Inicijativa za amnestiju
U "kućnom pritvoru"
Koliko je ljudi optuženo za dezerterstvo i čemu se mogu nadati
Uspešan student četvrte
godine jedne beogradske umetničke akademije već mesecima ne izlazi iz stana. Bila je
dovoljna samo izjava lokalnog vojnog pozivara, pa da sudija beogradskog vojnog suda
"preseče" - sedam godina zatvora za dezerterstvo. Suvoparnim pravnim
rečnikom, mladić je kriv "zbog neodazivanja, odnosno skrivanja radi neodazivanja na
vojni poziv". Nisu pomogle pritužbe advokata da je pomenuti pozivar tri puta menjao
svoj iskaz. Izgleda da je pobedilo to što je, poput Čvorovića u "Balkanskom
špijunu", pozivar tvrdio da su student i njegova porodica bili u stanu, ali da
namerno nisu hteli da otvore vrata. Nema veze što ga o tome niko ništa nije pitao i što
utvrđivanje takvih činjenica nije njegov posao.
Prema procenama Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, koji je sa 52 nevladine organizacije pokrenuo kampanju za amnestiju dezertera iz poslednjeg rata, samo u Beogradu, iz istih razloga, u "kućnom pritvoru" živi oko 7000 ljudi. Procene o njihovom ukupnom broju, na nivou Jugoslavije su različite - kreću se od zvanične cifre od 4000 do procena nevladinih organizacija koje govore i o tridesetak hiljada dezertera. Crnogorska vlada i Helsinški odbor u Podgorici slažu se da je optužnica za dezerterstvo podignuta protiv 14.000 njihovih sunarodnika.
Ono što je sigurno, pred Vrhovnim vojnim sudom u Beogradu podignuto je 2600 žalbi na presude, podatak je koji smo dobili od advokata Gradimira Nalića, inače člana Komiteta pravnika.
PARTIJSKA VOJSKA: "Tolike razlike u brojkama", kaže za "Vreme" koordinator kampanje Biljana Kovačević Vučo, "rezultat su tehničkih zavrzlama, ali i političke oportunosti". U vojnim tužilaštvima je nemoguće dobiti podatke o broju pokrenutih procesa, "a državi svakako ne odgovora da prizna kako je ogroman broj ljudi odbio da se stavi u njenu službu".
"Vlast zna da se iz rata ne beži samo iz straha. Kada postoji strah, ali i motiv, strah se pobeđuje. Ovde se radi o tome da veliki broj ljudi nije želeo da podrži zvaničnu politiku", kaže naša sagovornica, dovodeći u pitanje i epitet dezertera, za one koji su odbili da ratuju na Kosovu. "O dezerterima se može govoriti u pravnoj državi, gde se znaju prava i obaveze svakog građanina. Mi smo partijska država i normalno je da neki ljudi nisu hteli da budu deo partijske vojske. Ko nas je uopšte pitao da li mi želimo taj rat", precizna je Vučo.
Advokat Nalić navodi da je mnogima suđeno u odsustvu, da oni koji su se u momentu izbijanja rata nalazili u inostranstvu ne mogu da utvrde da li ih vojni sudovi gone, te da je nemoguće saznati da li je protiv nekoga poveden krivični postupak. Na slične "rupe" ukazuje i Vučo.
"U vojnim zatvorima u Srbiji ima mesta za 11.000 osuđenika, dakle kapaciteti su manji od broja potencijalnih optuženika. Drugo, naši sudovi, takođe, nemaju mogućnost da protiv svih pokrenu postupke i dovedu do kraja. Hoću da kažem da postoji mogućnost selektivnosti u gonjenju", objašnjava sagovornica "Vremena".
SELEKTIVNOST: Dobar primer je Zoran Đinđić, lider Demokratske stranke, protiv koga je postupak pokrenut u ekspresnom roku i za sada je sve ostalo na tome. "To je političko pitanje, jer Đinđić na tome može da zaradi i političke poene i minuse", kaže Vučo. Nezaštićeni od javnosti, poput jednog manje poznatog člana Glavnog odbora upravo Đinđićevog DS-a, bivaju brzo osuđeni.
Autori ideje o amnestiji priznaju da je to pitanje, u ovom momentu, jako komplikovano i politički osetljivo. Prosto, poslednji rat nije sličan ratovima u Hrvatskoj i Bosni, jer je ovoga puta u njemu učestvovao i NATO. "Ljudi koji su učestvovali u ratu, dobrovoljno ili po pozivu, imaju osećaj da su branili zemlju od agresora i njima svaka čast. Ne sme se dozvoliti da se oni osete manje vrednim zato što nisu dezertirali. Isto tako, ovi koji to nisu to želeli, treba da budu amnestirani i da se poštuje njihov jasno iskazan politički stav", kaže Vučo.
Na škakljivost upućuje i veliki broj kosovskih Albanaca koji čame u srpskim zatvorima, često i zbog toga što su dostavljali hranu Oslobodilačkoj vojsci Kosova. "Država ne želi da ih amnestira, mada bi na taj način, u krajnjoj liniji, potvrdila svoj pravni suverenitet na Kosovu", komentariše naša sagovornica. Njen kolega, advokat Nalić, kaže da je već imao slučaj jednog Mađara, koji je "razbijao" moral u svojoj jedinici pričom da naša vojska ne može da se bori protiv NATO-a.
Poseban aspekt cele priče su ljudi koji su svojevremeno odbili da ratuju u Hrvatskoj i Bosni. Oni su oslobođeni od krivice, našim Zakonom o amnestiji iz 1996. godine, a mnogi od njih su ponovo počinili krivično delo. "Za sud oni su povratnici", objašnjava Nalić. Njima sledi dugogodišnji kućni protivor do eventualne amnestije ili onaj pravi - u zatvoru.
Vladimir Milovanović
