Most "Mala sloboda" i druge priče oko porušenih novosadskih mostova

Ispredanje ćuprije na Dunavu

Predsedništvo Novog Sada odlučilo je da pre zime, po svaku cenu, samo i po sopstvenom računu izgradi privremeni most na stubovima Varadinskog mosta i tu je operaciju nazvalo most "Mala sloboda". Glavna briga, pri tome, nije - kako platiti i izgraditi taj most već kako ga izgraditi uprkos državnoj administrativnoj i svakoj drugoj opstrukciji

Na početku hiljadu i jedne priče o novosadskim mostovima valja prvo primetiti da NATO ni četiri meseca posle rušenja sva tri mosta u Novom Sadu nije ni pokušao da ponudi suvislo vojno-strateško objašnjenje zašto je u okviru ratne kampanje za razrešavanje kosovskog pitanja, 500 kilometara severno od Prištine, u jednom pitomom panonskom gradu, bombardovao i presekao baš sva tri prelaza preko Dunava i tako neposredno ojadio oko 400.000 ljudi kojima su ti mostovi svakodnevni život značili. Skandalozno rušenje Varadinskog mosta, Mosta slobode i Žeželjevog mosta, početkom aprila, sada prati skandalozan izostanak bilo kakvog suvislog, kompletnog predloga međunarodne zajednice o obnovi dunavskih mostova - kao da sudbina Miloševićevog režima zavisi od obnavljanja ili neobnavljanja mostova u Novom Sadu. Da je Miloševićeva politička sudbina zavisila od ta tri mosta, Novosađani bi ih odavno sami porušili.

Trenutno improvizovani, na dugom štapu i načelno izneti predlozi Dunavske komisije (čija je ekspertska grupa obišla ruševine dunavskih mostova između 23. i 25. jula) kako da pomogne u promptnom raščišćavanju dunavskog plovnog puta, sa eventualnim dodatkom eventualne hitne izgradnje nekog privremenog eventualnog mosta - deluju neozbiljno i arogantno i suprotni su ne samo interesima Novog Sada, Vojvodine, Srbije i Jugoslavije - nego pre svega interesima Evrope. Jer nije evropski interes samo da raščisti rečni put od Severnog do Crnog mora, preko koga se godišnje preveze 40 miliona tona robe, nego je valjda i interes Evrope da osposobi i jedan od magistralnih železničkih pravaca od Londona do Istanbula i Atine i od Jadrana do Stokholma i Vladivostoka. I neukusno je u ovom konkretnom slučaju optuživati saveznu državnu administraciju za ucenu Evrope - što paralelno s predlozima za raščišćavanje dunavskog rečnog puta traži i kompletnu ponudu za rekonstrukciju mosta kod Kovina i izgradnju porušenih mostova u Novom Sadu - te za sve to ispostavlja račun od oko 90 miliona eura. Za čišćenje plovnog puta 14 miliona, za izgradnju privremenog železničko-drumskog mosta u Novom Sadu 10 miliona, za postavljanje pontonca u Novom Sadu 3 miliona i 63 miliona eura za obnovu oštećenih i izgradnju srušenih mostova na Dunavu. Prema vestima koje širi kabinet saveznog ministra saobraćaja Dejana Drobnjakovića, generalni direktor Sekretarijata Dunavske komisije Danail Nađelkov i predsednik Ekspertske grupe Komisije Rajnhard Fordervinkler pokazali su izvesno razumevanje za stavove SRJ - ali oni, naravno, ništa ne mogu učiniti bez Svetske i Evropske banke, to jest bez političke odluke Brisela i Vašingtona.

OTIMANJE O MILIONE: Ledenu komociju Evrope oko raskrčivanja i premošćavanja glavne evropske reke zdušno prati domaća politička baraberija koja velike mostove na Dunavu koristi za sitna politička prepucavanja i brzotrošeće promocije megalomanskog kafanskog tipa, za raznovrsne pakosti, podvale i prekrađe poslova i oskudnih para - jer svako je tu zainteresovan da se dočepa ne samo političkih "graditeljskih" poena već i neke milionske crkavice. Ekonomski interesi Novog Sada i njegovih građana u političkom centru Srbije, a čini se naročito u famoznoj Mrkonjićevoj Direkciji za obnovu, smešteni su u poslednju rupu na propagandnoj svirali, otkako je sam predsednik SRJ Slobodan Milošević na brzinu skinuo "političku mostarinu" kod Beške za svega 680.000 nemačkih maraka, a sa računa izvesnog "gospodina Elrada" iz Švajcarske (koji to gospodin nema ni ime, već samo neku "skraćenicu").

O tome da republička centrala niti ima para niti ima volje da pomogne Novom Sadu najjednostavnije svedoči činjenica da se upravo iz ovog grada, koji spada u gradove koji su najviše nastradali tokom NATO bombardovanja, sada prinudno upetostručuju uplate u stalnu budžetsku rezervu Srbije. Procenjeni efekat poslednje uredbe Vlade Srbije od 5. avgusta (Odluka o opštem bilansu javne potrošnje u Republici Srbiji za treći kvartal 1999) na budžet Novog Sada odneće iz grada samo u tri meseca u stalnu budžetsku rezervu Srbije oko 12 miliona dinara - što uprošćeno znači da će u narednih devet meseci u budžet Srbije biti odnet ceo privremeni pontonski most čiju je izgradnju u ime Direkcije svečano otvorio predsednik PIV-a Boško Perošević, polovinom jula. Isto onako kako iz Novog Sada odlaze pare za finansiranje izgradnje pontonca, iz grada je otišao i posao oko njegovog sklapanja, pošto su barže novosadskog preduzeća "Heroj Pinki", bez ikakvog javnog konkursa, otpravljene u Novi Beograd gde će se na njih postavljati noseća konstrukcija, pored celog novosadskog brodogradilišta i ostale metalske industrije u Novom Sadu - koji vape za poslom. Na kraju će Novi Sad od Marjanovića i Mrkonjića "dobiti" most isto onako kako će od Borke Vučić Kameni most dobiti Niš, sa parama niške AIK banke - koje su u mraku ratnog stanja "reformski" utopljene u Beogradsku bankarsku grupu.

Kao poseban kuriozitet koji ilustruje primitivnu jednostavnost republičke fiskalne pljačke valja navesti izjavu gradskog ministra finansija Branislava Pomoriškog da je dokumentacija s kojom je on u republičkom Ministarstvu finansija dokazao kakve je sve troškove Novi Sad imao tokom bombardovanja (što je trebalo da mu "proširi" budžetski okvir u drugom kvartalu) - navodno zagubljena!

Posle takvog i svih drugih iskustava, kaže za "Vreme" Pomoriški, Predsedništvo Novog Sada (ad hoc telo svih gradskih funkcionera iz petostranačke opozicione koalicije) odlučilo je da pre zime, po svaku cenu, samo i po sopstvenom računu izgradi privremeni most na stubovima Varadinskog mosta i tu je operaciju nazvalo most "Mala sloboda". Naziv dosta metaforično zvuči - iako je zapravo izabran po velikom novosadskom Mostu slobode Nikole Hajdina - koji čeka rekonstrukciju. Glavna briga, pri tome, nije - kako platiti i izgraditi taj most već kako ga izgraditi uprkos državnoj administrativnoj i svakoj drugoj opstrukciji.

KAKO ZADOVOLJITI POHLEPU: U prvoj od varijanti je i dalje Bečki most, koji je ovaj grad ponudio za privremeno rešenje i uz koji je stavio u izgled i 120 miliona šilinga za troškove postavljanja - samo što državne službe SRJ nisu odobrile vize austrijskim stručnjacima da dođu da vide da li taj već postojeći rezervni most "pasuje" Novom Sadu. Kasnije je stručni susret organizovan u Pešti i utanačeno je tehničko rešenje, ali strah od "krađe mosta", na granici ili u drugim pravnim smicalicama - ostao je.

Proanalizirano je i rešenje za privremeni most koji su ponudila domaća preduzeća "Hidroinvest" i "Mostogradnja", a o kome je povoljnu recenziju dao i akademik Nikola Hajdin. Ovaj privremeni most koštao bi između 18 i 25 miliona dinara, a bio bi izgrađen za oko 100 dana, i uz pomoć sredstava koje grad može da iscedi iz raznih kanala gradske rente ili budžetskih ušteda. Zanimljivo, ova Mala sloboda bi gotovo odgovarala cenzusima Dunavske komisije, jer bi joj do potrebne visine mosta iznad plovnog puta nedostajalo tek 30 centimetara.

No, čini se da se ovih dana javlja još povoljnije rešenje, uz pomoć slovačkog preduzeća "Hidrostav" (sa 6000 zaposlenih), koje takođe raspolaže već gotovom konstrukcijom mosta koji bi odgovarao preostalim stubovima Varadinskog mosta. I ovde zapažamo gotovo perverzan detalj - da se naš ambasador u Bratislavi gospodin Žurčić, kaže Pomoriški, usprotivio da se troškovi postavljanja slovačkog mosta od dva miliona nemačkih maraka - u celini tretiraju kao humanitarna pomoć, jer, pretpostavlja se, tada na taj most i propratni materijal ne bi mogla biti razrezana nikakva carina, pa je zatražio da se pola uzme kao komercijalno zaduženje?! Ako je i pola od ove pretpostavke tačno - onda ova država doista liči na oazu pohlepe u kojoj vlada sindikat gladnih gusara.

Spomenutim predlozima za privremeni most i misteriji oko pontonca (koji izgleda već kasni, čim se zakašnjenje toliko često demantuje), valja pridružiti i vesti da se u Mrkonjićevoj Direkciji za obnovu kuva i predlog privremenog železničko-drumskog mosta, pošto je navodno utvrđeno da se inicijativa Lužkova, gradonačelnika Moskve, o poklon-mostu Rusije Novom Sadu - pokazala ishitrenom. Prvo je bilo reči da se on može izgraditi do nove godine, zatim je došla realističnija verzija o roku od 18 meseci, itd., sve dok se nije ispostavilo da u Vašingtonu, prilikom utvrđivanja aranžmana o finansijskom paketu pomoći Rusiji, nije prošla ideja da se Moskva instalira kao zainteresovani saobraćajac za odobravanje indirektne humanitarne pomoći Jugoslaviji. Stepašinu pre mesec dana (kada je bio ruski premijer) čini se nije pomogao manevar da odobravajući iz ruskog budžeta 150 miliona dolara za svoju Direkciju za obnovu Jugoslavije, najavi sopstveno učešće za dvostruko veće kredite Svetske banke - koje bi eventualno dobio za taj posao. Čini se da je pristao na nešto obrnuto, da se Jugoslaviji ništa ne odobrava dok u njoj vlada Miloševićeva kompanija.

"BANGKOK" ČEKA KOŠAVU: U stvari, još pre ovog raspleta oko ruske pomoći, incijativa Lužkova potisnuta je u stranu zajedno sa braćom Karić, koji su je ovde i lansirali, a koji se sada, tako se priča po čaršiji, žale da je Mrkonjić sve zgrabio sebi i svojima. Slaba je Karićima pri tome uteha što je pre nedelju dana srpska Direkcija napokon raspisala nešto što liči na javni konkurs za rekonstrukciju mostova po Srbiji.

U Novom Sadu, inače, nisu bili oduševljeni ruskim tehničkim idejama o ogromnom drumsko-železničkom mostu na dva sprata, kao što nisu oduševljeni ni idejom privremenog železničkog mosta. Taj privremeni železnički most bio bi pomeren uzvodno od Žeželjevog mosta, te bi pružna devijacija morala praktično da ide kroz gradsko jezgro. To navodno privremeno iskustvo sa prugom koja prolazi kroz gradske ulice Petrovaradin je trenirao tokom 20 godina posle Drugog svetskog rata.

Od vremena kada su srušeni novosadski mostovi, u protekla četiri meseca, na toj političkoj i kulturološkoj temi izrasla je vavilonska biblioteka političkih, tehničkih i ekonomskih maštarija, već je izdato desetak knjiga, brošura i foto-slikovnica, otvoreno je nekoliko izložbi, organizovano nekoliko tribina, a prečešljana je i istorija premošćavanja Dunava kod Novog Sada od XIII veka naovamo. Svi mediji ažurno javljaju kada se pojavi neka nova skela, a postavljanje tendi za zaštitu onih koji čekaju na prevoz označeno je kao veliki humani doprinos društva olakšanju muka novosadskog naroda. Taksisti su oko dunavskih putničkih pristaništa formirali divlje stanice - narod u znoju lica svog sa plovila izvlači ogromne torbe, bicikle, šporete i frižidere, raznu povrtarsku i drugu robu, na prenapučenim skelama se raspreda ogorčena društvena konverzacija. Svi domišljati mali preduzetnici, radnici, zubari i profesori bez posla - prave čamce i splavove za komercijalni prevoz, na vodi se vodi divlja konkurentska bitka čamdžija (5 dinara prelaz), raznovrsni inspektori uvode red (a neki i reket), skelari i čamdžije drže palčeve da mostovi zakasne i najavljuju grejanje i svake druge udobnosti na plovilima. Vojvođanski Bangkok, kako je Novi Sad nazvao jedan kolega, sada doista liči na grad na reci, jer svakodnevno oko 50.000 ljudi plovi tamo-amo i razmišlja šta bi trebalo odmah učiniti - te sprema konopac za odgovorne, kad Dunavom zahuji svirepa košava i krenu sante leda.