Letnji festivali

Poljupci za laku noć

Ovde je malo ko voljan da uči od Učiteljice života pa nam se život odvija kao neprekinut niz zla i gluposti koje iznova kreiraju najgori među nama, dovoljno bezočni da zarad ličnog ćara unište sve postojeće

Početkom leta sve je ukazivalo na to da Budva ove sezone neće biti u modi. Ponajpre na planu turizma, ali i kada je reč o Gradu teatru, letnjem festivalu, nasledniku (za nas ovde) "pokojnih" Dubrovačkih ljetnih igara. Naime, niti je bilo gostiju (tzv. turista), niti je do kulture bilo stalo potencijalnim učesnicima a još manje eventualnoj publici. Prognoze nisu bile mračne samo kad je u pitanju Budva već i za sudbine ostalih crnogorskih letnjih manifestacija kulture. Sa svih strana su stizale vesti da će festivali ovog leta biti "preskočeni". A i kako bi drugačije moglo da bude nakon rata kroz koji smo prošli, te gorkog ukusa koji je ostao posle "kulturnih" hepeninga kojima je prvo proslavljan narodni otpor agresoru, a docnije i nesumnjiva pobeda nad višestruko jačim naprijateljem. Premda Crna Gora nije participirala u toj vrsti uličnog neukusa, niti su tamo čuvani mostovi uz učešće eminentnih pevačkih i drugih estradnih snaga koje su, u nedostatku nečeg boljeg, prekomandovane iz sfere šunda u prvorazredne kulturne sadržaje, ipak nije bilo realno očekivati da je u ovoj republici nekome stalo da ozbiljno odreši kesu zarad svetkovina duha u apsolutno obezduhovljenom i materijalno opustošenom vremenu. Tim pre što nije potrebno biti analitičar da bi se za ovo leto predvidela turistička oseka. Otuda se do poslednjeg časa nije znalo hoće li biti održani Grad teatar Budva, naš najveći letnji (i ne samo letnji) festival, i Jugoslovenski festival pozorišta za djecu u Kotoru, skup najboljeg što je nastalo u sezoni na planu teatarskog stvaralaštva namenjenog najmlađima.

UMORNI OD TEATRA: Osim toga, javnost se pozorišta pomalo zasitila: činilo se da ga nikada nije bilo više no dok je trajalo bombardovanje. Od teatra su se umorili i oni koji su, uprkos NATO raketama, igrali na daskama što život znače, kao i gledaoci koji su, u istim okolnostima, pristali na to da je pozorište postalo sklonište. Svima se sada činilo da je dosta igre, da se treba odmoriti od sveopšteg pretvaranja kako je sve u redu, poželeli su da izađu iz podruma i nadišu se svežeg vazduha. A onda se u ovu priču umešala i politika i na red je došlo zatezanje s Crnom Gorom kao retkim segmentom koji se još nije odvojio od onoga što se s upornošću vrednom divljenja i dalje zove Jugoslavijom. U tom kontekstu su nam crnogorske letnje manifestacije, čak i posle najave da će biti održane, izgledale još udaljenije i delovale nestvarnije.

No, moć funkcionisanja privida je u ovoj državi bezgranična, baš kao i sila inercije, zasnovana, paradoksalno, ponajpre na tvrdoglavosti entuzijasta pa tek onda na volji političkih struktura i logici materijalnih okolnosti. Tako su se letos dogodili i crnogorski letnji festivali. Prvo je 5. jula (umesto pet dana ranije, kako nalaže tradicija) svečano otvoren budvanski, da bi 12. započeo kotorski. Prvi je održan u skraćenom obliku (traje deset dana kraće, a pozvan je i manji broj učesnika), dok je Festival dječjeg teatra platio danak ratno-društveno-političkim (ne)prilikama time što se u Kotoru nisu pojavili baš svi koji su bili pozvani.

ZBOGOM BAJCI: Pozorišna produkcija namenjena deci očito je podelila sudbinu predstava za odrasle. To se najbolje može videti po tome što je ovo vreme, ne samo definisano balkanskom, jugoslovenskom političkom situacijom, najmlađima oduzelo bajku. To je dominantna karakteristika predstava koje je dramski pisac Stevan Koprivica selektovao za ovogodišnji Kotor. S druge strane, ono na šta smo sada i ovde osuđeni pretvorilo je Le Kareovu viziju opskurnog sveta druge polovine XX veka u optimističku slikovnicu, pa je samim tim ovdašnjim klincima nemoguće prodavati rog za sveću, uveravati ih da stvarnost funkcioniše na principu sukoba dobra i zla, a još manje da će na koncu reprezentanti prve kategorije pobediti zle takmace. Otuda konstatacija dvanaestogodišnjakinje, izrečena povodom festivalske predstave: "Znamo da zlo ne može biti pobeđeno, ali i da dobro ne treba da bude uništeno" morala poput groma pogoditi svakog odgovornog roditelja jer opominje na opasnosti koje se kriju u dečjim glavicama i ukazuje na to kako se formira njihov pogled na svet koji će jednog dana rezultirati određenim moralom. Uostalom, skepsa je temeljno osećanje sveta i u predstavi U cara Trojana kozje uši Ljubivoja Ršumovića, koju je u Pozorištu "Boško Buha" režirao Milan Karadžić, a njeno finale s porukom "Suzu nam jedino ne mogu oduzeti", izrečenom u vidu naravoučenija samoljubivom vlastodršcu, ima tragički prizvuk, kao i poslednja scena lutkarske predstava Ako je verovati mojoj baki, nastala po bajci Desanke Maksimović, u subotičkom Dečjem pozorištu i režiji Voje Soldatovića, gde se pozitivci dobrovoljno pretvaraju u cvetove da bi izbegli sudbinu poraženih u borbi protiv Zla.

IGRE ODRASLI: Vratimo se igrama odraslih. Mada je bilo jasno da će se kad-tad naći neko da ospori književno-teorijsku misao pa i kompletnu literaturu, te spisateljski prosede Danila Kiša (jer toga naročito nisu pošteđene istinske veličine), iako je logično bilo i da će se ovog posla poduhvatiti ignoranti (što određuje teorijski nivo osporavanja) i premda se moglo naslutiti da će se negiranje podudariti s novim bujanjima nacionalizma, temi (i ideologiji) kojoj je autor Grobnice za Borisa Davidoviča i Časa anatomije posvetio mnogo prostora u svojim delima, ipak je malo ko očekivao da Kiš, makar i osporavan, zaslužuje da bude pomenut uzgred i kao slučajno. A upravo se to dogodilo letos u Crnoj Gori - "njegovoj" u istoj meri u kojoj je to bila i Vojvodina, Mađarska, Beograd, Pariz, Dubrovnik... Pokušaj srozavanja i obezvređivanja Kišove literature, kao i ciničnu konstataciju da je njegovu rečenicu o brzom smrkavanju u ovim krajevima, dakako izvučenu iz konteksta, jedino moguće tumačiti u kontekstu meteorološkog izveštaja, uistinu valja i razumeti u sklopu vremenske prognoze. Ali ne meteorološke već one koja nagoveštava dolazeće vreme, katastrofalnu nepogodu koja će nanovo aktuelizovati pitanja dosad bezbroj puta postavljana. Jer, oni koji bi mogli argumentovano da kažu istinu o nacionalizmu ili su, poput Kiša, mrtvi, ili su ih dosadašnji nacionalizmi, pretrčavajući preko nas tokom poslednje decenije, marginalizovali.

Eto, dakle, prostora u kojem će novi bojovnici dokazivati ko je kriv a ko prav, odmeravaće kazne, određivati ko je vera a ko nevera. Opet će biti ucrtavane nove granice, a nikakvu utehu neće imati oni kojima dobronamerni Crnogorac bude saopštio da je sve zlo i došlo iz Srbije, niti će pametnom čoveku biti lakše kada ga isti takav crnogorski sabesednik prijateljski oslobodi optužbe da je predstavnik Miloševićevog režima. Drugačije, međutim, stvari stoje pri naglašeno hladnim susretima s nekim od dojučerašnjih prijatelja, pa i istomišljnika. Takvi "ohlađeni susreti" ne moraju da padnu odveć teško, pogotovo ako se seti kako su ga ovi koji se danas distanciraju od svega što je beogradsko koliko prošlog leta vatreno ubeđivali da je sukob između Mila i Moma samo posledica nesporazuma te da će sve biti u redu kada se njih dvojica sretnu i porazgovaraju bez posrednika. Stvar, međutim, postaje bolna ako u sećanje prizovete slične situacije pre secesije Slovenije, Hrvatske i posebno Bosne.

BLAGO NJIMA: U tom rasponu, između ravnodušnosti i žaljenja, ovih dana su u Crnoj Gori komentarisane i odluke o naimenovanju novog upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta i smeni na čelu beogradskog Narodnog pozorišta. No, unisoni zaključak glasi: sada su to isključivo problemi beogradske kulture i prestoničke politike koji ne dotiču Crnu Goru. A, ako ćemo pravo, s obzirom na to kako se većina rešenja koja nude ovdašnje vlasti, ne samo na planu tzv. kulturne politike, reflektuje na našu stvarnost, teško je ne zavideti im zbog toga. S druge strane, ni u Crnoj Gori danas, kao ni ma gde na Balkanu, nije jednostavno biti zastupnik zdravog razuma. Premda se stiče utisak da u ovom času u Crnoj Gori nema onih koji nisu intimno raščistili s još jednom deobom na ovim prostorima (svakako debelo podsticani odlukama Beograda), nema ni onih koji bi priznali da joj se bezrezervno raduju i ne strepe od posledica novih ovdašnjih rasturanja. Još je manja mogućnost susreta s Crnogorcima koji nisu svesni neminovnosti novih integracija koje će jednog dana ponovo postati nužnost.

Takvo raspoloženje je posebno evidentno u sredinama koje imaju iskustvo ozbiljne, istinske saradnje na širem kulturnom planu, a ne po principu praznih manifestacija pređašnjeg bratstva i jedinstva. Grad teatar je jedna od takvih svetlih tačaka, pa u tom smislu valja razumeti i svetionik koji je zaštitni znak ovogodišnjeg Festivala, kulu svetilju koja izrasta iz budvanske Citadele da bi ravnomerno obasjala horizont koji se gubi u pomrčini. Na tom tragu su i mnogobrojne ovogodišnje izjave, intervjui te postupci direktora Festivala Branislave Liješević, kao i odluka da i ovogodišnji programi Grada teatra budu isključivo zasnovani na umetničkim kriterijumima, ideji istinskog prožimanja različitih iskustava, svesti da su specifičnost mediteranske kulture i temeljni razlog njenog bogatstva sadržani upravo u činjenici da je ovo podneblje, kako bi rekao Fernan Brodel, lonac u kojem se "kuvaju" mnogi uticaji, gde se prepliću različite kulturne, ideološke, verske i političke tradicije. Otuda je teško ustanoviti koji je nacionalni "ključ" odredio da ovogodišnji jedini festivalski pozorišni projekat bude inscenacija drame Kokoška savremenog ruskog pisca Nikolaja Koljade, u režiji Jagoša Markovića, s Brankom Šelić, Jelisavetom Sablić, Vanjom Milačić, Vojislavom Brajovićem i Goranom Šušljikom, te u scenografiji Miodraga Tabačkog i kostimima Jelisavete Tatić. Pokazalo se da je ova repertoarska odluka ispravna jer je rezultirala odličnom predstavom koja sama sebe brani bolje i efektnije od svakog politikantskog obrazloženja zasnovanog na licitiranju odakle su autori i akteri predstave. Premijera Kokoške bila je vrhunac ovogodišnje pozorišne koncepcije Festivala zamišljene kao omaž rediteljima nagrađivanim ranijih godina u Budvi: Dejanu Mijaču, Jagošu Markoviću i Nikiti Milivojeviću, čije su predstave, mahom u produkciji Grada teatra, bile igrane letos na Citadeli.

PITANJE OTVORENE KULTURE: U kontekstu afirmacije principa multikulturalnosti, koji je lako bilo prepoznati u svim segmentima letošnjih dešavanja u Budvi: na planu muzičkog, književnog i likovnog programa, valja razumeti i istupe Radomira Uljarevića, dugogodišnjeg urednika Trga pjesnika, manifestacije Grada teatra, prozivanog zbog toga što je na Trg pozvao više književnika iz Srbije no domaćih literarnih snaga. Od njega se očekivalo i da odgovori na pitanje gde se piše bolja poezija, u Srbiji ili Crnoj Gori. "Da bismo imali prilike uopšte da se mjerimo i poredimo (crnogorska književnost i kultura, prim. A.M), nužno je da budemo prije svega otvoreni, prvo prema literaturama koje nastaju na srpskom jeziku, a potom na jezicima koji su najsrodniji srpskom, a potom dakako, da budemo otvoreni prema svim kulturnim centrima, i tu apsolutno nema nikakve politike, i ako se to gleda kroz političku prizmu, a mi to počesto znamo da radimo, onda smo u krivu, i onda samo štetimo našoj kulturi, onemogućujemo je i činimo suprotno od onoga što nam je istinska namjera, da je unapređujemo koliko je moguće, a svako od nas ima svoje važno mjesto i ulogu. Čitajući u političkom ključu naše kulturološke frustracije i autizam o kome ste govorili, zapravo sami doprinosimo tom autizmu, i polako ali sigurno i sami klizimo u takav brlog", rekao je između ostalog Uljarević.

U ovom svetlu treba posmatrati i želju organizatora Jugoslovenskog festivala pozorišta za djecu da se na sedmom kotorskom susretu pozorišta za najmlađe pojavi što više gostiju iz Beograda, počev od članova žirija, voditelja razgovora za okruglim stolom, kritičara i novinara, do političara. Dakako onih koji smeju da putuju izvan Beogradskog pašaluka.

Zbog toga je, pogotovo u kontekstu politike, teško odoleti iskušenju i ne konstatovati simboliku sadržanu u činjenici da je u Kotoru, prvi put za sedam godina, u tzv. dramskoj konkurenciji, pobedila predstava Pozorišta "Boško Buha", najboljeg jugoslovenskog pozorišta za decu. Ovoga puta oni su se predstavili projektom U cara Trojana kozje uši. Maliciozni će, ne bez zlobe, konstatovati da je to, nakon dosadašnje tradicionalne dominacije podgoričkog Dječjeg pozorišta na ovom festivalu, zapravo Pirova pobeda Beograda. Neka vrsta poljupca za laku noć. Na sličan način, samo u obrnutom smeru, mogao bi biti komentarisan i letošnji uspeh predstave Karolina Nojber Grada teatra u Novom Sadu na 43. Sterijinom pozorju. Karolina je pokupila čak deset priznanja zvanične ocenjivačke komisije, što je apsolutni rekord Pozorja, ali i poneku nagradu nezvaničnih žirija, kao "Zorana Radmilovića" (Anita Mančić) i priznanje za najbolju epizodu (Petar Kralj). Istina je, reći će umereni, da su obe predstave savršen primer međurepubličke "koprodukcije", pametnog teatarskog prožimanja različitosti, rezultat saradnje Srbije i Crne Gore. Jer Trojana je u "Buhi" na scenu postavio Milan Karadžić, koji u svoj pogled na pozorište unosi šarm, dah i duh Mediterana, tradiciju rodne Crne Gore, dok je Karolina s beogradskim glumcima i novosadskim rediteljem trijumfovala na domaćem terenu, u Srpskoj Atini, bez obzira na to što producent nosi crnogorski amblem. S druge strane, i Trojan i Karolina bave se temama koje nisu lokalne, u prvom slučaju sudbinom samovoljnog, tvrdoglavog vladara, u drugom životom glumice iz XVIII veka koja je ostavila duboke tragove u istoriji nemačkog pozorišta.

Stvari su, dakle, jednostavne, tim pre što ovako uspostavljeni modeli saradnje različitih sredina i tradicija nisu izmišljotina ovog trenutka. Sve nam je to odavno poznato, jedino što je ovde malo ko voljan da se potrudi i ponešto nauči od Učiteljice života ili Danila Kiša. Zato nam se stvari i ponavljaju do beskonačnosti kao neprekinut niz zla i gluposti, kao istorija koju uvek iznova kreiraju najgori među nama, dovoljno bezočni da zarad ličnog ćara i vlastitog prosperiteta upropaste sve postojeće.