Na večeri sa Hašimom Tačijem

Nekad znan kao "Zmija"

Jedini put kada se Tači nasmešio tokom večere bilo je upravo kada smo ga upitali za poreklo nadimka. Razmenivši brze poglede sa svojim savetnikom, uzvratio je: "Ne znam, moraćete da pitate one koji su mi ga nadenuli", ali je tajanstveni osmeh na njegovom licu odavao da mu se nadimak, ipak, dopadao

Hašim Tači, vođa Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) i nekadašni enfant terrible albanske delegacije na pregovorima u Rambujeu, spreman je da dokaže Zapadu da je upravo on njihov najpouzdaniji partner u novonastaloj kosovskoj političkoj zbilji. Nekada čuven po radikalizmu i nepopustljivosti koji su kulminirali tokom razgovora u Rambujeu, ali i po privrženosti idejama Envera Hodže, ovaj tridesetogodišnji lider pokazao je da ume brzo da uči. Ovenčan ratničkom slavom koja mu je i donela intrigantni ratni nadimak "Zmija", Tači se odmah nakon što je i poslednji pripadnik srpskih snaga napustio Kosovo pobedonosno ušetao u Prištinu dokazujući da je čovek trenutka i da je došao da ostane. Ovoga puta ne kao beskompromisni revolucionar, već kao moderni političar sa vizijom.

Kada se Tači posmatra u njegovoj posleratnoj inkarnaciji stiče se utisak da je prošao kroz blažu varijantu američkog programa za zaštitu svedoka: identitet mu, doduše, nije promenjen, ali je njegov imidž posve drugačiji. Mlad, uspravnog držanja i elegantno obučen, Tači je karijeru političara "u civilu" započeo naoružan retorikom koju danas mora da savlada svako ko pretenduje na političku ulogu na Balkanu ali i na američku podršku: njegove vizije Kosova obiluju osvrtima na "građansko društvo", "zaštitu ljudskih prava", "multikulturalnost" i "etničku toleranciju".

"UČK će pokazati svetu da Kosovo nije kriminalno već građansko društvo sa etnički mešovitom policijom u čijem će sastavu biti oni Srbi koji nisu počinili zločine", izjavio je Tači nekoliko sati nakon potpisivanja plana o razoružanju i transformaciji UČK-a na zajedničkoj konferenciji za štampu sa portparolom Bele kuće Džejmsom Rubinom. Sedeći pored Rubina u bivšem sportskom centru "Boro i Ramiz", nekada simbolom ideje bratstva i jedinstva, Tači je bez lažnog ponosa saslušao Rubinove reči: "Potpisivanje sporazuma odraz je velike političke hrabrosti i ja mu se na tome zahvaljujem". Svoje zahvalnice uputili su tada telefonom Klinton i Olbrajt. Govor tela odavao je da se Rubin i Tači dobro poznaju. Tome su svakako doprinele "mnoge besane noći" i "dugačke šetnje", kako je sam Rubin u trenutku iskrenosti nazvao mukotrpan pigmalionski proces koji je američka administracija preuzela na sebe.

Proces sigurno nije bio nimalo lak, ako se u vidu ima činjenica da Tači potiče iz Drenice, srca albanske tradicije i radikalizma. Tači nikada nije bio poznat po umerenosti i razumevanju za drugačija gledišta, već kao čovek čiji je radikalizam i patriotski zanos pridobio srca mnogih Albanaca, naročito u ruralnijim predelima. Uz to, dugotrajni status quo koji je promovisala politika Ibrahima Rugove mnoge Albance učinila je nestrpljivim za promene i gladnima akcije, a Tači je bio među prvima koji je ta osećanja uspešno artikulisao i kanalisao. Ipak, da uloženi trud američkih mentora nije prošao sasvim bez rezultata, Tači je pokušao da demonstrira prilikom večere sa timom novinara časopisa "Tajm" na kojoj se našao i vaš izveštač.

Večera je priređena u manje uštogljenoj atmosferi, u prištinskoj rezidenciji "Tajma". Na trpezi je bilo najbolje što se tada u Prištini moglo naći, i domaćica je iskoristila sve svoje kulinarske veštine da skromne ponude učini što ukusnijim i ne obruka se pred cenjenim gostom. Na meniju su se našli uštipci od mesa, obarena jaja, tunjevina iz konzerve, sir i nekoliko pečenih paprika, za dezert palačinke i voće. Tači se na večeri pojavio u tamnoj polo majici i elegantom sakou, u pratnji savetnika i mlađe žene prevodioca. Stisak ruke je mlak i kratak, ne naročito srdačan. Da li zato što je bivši revolucionar zavodljivog nadimka i dalje bio nesviknut na susrete sa stranim novinarima u relativno neformalnoj atmosferi, ili zbog toga što je nakon dugog i napornog dana bio izložen paljbi novinarskih pitanja od kojih je jedva uspevao da uzme i po koji zalogaj, tek Tačijev pogled retko je tražio oči sagovornika, kao da prikriva osećanje nelagode. Kroz glavu nam prolaze reči albanskog analitičara: "Dreničanin nikome ne otvara svoje srce". Glas mu je tih, gotovo stidljiv. Ono što izgovara, međutim, nije bez samopouzdanja i odlučnosti: "Obaveze koje smo preuzeli, moramo ispuniti... U ratu smo pobedili mi (UČK), ali i ceo demokratski svet. Kosovo vidim integrisano u Evropsku uniju, kao deo demokratske i ujedinjene jugoistočne Evrope". Čak i izbor reči pokazuje da je Tači savladao jezik političke korektnosti, vešto izbegavši termin Balkan, danas van mode u demokratskim krugovima zbog svoje negativne konotacije bureta etničkog baruta. Kratkotrajni gubitak koncentracije, međutim, naveo je Tačija da odlazak i pretnje kosovskim Srbima koji beže u strahu od osvete prokomentariše odlučnim glasom: "Za Srbe koji su počinili zločine nećemo imati milosti". Ipak, pribravši se nakon ovog faux pas, Tači dodaje: "Treba da im se sudi. Akcije protiv Srba nas jako zabrinjavaju i ja ih pozivam da ostanu da žive na demokratskom Kosovu. Etničko čišćenje nisu počinili Srbi već Miloševićev režim."

Bez obzira na demonstraciju političkih veština i slatkorečivosti, pred mladim demokratom je težak put na kome se ne mora nužno snaći neko čija su se doskorašnja poprišta znatno razlikovala od prištinskih kancelarija i sala za prijeme. Činjenica da je srpski režim - snaga ujedninjenja borbe za albansku nezavisnost - nestao sa Kosova ne olakšava mu posao. Tači će morati da pokaže da je u stanju da vešto balansira između velikih očekivanja koja je pred mladog Dreničanina postavio Zapad (da će se UČK istinski transformisati u političku snagu), ali da istovremeno ne razočara snove onih radikalnijih elemenata koji su mu nekoć pomogli da se uzdigne na hijerarhijskoj lestvici. "Morate shvatiti da za nekoga poput Hašima nije lako da savlada rečnik tolerancije i umerenosti", kaže Tačijev dugogodišnji prijatelj i dodaje: "Njegovo poreklo je izvor njegovog ponosa, ali i njegove frustracije", aludirajući na strah kod Tačija da bi ga se Amerikanci mogli odreći i svoje partnere potražiti među onim albanskim liderima sa većim demokratskim stažom. Takav potez, međutim, ne bi bio bez velikog političkog rizika, jer bi marginalizacija Tačija koji je spreman na saradnju dovela do veće radikalizacije postojećih, ne naročito umerenih snaga. Srca koja je Tači osvojio kao "Zmija" i dalje ima mnogo, a i sam Tači se tih dana seća sa izvesnom dozom nostalgije. Jedini put kada se Tači nasmešio tokom večere bilo je upravo kada smo ga upitali za poreklo ovog nadimka. Razmenivši brze poglede sa svojim savetnikom, uzvratio je: "Ne znam, moraćete da pitate one koji su mi ga nadenuli", ali je tajanstveni osmeh na njegovom licu odavao da mu se nadimak, ipak, dopadao. Upitan da li želi da nastavi političku karijeru sa istim nadimkom, Tači se smesta uozbiljio: "Ne. Želim da ponovo budem - Hašim Tači".