Urbani Bušmani

Ako stvari ne funkcionišu, Grad je tek haotična nakupina ruina među kojima besciljno tumaraju pripravnici za psihopate

U filmu Džoela Šumahera Pad, Majkl Daglas, frustrirani sredovečni WASP-službenik (celuloidna preteča onog brokera iz Atlante koji je pretprošle nedelje pobio pola grada), zaglavljuje se u neopisivoj saobraćajnoj gužvi; napolju je sadistički upekla kalifornijska zvezda, razdraženi i smoreni Daglas-lik ima sve probleme ovog sveta i neutaživu želju da stigne tamo kud je naumio, a sve to je idealna trigger-situacija za rođenje Serijskog Ubice... Kao oličenje potmulo rasističkog, politički hipernekorektnog Muškog Srednjoklasnog Sredovečnog Belog Besa, Daglas kreće u oružani obračun sa svim što mu se nađe na putu, a to je uglavnom sve ono (i svi oni) što danas zagorčava život ovodobnom američkom malograđaninu. To je, inače, "u globalu" uljudno (mada bezlično) biće, ali kad se jednom otkači - bude krvi do kolena. Naročito ako je vrućina, i ako je saobraćaj u L.A. (ili bilo gde drugde) začepljen k'o šampanjac u podrumu.

Tako je to u Americi - o neposrednom uticaju vrućine (ili hladnoće, svejedno) na smoždeno urbano čovekoliko čeljade snimaju se psihološki trileri, horori i slična dugometražna plašila. A raja sedi u klimatizovanim bioskopima i zgražava se. Ima i padanja u nesvest, od čistog užasa. Ovde su stvari radikalno drugačije: Pad nije ni individualno-psihološka case study ni prikaz neke društvene (para)klase ili grupe - Pad je troslovna (i doslovna) sublimacija našeg ukupnog egzistencijalnog iskustva još od početka Godina Raspleta. To se, na nivou svakodnevice, možda najbolje ogleda upravo u našoj bizarnoj izloženosti ćudima prirode.

Iole razvijeni svet odavno je sebi uredio život tako da mu zimi bude toplo, a leti sveže: tamo postoji paranormalan fenomen poznat kao klimatizacija; osim toga, tamo je i noću svetlo, jer su gradovi jarko osvetljeni. Kad pada dažd ili sneg, najgore što može da vam se desi je da Pevate Na Kiši pa da se nahladite: gradski saobraćaj i tada savršeno normalno funkcioniše (ako nisu baš ozbiljni smetovi u pitanju). Ako duva jak i studen vetar, dovoljno je da zatvorite prozor: tek tamo čovek s ovih strana shvati da negde na ovom svetu zaista postoji prozor koji uistinu dihtuje... Ali, mi ovde ne verujemo u te zapadnjačke izmišljotine, nego živimo kako priroda i Bog zapovedaju, predivni u svojoj autentičnosti... To ako bismo se zezali. Zapravo, nema ničeg nezdravijeg i neprirodnijeg od ovakvog života: živeti u gradu, daleko od bilo čega što se naziva prirodom, a ne uživati zaštitu kakvu ovakvo ljudsko naselje danas podrazumeva. Živeti, dakle, kao Urbani Bušman (da pozajmim naslov albuma sjajnog The Art Ensemble of Chicago), urođenik koji nemoćno glavinja među zgradama i soliterima, među staklom, čelikom i betonom, udaran sa svih strana.

Ne govorim ni o kakvoj egzotičnoj stvari: radi se o tome da ovde svaki saobraćaj zamire kad padne 0.00000001 ml kiše, jer se na putevima odmah stvaraju jezera veličine Ontarija; zimi se smrzavate u svojim stanovima jer struje ili nema ili vam je preskupa, a nemate ni (za) naftu, ugalj etc.; leti se kuvate po svojim stanovima jerbo je air-condition ovde mislena imenica, stvar dostupna samo najdekadentnijim bogatunima (obaška što znam mnogo sveta koji iskreno veruje da je to nezdrava rabota, jer "šokira" organizam - kao da ima ičeg šokantnijeg od permanentnog isparavanja na mrskih 40 celzijusa!), a onda onako pohovani jurišate u limene kante na točkovima u kojima je temperatura malo niža od one na površini Sunca, da biste zatim kročili na svoja virtuelna radna mesta, gde se satima pržite i dosađujete (dok se ljudi u normalnom svetu lepo dosađuju kod kuće, gde i treba!); vi se kod kuće, pak, ne dosađujete, jer vam svaka košava dobro prodevera kosti iako ste "zatvorili" prozore; obična, plaha i kratkotrajna letnja oluja obavezno pola grada ostavi bez struje jer je grom, bezobraznik, udario Negde u Nešto, ni Bog dragi ne zna gde i u šta; zalutala koza koja prelazi prugu kod Prijepolja izaziva lančana višečasovna zakašnjenja vozova oko Sombora (zanimljiv prilog pomodnoj teoriji haosa!); život je ovde, ukratko, neprestana donkihotovska borba sa slepim Silama Prirode, sa Stihijom koja je drugo ime za naše svakodnevno mukotrpno preživljavanje, podsećajući nas neprestano na suptilnu metafizičku činjenicu da smo tek slamka među vihorove...

Naravno, ljudi koji zaista žive u "skladu s prirodom", daleko od urbane vreve & razuzdane gomile, u malim seoskim, rančevskim, salaškim, kibučkim i sličnim zajednicama, opremljeni su i osposobljeni za život bez kerefeka XX veka: u njihovim kućama i leti je hladovina, za zimu imaju dovoljno drva, za osvetljenje su im dovoljne i petrolejke, tim pre što ionako ležu s kokošima a ustaju s petlovima (jer - šta da radiš po vascelu noć u onoj nedođiji: da drndaš vunu i praviš decu?! I to čoveku dosadi!), za prevoz od kuće do njive i pašnjaka dovoljni su im i konji vrani, kišu i sneg mudro upotrebljavaju u ratarske svrhe etc. Ukratko, ako nemaju ili ako im zataje gadgeti građanskog komfora savremenog doba, oni imaju i rezervna rešenja; u velikim urbanim celinama to je nemoguće. Stvari tamo prosto moraju da funkcionišu, jer je Grad sagrađen na toj premisi; ako stvari ne funkcionišu, Grad je tek haotična nakupina samourušavajućih ruina među kojima besciljno tumaraju pripravnici za psihopate. Prijatno mesto za pacove, kulove i demagoške diktatore, ali pakao za ljude.

Gledano, dakle, "civilizacijski", Urbani Bušmanin je dvostruko ugroženo i nezaštićeno biće: izgubio je svoj prirodan lovački instinkt i sposobnost snalaženja u ćudljivoj prirodi, a nije mu dato da uživa komfor i zaštitu kakvu njegov način života zahteva, da bi uopšte bio moguć, a kamoli smislen. On dotrajava svoje dane u devastiranim gradovima razvaljenih "poluperiferijskih" društava gde je sve samo jedan veliki i permanentni (Ras)pad, ugrožen tako od ale i vrane, prepušten na nemilost guruima Velikog Šlamperaja koji se u takvim zajednicama gordo i hrabro naziva "društvo". I zato on mnogo češće od afričkog Bušmanina ili domaćeg seljaka pogleda put neba, ne bi li pročitao svoju najbližu budućnost: hoće li go u varoš ili da se u kaputu šćućuri kod kuće; da li da kupi sveće ili da "gituje" prozor; da li da se odvaži da poseti rođaka čak na Kanarevom Brdu, ili da pogibeljan poduhvat odloži za sledeću godinu, možda će biti suvo.

I onda, onako izgubljen i nesrećan, naš Urbani Bušmanin otvori vatrenu vodu, gucne malo i krene da sluša Velikog Poglavicu kako besramno blebeće i drsko laprda o "dostojanstvu", dok napolju pljušti biblijska kiša. Onda krene do WC-a da pusti vodu i za Vođom i za sobom i za takvim životom, ali vode nema. Uzalud povlačeći gore-dole konopac povezan s vodokotlićem, Urbani Bušmanin u grgoljenju koje dopire negde daleko iz vodovodnih cevi prepoznaje svojevrsnu porugu Materije: kao da mu sam kosmos, sam Smisao, preko govnooodvodnog kanala, nežno saopštava koliki je magarac. I koliki je njegov Pad.