Ako su Srbi ljuti na mene, ja to razumem i prihvatam kao deo neizbežnih posledica užasnog konflikta, ali moraju znati da Sjedinjene Države ne mrze Srbe. Mi nemamo ništa protiv srpskog naroda. Amerika je, zbog toga što ima toliko Srba u Americi, bolja zemlja"

Američki predsednik Bil Klinton proveo je u Sarajevu, tokom prošlonedeljnog promotivnog samita Pakta o stabilnosti u jugoistočnoj Evropi, nepunih deset sati. U gusto nabijenom programu - obraćanje učesnicima skupa, susret sa bosansko-hercegovačkom predsedničkom trojkom, premijerskim dvojcem, poseta jednoj sarajevskoj školi i srpskoj pravoslavnoj crkvi u istom gradu - našlo se mesta i za razgovor sa akreditovanim izveštačima nezavisnih medija u regionu - beogradskog "Vremena", sarajevskih "Dana", banjalučkog "Reportera" i podgoričkog "Monitora". Kako je prihvatio da odgovori na set postavljenih pitanja, ispalo je na kraju da je sa nas četvoro novinara u Sarajevu proveo najviše vremena - punih 45 minuta.

Susret sa Bilom Klintonom odigrao se u Trećoj gimanziji, u čijem se dvorištu prethodno obratio učenicima i nastavnicima ove sarajevske škole. Treća sarajevska gimnazija nalazi se u senovitoj ulici na obali Miljacke i još pre četiri godine bila je, kako se to onda govorilo, na samoj "liniji razdvajanja" ili "prvoj liniji fronta"; u prevodu, to znači, da je stalno bila pod vatrom i da je praktično razrušena. Sada se obnavlja uz pomoć SAD, Švedske i Sarajevskog kantona, ali je rekonstrucija stigla tek do fasade (susret sa učenicima i nastavnicima zbio se u dvorištu, gde su bile postavljene stolice i klupe). Naš novinarski "okrugli sto" postavljen je u jednoj od budućih (ili bivših) učionica, tek omalterisanoj, još neokrečenoj, do koje, kad uglednih gostiju nema, dolaze samo zidari i majstori. Četiri mala stočića i pet udobnih stolica (na dugačkoj drvenoj klupi postavljenoj uza zid u jednom ćošku tiskali su se Sendi Berger, Medlin Olbrajt i prateći "staf" Bele kuće), donetih odnekud za ovu priliku, bili su sav nameštaj u ovom nesvakidašnjem ambijentu za razgovor na tako visokom nivou. Možda je i ova iznuđena jednostavnost doprinela ne preterano formalnoj atmosferi. Bil Klinton je, u svakom slučaju, vedar, neposredan čovek koji pažljivo sluša sagovornika i skoncentrisano odgovara na pitanja - naročito na ona koja ga, na ovaj ili onaj način inspirišu.

Moj je utisak da je jedno od takvih bilo i ono koje sam mu postavila o njegovom sećanju na jedini susret koji je imao sa predsednikom Miloševićem, pre skoro četiri godine u Parizu, prilikom potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, odnosno na njegove lične impresije o čoveku sa kojim se kao sa rivalom nosi(o) u oba svoja predsednička mandata.

KLINTON: Mislim da je predsednik Milošević vrlo inteligentan čovek. Mislim i da zna da bude šarmantan. Ali isto tako mislim da postoje i dva problema koja su se pokazala fatalnim. Najpre, izgradio je svoju političku moć na ideji o verskoj i etničkoj superiornosti Srba i njihovom inherentnom pravu ne samo da budu deo, već da u potpunosti dominiraju onim što on odluči da je Velika Srbija. Misli da je to ono što je, u principu, Republika Srpska sada u Bosni. Oduzeo je Kosovu autonomiju koju je prethodno imalo. Sada imate Mađare u Vojvodini i imate Crnogorce koji su zabrinuti, zato što je u osnovi on stvorio taj strah, tu paranoju u srpskom narodu koju je on naložio kao vatru, telima i životima drugih.

Vi takođe znate, bilo je i drugih ekscesa na ovom području. Ni drugi nisu čisti. Ali, on je stvorio celu tu stvar i doveo je najpre u Bosnu, a zatim je odveo na Kosovo. Drugim rečima, mislim da ima mračne i užasne zamisli.

Druga stvar koju sam zapazio posmatrajući ga, možda zbog tragedije u njegovom životu, vi to znate, i meni je teško zbog toga, ali, svejedno, mislim da on ne oseća na isti način kako bi trebalo da osećaju normalni ljudi donoseći odluke koje će ljude koštati života.

Vidite, svestan sam, kada sam onim avionima naredio da lete iznad Srbije, znao sam da će i nevini ljudi poginuti. I mrzeo sam to. I jedini razlog zbog koga sam to učinio bio je što sam znao da ću spasiti mnogo, mnogo desetina hiljada ljudskih života. Da ću spasiti više ljudi od broja onih koji će poginuti.

Mislim da je njemu to svejedno. To je jedino što ja mogu da zaključim. Nakon što je 250.000 ljudi izginulo u Bosni, gledajući te priče o silovanoj deci i onoj deci - dečacima stasalim za regrutaciju - masovno ubijanoj, i onim ljudima svezanim u krug i živim spaljenim - a to se događalo opet i opet iznova, mogu jedino da zaključim da on nema normalna osećanja. To su, eto, moja dva problema sa gospodinom Miloševićem. Mislim da je ta ideja o etničkoj i verskoj superiornosti danas najveća pretnja svetskoj civilizaciji, ne samo na Balkanu i u Severnoj Irskoj, Bliskom Istoku, Africi, svuda na svetu. U Sjedinjenim Državama, pre neki dan, jedan mladić je ubio gomilu ljudi različitih rasa - jeste li to videli? Pobio tolike ljude. Zašto? Zato što pripada nekom suludom, religioznom kultu koji ga je uverio da ima pravo da to uradi.

To je, dakle, ono što osećam. Mislim i da je to tragedija, jer je on inteligentan i mogao bi da bude privlačan čovek. Razgovarao sam sa njim u Parizu i mislio sam da smo se razumeli. Bio sam prilično iznenađen, jer znao je, nakon onoga što sam preduzeo u Bosni, znao je šta ću da uradim. Zbog toga ne znam kako je mogao da misli da blefiram nakon onoga što smo preduzeli u Bosni, kada sam mu rekao: "Ako uradite na Kosovu ono što nameravate, ja ću uraditi to što ću da uradim." Oko toga nije smeo da ima nikakve iluzije. Možda je mislio da Evropljani neće to podržati.

Ali, ja sam bio odlučio - nakon dvogodišnje agonije kroz koju smo prolazili u Bosni nisam mogao da se pomirim sa time da ljudi ponovo ginu. Nisam mogao. U svakom slučaju, to je moj utisak. I mislim da je to zaista tragedija, jer on ima dosta potencijala.

"VREME": Srbija je već dugo izolovana i samoizolovana zemlja. U situaciji kakva je sada, sa ekonomijom u kolapsu, devastiranom društvenom infrastrukturom, političkom i moralnom krizom, Slobodanom Miloševićem na vlasti, kao da je u svojevrsnom ćorsokaku. Kako joj pomoći da se vrati "u normalu", da postane deo aktuelnog regionalnog integracionog procesa. Jer, ukoliko međunarodna zajednica ostavi Srbiju izvan Pakta stabilnosti to će, zbog njenog geografskog i geostrateškog položaja, biti veoma loše za tu integraciju, ali će istovremeno za Srbiju biti katastrofa. Međunarodna zajednica je zauzela stav da će podržati akcije oko pružanja humanitarne pomoći za srpski narod, jer smo svesni toga da smo teško pogodili Srbiju, uništili je ekonomski i društveno u ovom konfliktu. Veoma bismo voleli, naročito bi to volele Sjedinjene Države, da učestvujemo u obnovi Srbije, jer među Amerikancima je mnogo onih srpskog porekla; želimo da bude sasvim jasno da mi nismo protiv Srba, mi smo samo protiv politike gospodina Miloševića. Ali ne verujem da u ovom trenutku možemo i smemo da idemo dalje od humanitarne pomoći iz jednostavnog razloga što bi, ako bismo to uradili, ojačali gospodina Miloševića na vlasti. To je, znači, užasna dilema. Ali, ljudi u Srbiji moraju da nađu neki način da promene vlast.

On je optužen od Haškog tribunala. Dokumentacija je pozamašna. Razlog zbog koga smo u slučaju Kosova reagovali tako brzo je strašno iskustvo koje smo imali u Bosni, i to je bilo i u dve godine mog mandata. To je bio košmar, a međunarodnu zajednicu smo galvanizovali da preduzme akciju tek posle Srebrenice. Mislim, znači, da ako ljudi u Srbiji žele da budemo uključeni i više od humanitarne pomoći, neophodno je da dođe do promene u vlasti.

Imate li, pri svemu tome, u vidu snažno antiameričko raspoloženje u srpskom narodu koje se proširilo i produbilo zbog vazdušnih napada?

Što se antiameričkog raspoloženja tiče, mogu samo da kažem da ja to razumem, bez obzira na to što mi nismo delovali sami. Svi evropski saveznici su nam se pridružili. Mi imamo najveću vojsku i mi smo bacili najviše bombi. I, na nesreću, u bombardovanju je bilo i poginulih nevinih civila i ja se zbog toga osećam grozno i razumem osećanja naroda.

Želeo bih samo da zamolim ljude da imaju u vidu poziciju u kojoj sam bio. Kada sam prvi put postao predsednik pokušavao sam da razgovaram sa gospodinom Miloševićem dve i po godine. I na desetine hiljada ljudi u Bosni je u međuvremenu poginulo. Ovde smo znali da postoji plan.

Znali smo da Miloševićeva vlada ima plan sistematskog iskorenjivanja Kosovara, ubijanja, pljačkanja, razaranja imovine... veoma sistematski plan. Nismo želeli da čekamo još godinu ili dve, da dozvolimo da svi ti ljudi budu pobijeni, ili da budu stvorene sve te izbeglice koje ne mogu da se vrate kući. Pogledajte ovde u Bosni, mi sedimo ovde u Sarajevu, više od milion ljudi se još nije vratilo kući. Na Kosovu, jer smo intervenisali odmah, 90 odsto ljudi se već vratilo.

Znači, ako su Srbi ljuti na mene, ja to razumem i prihvatam kao deo neizbežnih posledica užasnog konflikta. Želim da znaju da mogu i dalje da budu ljuti na mene, ali moraju znati da Sjedinjene Države ne mrze Srbe. Mi nemamo ništa protiv srpskog naroda. Amerika je, zbog toga što ima toliko Srba u Americi, bolja zemlja. I želim da budemo uključeni u obnovu Srbije i želim da Srbija ima vodeću ulogu u jugoistočnoj Evropi u budućnosti. Ali etničkom čišćenju se moralo stati na kraj. Politika koju su Miloševićeva vlast i snage sprovodili u poslednjih 12 godina mora biti odstranjena. Ideje o rasnoj i verskoj superiornosti moraju da odu u prašnjavi sanduk prošlosti.

I moje simpatije su na toj strani. Vi znate da je u Americi u mnogome bila uvrežena ideja da su belci superiorni u odnosu na crnce. U Americi sve do 1960. godine nije bilo predsednika - katolika. Razumem te stvari. Ali više se to ne može, to je naše dostignuće, ne možemo više da tolerišemo pokolje. I mislim da je to za svet dobro. Ljudi mogu da se ljute na mene, ali moraju da znaju da Amerikanci nemaju ništa protiv Srba. Mi se protivimo onome što je Milošević učinio.

Klintonovo pitanje

DANI

Bosna se može pomiriti

Glavni urednik sarajevskog nedeljnika "Dani" Senad Pećanin, nakon što se zahvalio američkom predsedniku na naporima njegove administracije u pomoći u demokratizaciji Bosne i Hercegovine, upitao je sagovornika da li veruje da je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević jedini nacionalistički vođa u regionu koji svetu zadaje probleme, dok hrvatski i bosanski lideri mogu svoje zemlje isterati na put demokratije i uključiti ih u evropske procese integracije. Urednika nezavisnog nedeljnika naročito je zanimalo i koliko demokratsku Ameriku pogađa mučna činjenica da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić, lica optužena za ratne zločine, i dalje na slobodi, bez čijeg hapšenja nema preduslova za istinsko međunacionalno pomirenje u BiH.

Dopustite mi da prvo odgovorim na drugo pitanje, zato što mislim da nas ono vodi do prvog pitanja. Bili smo glavni zagovornici u formiranju Tribunala za ratne zločine i u velikoj meri smo pomogli - pre svega finansijski. Dakle, odgovor na vaše pitanje je da smo vrlo blisko sarađivali sa Tribunalom.

Takođe smo učestvovali u operacijama hapšenja - 29 od 80 osoba je optuženo za ratne zločine u Bosni. Što se tiče gospode Mladića i Karadžića, oni nisu u američkom sektoru. Mandatom UN-a je utvrđeno da trupe mogu i treba da uhapse sve osobe koje su optužene ako naiđu na njih; to je bila osnova mandata. Mislim da bi trebalo da nastavimo da radimo sve što je u našoj moći da uhapsimo te ljude. Ali, nema sumnje, da je njihov uticaj (Karadžićev i Mladićev) u stvari, nestao ili je dramatično smanjen.

Da se vratim na vaše prvo pitanje. Pitali ste da li je Milošević jedini nacionalistički političar koji stvara probleme? Ne mislim da se može ići tako daleko, ali verujem da je četvorogodišnji rat u Bosni i ono što se desilo na Kosovu posledica njegove 12-ogodišnje vladavine. Ovde u Bosni, poginulo je 250.000 ljudi, a isto toliko je i izbeglica. Zahvaljujući našem brzom reagovanju, na Kosovu nije poginulo toliko ljudi. Imamo podatke da se radi o broju od deset hiljada ljudi; pošto se još uvek iskopavaju masovne grobnice ne možemo sa sigurnošću da iznosimo brojke.

Potom, pitali ste me da li Bosna, odnosno ljudi koji u njoj žive, mogu da se pomire. Da, mislim da mogu, ali mislim da moramo da nastavimo da pružamo ljudima nešto čemu će stremeti. Nije dovoljno ići okolo i govoriti narodu da posle ovoliko ubijanja i nakupljene gorčine sada budu fini; mora im se ponuditi nešto pozitivno, neki razlog zbog koga bi radili zajedno.

MONITOR

Za sada protiv prekrajanja granica

Milka Tadić, urednica crnogorskog nedeljnika "Monitor", izrazila je zadovoljstvo pred američkim predsednikom što "njena zemlja više ne prati Miloševića" i podsetila na činjenicu da učešćem Crne Gore u ratovima u Bosni i Hrvatskoj ova zemlja nema bezgrešnu prošlost, ali da to nije razlog da Crna Gora nema bolju budućnost. Nju je naročito zanimao predsednikov stav povodom činjenice da, uprkos američkom insistiranju na teritorijalnom integritetu SRJ, ova zemlja nije međunarodno priznata, i zbog čega Zapad insistira na očuvanju granica nepriznate zemlje prilikom nagoveštaja otcepljenja Crne Gore od SRJ. Urednica "Monitora", izražavajući bojazan da će Crna Gora, dok je Milošević na vlasti, ostati izolovana, upitala je Klintona na koji način će njegova zemlja pomoći i podržati crnogorsko rukovodstvo.

Zaista cenimo ulogu koju je Crna Gora odigrala tokom poslednjih, teških meseci, a bila je u veoma teškoj poziciji. Vlada predsednika Đukanovića je održala nezavisnu poziciju, kao i stav da bi Crna Gora trebalo da ima više autonomije, da treba da bude demokratsko i multietničko društvo - sve je to ono u šta mi verujemo.

I vi ste skrenuli pažnju na to da ne treba kazniti Crnu Goru nedavanjem pomoći, na primer finansijske, za rekonstrukciju zemlje, samo zato što je deo Jugoslavije, što je dobar primer za dilemu koju imamo. U svakom slučaju želim da narod u Crnoj Gori ima maksimum slobode, uključujući i pravo na samoopredeljenje. Ali, ne mislim da je dobra ideja ni za Sjedinjene Američke Države, ni generalno za zapadnu Evropu da se ide u neko prekrajanje državnih granica sada. Niko ne zna šta će se desiti u budućnosti, zato sada moramo da se držimo određenih principa.

Ono što želim da poručim svim etničkim grupama na Balkanu i celoj jugoistočnoj Evropi jeste da moramo da gradimo takvu budućnost u kojoj vaša bezbednost, vaše pravo na slobodu vere, na slobodu govora, pravo na obrazovanje, pravo na zapošljavanje, neće zavisiti od opstajanja u okviru nacije, gde svako unutar nacionalnih granica pripada istoj religiji i etničkoj grupi. U prošlosti, kada su spoljne sile pokušavale da prekrajaju i nameću granice na Balkanu, ishodi su bili bolni za svaki narod. To je i dovelo do velike patnje.

Stoga, ne zagovaram uskraćivanje demokratskih aspiracija nijednom narodu. I ne mislim da je u redu da SAD to rade. Ali, isto tako ne mislim da je u redu da mi ili bilo koja druga sila dođe i kaže - zato što ne volimo gospodina Miloševića, mi ćemo da prekrojimo sve nacionalne granice. Jer, stvar je u tome da se sačuva demokratija, pravo na samoopredeljenje, podjednako onemogući progon zbog religiozne ili etničke pripadnosti u svim zemljama, bez obzira na državne granice.

Dozvolite mi da kažem još nešto. Da imamo pravi oblik ekonomske i političke integracije u jugoistočnoj Evropi i potom, prave veze između jugoistočne Evrope i ostatka Evrope - centralne i zapadne Evrope - onda se to pitanje i ne bi toliko potezalo.

REPORTER

Mislim da smo naučili lekciju

Perica Vučinić, glavni urednik banjalučkog "Reportera", želeo je da sazna razloge Klintonovog optimizma povodom primene Pakta o stabilnosti kada se ima u vidu činjenica da su lideri bivših jugoslovenskih republika uložili malo truda u primeni Dejtonskog sporazuma. Vučinić je takođe od Klintona želeo da čuje kakvu strategiju međunarodna zajednica predviđa za suzbijanje narastajuće korupcije.

Rekao bih dve stvari. Prvo, mislim da se ovde, možda i u Evropi i u SAD-u potcenjuje napredak postignut u Bosni nakon Dejtona. Uspostavljene su zajedničke institucije vlasti i zajednička valuta. Nakon što je ekonomija bila potpuno uništena od tada raste za oko 40 procenata godišnje. Razumem da predstoji još dug put, jer se krenulo od nule. Zajedničke institucije funkcionišu na mnogo načina. Zato ne verujem da nismo učinili nikakav napredak. Smatram da je najveći problem sa Dejtonskim sporazumom to što imamo 1,2 miliona izbeglica koji se nisu vratili svojim kućama, s time što je povratak izbeglica u područja gde su oni u manjini još uvek veoma spor.

Pogledajte gospodina Dodika u RS, na primer; mislim da je on prilično progresivna i kooperativna osoba. Sastao sam se danas sa oba premijera, kao i sa tri člana predsedništva. Ono što mogu da zaključim, gledajući šta se desilo posle Dejtona, jeste to da mi moramo više pomoći celini - to znači, kakvu bi vrstu pravnih promena trebalo napraviti da bi se ljudi podstakli da ulože novac u ovu zemlju i zaposle ovdašnje ljude? Pitali ste me i kako efikasnije da se borite protiv kriminala? Znate da širom sveta postoji organizovani kriminal. To nije slučaj samo ovde. Pitanje je samo, imate li dovoljno potencijala da se borite protiv njega. Ne treba misliti da nešto odista nije u redu sa vašim regionom samo zbog toga što imate problem sa organizovanim kriminalom. Tako je svuda u svetu. Pravo pitanje je, imate li potencijal da se protiv toga borite. To mora da se izgradi, to je važno. Dodao bih još i taj razlog zbog koga sam optimista oko Pakta stabilnosti: iskustvo sa Kosovom došlo je nakon iskustva sa Bosnom, što je delovalo otrežnjujuće i na mene i na ostale evropske lidere. Mislim da smo jasno videli da, ukoliko želimo da izbegnemo drugi rat na Balkanu, moramo, ne samo da zauzmemo čvrst stav protiv gospodina Miloševića i etničkog čišćenja nego i da ponudimo bolju budućnost svim narodima u regionu. Morao je da se pronađe način da sve ljude ujedinimo oko zajedničke ekonomske budućnosti u regionu i način da se region približi ostatku Evrope, a mi uključimo u proces na pozitivan način. Zbog toga sam ja optimista. Mislim da svi ljudi koji su danas ovde to shvataju. Ne mislim da se šale. Mislim da to zaista znaju... Pa želeo bih, ukoliko je moguće da dodam, još jednu stvar.

Godine 1993, kada sam postao predsednik, shvatio sam da smo se borili u dva svetska rata u Evropi; da smo imali dugogodišnji hladni rat sa komunizmom u Evropi; da je pre dvadesetog veka Evropa stotinama godina bila pogađana ratovima u kojima su se narodi borili u osvajačkim ratovima; i da, prvi put, sada imamo priliku da izgradimo demokratsku Evropu koja bi bila ujedinjena u političku i ekonomsku uniju i živela u miru. Najveća pretnja tome bili su religijski i etnički konflikti na Balkanu. Mislim da sada, nakon šest godina uloženog truda, znamo da ćemo ukoliko ne izgradimo zajedničku ekonomsku i političku budućnost, imati - novi balkanski rat. Zbog toga sam optimista, jer mislim da smo naučili lekciju i da smo spremni da se zajedno na to obavežemo.