Srbija u razbijenom ogledalu

Srpski razgovor Makijavelija i Monteskjea

Zašto je bilo potrebno da se za program neophodnih promena u Srbiji traži blagoslov kao za neko osveštano vino

Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, predsednik Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić, predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske alternative Nebojša Čović, predsednik koalicije "Vojvodina" Dragan Veselinov, predsednik Saborne narodne stranke Slobodan Rakitić, Mlađan Dinkić i Predrag Marković kao predstavnici autora Pakta za stabilnost Srbije 9. avgusta su u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve dva sata razgovarali sa patrijarhom srpskim Pavlom o potrebi promena u Srbiji i formiranju prelazne ekspertske vlade Srbije. Neposredno pre njih u Patrijaršiji je bio i bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić, koji je osnovao Pokret za demokratsku Srbiju. (Simbolično: viđen je i dan kasnije u Kragujevcu na predstavi "Razgovor Makijavelija i Monteskjea u paklu").

DVA PUTA: Sudeći po onome što se moglo čuti posle toga, oni su izneli različite ideje o načinu formiranja nekakve prelazne vlade, mada još nije sasvim jasno kako bi ona uopšte mogla da bude formirana - jedni su za to da se ona formira u dogovoru vlasti i opozicije, a drugi smatraju da ona nije moguća bez odlaska jugoslovenskog predsednika, pošto on kontroliše skupštinsku većinu. U ovom drugom slučaju "privremena vlada" bi valjda bila neka vrsta namesništva.

Koordinator Saveza za promene (SZP) Vladan Batić nagovestio je da će Sveti arhijerejski sabor SPC-a doneti odluku o "eventualnom pokušaju posredovanja patrijarha Pavla" kako bi se postigao politički dogovor režima i opozicije. Režim ne daje znake da je spreman na takav kompromis, naprotiv, kako ćemo videti, pokušava da svoje protivnike prokune, marginalizuje i razbije.

Izgleda da je bilo reči i o učešću predstavnika SPC-a na mitingu opozicije 19. avgusta. Malo se odlagalo sa objavljivanjem teksta saopštenja sa te episkopske konferencije koja je raspravljala o političkim pitanjima, možda zbog postojećih dilema.

CRKVA I POLITIKA: Crkva je u protekloj deceniji pokazivala želju da se uključi u političke poslove i, mada nikada nije direktno stajala iza neke političke partije, dopuštala je da se zaključi kako se preko svojih visokih predstavnika rado uključuje u velike opozicione asocijacije, naročito onda kada se one predstavljaju kao natpolitičke i svenarodne. Kad je Slobodan Rakitić formirao Sabornu narodnu stranku, hteo je svojevremeno da je nazove "demohrišćanskom", ali mu je, navodno, iz Patrijaršije savetovano da to ne čini, i on je poslušao. Kasnije je Vladan Batić svoju stranku nazvao baš demohrišćanskom. Dosadašnji rezultati pokazuju da "hrišćanska demokratija" nije konstituisana kao neka jaka grupacija, kao što nije ni "socijaldemokratija". Od opozicionih partija SPO se najčešće obraćao crkvi za savet i blagoslov. Ova partija je imala i sveštenike poslanike, ali su se oni povukli, jedan na prigovor Crkve, a pojac Pavle Aksentijević iz protesta. SPC se s manje zazora uključivala u državne krize. Godine 1989. objavljen je "Predlog srpskog crkveno-nacionalnog programa", a u Vaskršnjoj poruci "Glasa Crkve" te godine naglašava se: "Crkvu i njene poslenike ne treba da zbunjuju i sputavaju stare oveštale komunističke parole o nemešanju crkve u politiku. Jednostavno nije moguća njena misija ako ne bude aktivno učestvovala u matici života". Godine 1989. Crkva se uključila u tadašnje "događanje naroda" nošenjem moštiju Cara Lazara po svim krajevima gde su tada živeli Srbi; godine 1991. u martovskim zbivanjima patrijarh Pavle se, najpre neshvaćen a onda praćen skandiranjem "Pajo, majstore", angažovao da se izbegne sukob pobunjene dece na Terazijama i njihovih roditelja okupljenih na prorežimskom skupu na Ušću.

Memorandum Svetog arhijerejskog sinoda 1992. saopštava da se "Srpska pravoslavna crkva otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti..." i konstatuje da "ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece". Godine 1995. patrijarhov potpis se našao na improvizovanom papiru kojim je Radovan Karadžić prepustio Slobodanu Miloševiću da pregovara u Dejtonu. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Pavle je u zimu 1997. blagoslovio beogradske studente došavši među njih: "Vaša osećanja istine i pravde i demokratskog poštovanja slobodno izražene volje naroda izražavate na miran način dostojan i vas i vaših i naših predaka, jer niste ovde ni za ovoga ni za onoga, niti protiv ovoga ili onoga, nego za ono što je uvek bilo sveto i narodu našem i crkvi našoj." Dvadesetsedmog januara 1997, nešto pre četiri ujutro, policijski kordon koji je stajao ispred studenata jednostavno se povukao i studenti su posle sedam dana ili 178 sati stajanja na ulici mogli da prođu zato što je tog jutra prošla litija s patrijarhom na čelu. U leto 1999. Sveti sinod SPC-a ponovo traži da jugoslovenski predsednik podnese ostavku i da se formira vlada narodnog spasa.

TRGOVCI U HRAMU: Da li vrh SPC-a može nešto da učini s programom koji mu je predočen? Parabolično rečeno, vrh crkve najbolje zna zašto je Hrist isterao trgovce iz hrama, ali teško da ima aparat uz pomoć koga bi zaključio o ispravnosti uvođenja recimo currency board-a ili o poboljšanjima Dontovog izbornog sistema. Nije, dakle, najjasnije zašto je taj plan stajao baš u Patrijaršiji, a ne recimo u nekom od druga dva tradicionalna stuba poretka - Akademiji ili u "Maderi" (ako u toj instituciji još stoluje "Crvena zvezda"), i zašto je bilo potrebno da taj napor dobije blagoslov kao neko osveštano vino. Kako kaže Koštunica, neki od posetilaca Patrijaršije ne razlikuju sveštenika, kaluđera i vladiku. Interesantno da se Koštunica izjasnio protiv uvlačenja crkve u politički život, da DS-u blizak Slobodan Rakitić (SNS, bili su u koaliciji) kaže da je "Srpska pravoslavna crkva u ovom trenutku jedini nosilac srpske državnosti na Kosovu i garant očuvanja državnosti Srbije, što joj daje moralno pravo da bude stožer traženja rešenja za tranziciju sistema u Srbiji i Jugoslaviji", a da i Građanski savez, jedna čisto sekularna partija, podržava uključivanje Srpske pravoslavne crkve u politički život.

Jedan od onih koji su razrađivali program te famozne privremene vlade, koordinator Grupe 17 i jedan od autora Pakta za stabilnost Srbije Mlađan Dinkić optimistički je po izlasku iz Patrijaršije izjavio kako se "nakon svih ovih godina razjedinjene opozicije, većina relevantnih opozicionih partija našla zajedno da razgovara o nužnim promenama". Batić je dodao: "Kvalitet je što smo svi bili zajedno". Obojica prećutkuju, međutim, da to nije prvo pomirenje ni prvo ujedinjavanje opozicionara pred patrijarhom i pred crkvenim velikodostojnicima.

Manastir Vojlovica 1990, Patrijaršija 1992. i 1993, manastir Gračanica bile su scene raznih ujedinjavanja, zakletvi, saborovanja. Pojedinačno, Amfilohije u Hercegovini, Filaret u Slavoniji i sada Artemije na Kosovu, svaki prema svom moralnom i političkom osećaju, uzimali su više od svešteničke uloge.

Sazivači mitinga apelovali su na patrijarha da se 19. avgusta na Preobraženje pojavi na mitingu, da bi simbolično pokazao da je opozicija ujedinjena i da bi se Evropi pokazalo da je Srbija za promene. Đinđić je čak rekao da će miting 19. avgusta biti "neka vrsta referenduma u Beogradu", da će od tog datuma početi "poslednja faza akcija za smenu Miloševića", te da će u septembru biti povećan pritisak, pošto se "samo uz pritisak Milošević može prizvati razumu".

Potpredsednik ND-a Radivoje Lazarević rekao je najpreciznije da su učesnici razgovora kod patrijarha pozvali vladajuću stranku da se dogovore oko prelazne vlade, čiji bi cilj bio da zemlju vrati u najznačajnije svetske i evropske političke organizacije i institucije, ali i koja će organizovati fer i demokratske izbore. Teško da Crkva može učiniti više nego što može - da uputi moralni apel vlasti da odstupi, da svoj narod ne pretvara u sopstvene taoce, a svima da sačuvaju razum i mir (vidi apel).

Nebojša Čović je procenio da se može očekivati jedinstveniji nastup opozicije samo ako svi pristupe iskreno i ako ponude određene izlaze i suprotnoj strani, pošto su sve jasniji nagoveštaji predstavnika vlasti da će svoje pozicije braniti svim sredstvima, pa i silom i državnim terorom.

On zapaža da je, dok režim akcije opozicije pokušava da prikaže kao razbijanje narodnog jedinstva, poseta Patrijaršiji trebalo da nagovesti da je narodno jedinstvo "okrenuto protiv vlasti koja je Srbiji i njenim građanima donela nesreće."

IZBORI SVE BLIŽI: Ostaje otvoreno pitanje kako se namere opozicije uopšte mogu realizovati. Ove nedelje ima pet puta više nagoveštaja da se čitav sukob mora kanalisati vanrednim izborima. Čitava bitka se zapravo svodi na pokušaj da organizacija sledećih izbora ne bude u rukama sadašnje vlade.

Drašković je, na primer, izjavio da bi prevremeni izbori trebalo odmah da budu zakazani, ali pod demokratskim uslovima, uz promenu sadašnjih izbornih zakona i Zakona o informisanju, proporcionalni sistem i proverljivu kontrolu televizije. Pored pripreme demokratskih izbora, cilj prelazne vlade trebalo bi da bude uključenje Jugoslavije u Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu i zaštita i povratak Srba na Kosovo. Drašković je insistirao na tome da se do prelazne vlade mora doći političkim dogovorom "režimskih parlamentarnih stranaka i opozicije", a da je on protiv vlade koja bi se formirala na ulici, takvo formiranje neke vlade u senci koja bi bila priznata od boga ili od nekoga u inostranstvu po njemu je detinjarija, prodaja magle, stvar nerealna i opasna.

Vojislav Koštunica, možda najuporniji konstitucionalista među srpskim političarima, ocenio je taj program kao improvizaciju. On je stavio do znanja ocenu da su ideje Pakta za stabilnost Srbije o formiranju prelazne vlade neozbiljne, jer bi takva vlada u kratkom vremenskom roku mogla biti "rasturena" pošto bi njen rad kontrolisala skupština, u kojoj trenutno dominiraju socijalisti i radikali. I on smatra da najpre treba organizovati prevremene izbore i formirati skupštinu koja bi kontrolisala vladu.

Sam Koštunica stavlja do znanja kako će teško učestvovati na skupu na kome bi se zalagalo za formiranje vlade na način koji on ne podržava. Rezerve izvesno nisu samo ustavno-tehničke. Koštunica je i tokom rata i posle rata držao jasnu kritičku distancu i prema režimu i prema NATO-u, u ovom drugom slučaju ona je vidno veća nego kod nekih drugih aktera a u isto vreme su se mogle zapaziti razlike među političkim liderima u tome kojom se brzinom mire sa zapadom. Problem okupljanja opozicije nije, dakle, samo nerešeno pitanje liderstva i mandatara (a u Beogradu sada svi sede i sastavljaju vlade) već i pitanja tipa "da li ići u Njivice?". U toku rata to pitanje je glasilo: "Da li ići u Budimpeštu na političke konsultacije?", i rezultiralo je ozbiljnom krizom odnosa u jednoj grupi partija.

Zašto je to važno? Režimska propaganda svojata ratno jedinstvo i svoju kontrakampanju formuliše tako da vlastite oponente prikaže kao oblik produžene agresije na zemlju.

OFANZIVA REŽIMA: Vrh SPS-a je zasedao 10. avgusta u zgradi "Jugopetrola" na Novom Beogradu, malo izmenio sastav najužeg rukovodstva i raspravljao o aktuelnoj političkoj situaciji. U prisustvu Slobodana Miloševića, bio je to sastanak na kome je određena strategija vladajuće stranke u odnosu na događanja koja predstoje i najavljeno kadrovsko i akciono jačanje. Protivnici su nazvani "marionetskim političkim garniturama".

Četiri dana ranije predsednik SRJ Slobodan Milošević je na prijemu koji je priredio u Belom dvoru za učesnike "Sabora Dijaspora 99" izjavio da neće dozvoliti da "razni korumpirani političari i stranke iznutra podriju stabilnost zemlje i ostvare ciljeve NATO-a"; da bi "bilo žalosno da produžene ruka zla koje je NATO učinio protiv naše zemlje bude ruka naših građana"; da se "to neće dogoditi" i da će "patriotizam i ljubav prema domovini pobediti izdaju", da će "dobro trijumfovati nad zlom"; da je "u ovo teško vreme, za dva i po meseca bombardovanja izražen takav stepen sloge i solidarnosti koji nikada u istoriji našeg naroda nije zapamćen" i da "ćemo uspešno razvijati svoju zemlju svi zajedno, građani ove zemlje i svi vi u rasejanju".

Opet, Srpska radikalna stranka, koja dosad nije bila bliska Crkvi, optužila je "pojedine minorne političke grupacije" u Srbiji da pokušavaju da izazovu raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi te izrazila uverenje da će SPC ostati izvan političkih trvenja u zemlji i sačuvati unutrašnje jedinstvo.

A RTS opet u svom komentaru lamentira nad tim što je opozicija razjedinjena, a za lidere Saveza za promene kaže da su "nezadovoljni" i "razočarani" ishodom razgovora sa specijalnim izaslanikom SAD za

Balkan Robertom Gelbartom, da je Đinđić "ponižen saznanjem da kod glavnih mentora - Amerikanaca više nije jedan od glavnih igrača i što mu je naloženo da se vrati pod skute Vuka Draškovića", a da je "Drašković nesrećan što ga NATO gazde ponovo guraju u savez sa Đinđićem odnosno ponovo stvaraju najbolju gubitničku kombinaciju".

ČAST I UDVORIŠTVO: Ta namera režima da pokušaj spasavanja zemlje i stvaranje uslova za njeno pomirenje sa svetom prikaže kao kvislinšku delatnost sad je već bezočna podmetačina jednog režima u agoniji. Da li tome "idu u susret" i pojedini marginalci na opozicionoj sceni koji sad nalaze da su činili greh oni koji su "učestvovali u dedinjskoj propagandi o besmislenosti i uzaludnosti NATO kampanje" i oni koji sad tvrde da su aprila 1999. ljudi u Srbiji stavljali "target" na grudi zato što su politički beslovesni, što manifestuju svoju "pretpolitičku kolektivističku svest", a ne recimo revolt i osećaj da se rušenjem avalskog tornja ili Varadinskog mosta u Novom Sadu, na primer, ruši i nešto u njima, nešto od njihove unutrašnje geografije. Nije da nema onih koji bi se ipak popeli na NATO tenk da s njega malo vrše "denacifikaciju Srbije", no oni se, malobrojni, u datom kontekstu pretvaraju u nesvesne saradnike režima time što mu pružaju šlagvort koji on i traži da bi se prikazao kao branilac države, a da svoje oponente kompromituje kao njene rasturače. Opozicija ne treba da ima taj kompleks jer oni koji su podneli teret tog neravnopravnog rata to su opoziciona deca, one generacije koje su odrasle i završile životnu školu u antirežimskim demonstracijama u bezuspešnim pokušajima da se tok događaja promeni. Neke od opozicionih ličnosti, ali ne i vođe političkih stranaka, prave dalekosežnu tešku grešku kada kritiku pogubne politike koja je vodila iz nesreće u nesreću, od bezizlaza do bezizlaza ne uspevaju da razluče od časnog učešća ljudi u odbrani zemlje, čak i u trenutku kada je to ličilo na Isidorino "svojevoljno ispadanje u nezaklonjenost". Neki od političara greše često kad narodu i njegovoj tradiciji neukusno do kiča i blasfemije podilaze - a neki od disidenata greše mnogo kad previđaju vertikalu narodnog etosa sadržanog u metafori "i na strašnu mestu postojati". Prenebregavanjem samopoštovanja niko neće poboljšati svoje posleratne šanse, naprotiv, daće šansu režimu da svojata nešto što mu ne pripada. Uostalom, i Klinton se samokritički osvrnuo na svoju akciju (Lagao malo prošle nedelje kako ga srce boli za Srbiju, koju je razorio i koju dalje drži u izolaciji; tako Česlav Miloš opisuje Ruse koji plaču pošto nekog streljaju). Zašto bi poštovanje prava na samoodbranu sad bila neka nepoželjna jeres i zašto bi se ta tema davala ekskluzivno u ruke dezorijentisanom, izolovanom i korumpiranom i u osnovi nepatriotskom režimu? U ovakvim burnim vremenima efikasne hoće da ispadnu i egzotične sitnice. Organizatori beogradskog mitinga su računali da se malo pomognu rečju "preobraženje" i simboličnim značenjem velikog hrišćanskog praznika kako bi u Beogradu pokazali "more naroda". Prevideli su dve sitnice: a) Beograd je u avgustu prilično ispražnjen i letargičan ("Beograd liže sladoled!", Vuk Drašković vrelog leta 1992) i b) jedan rođendan. Njihovi protivnici su to otkrili. Dr Vojislav Šešelj, koji se pridružio kampanji protiv onih koji traže rušenje predsednika SRJ, koji ponavlja ono što tvrde i socijalisti i oni iz JUL-a, da su opozicione aktivnosti u stvari nastavljena agresija protiv SRJ, koji ponavlja svoje rečenice iz 1992. godine da je opozicija američka ekspozitura, pronašao je da 19. avgusta pada - Klintonov rođendan i da opozicionari "slave 53. rođendan svog mentora i tutora zločinca i kriminalca Klintona". Na žalost po opoziciju, Enciklopedija britanika kaže da je to tačno: "Clinton, William J., in full William Jefferson Clinton, original name William Jefferson Blythe III, byname Bill Clinton b.(orn) Aug. 19, 1946, Hope, Ark., U.S." E (neka bog i njegovi zastupnici na zemlji oproste), jebiga! A opet, zanimljivo je da radikali znaju kad je Klintonov rođendan.

Sa simbolima je nezgodno - pogodite ko je rođen 20. avgusta 1941. u Požarevcu, Jugoslavija.

Dok se scena usložnjava, po gradovima se krčka - 9. avgusta u centru Rume demonstriralo je oko 1500 ljudi. Potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Zoran Bošković rekao je na tom skupu da (predsednik SRJ Slobodan) Milošević ne treba da ide u Hag, da mu se sudi pred Haškim tribunalom, već da "on i njegovi" treba da budu "u zatvoru u Sremskoj Mitrovici".

U Loznici 9. avgusta, na prvom protestu Građanskog otpora Loznice, okupilo se oko 300 građana, a pojavio se i pokretač istoimenog pokreta iz Valjeva slikar Bogoljub Arsenijević Maki, koji je obećao: "Mi i Valjevo oslobodićemo Srbiju, a ne oni koji već 10 godina diluju sa (jugoslovenskim predsednikom Slobodanom) Miloševićem." Nakon toga Arsenijević je, kako javlja agencija Beta, napustio miting. On se inače krije van Valjeva od 12. jula, kada je u organizaciji Građanskog otpora održan prvi "Miting protiv vlasti", koji se završio sukobom sa policijom.

Sindikat penzionera Srbije "Nezavisnost" zakazuje za četvrtak 12. avgusta protest na kome će tražiti ostavku Slobodana Miloševića. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) pozvala je sindikate u Srbiji da prvih dana septembra organizuju generalni štrajk radnika u Srbiji protiv "aktuelne vlasti koja je kriva za ono što se desilo radnicima".

U Leskovcu Ivan Novković, koji je posle izlaska iz zatvora dobio otkaz na lokalnoj televiziji zbog prekršaja radne discipline, predlaže patrijarhu da povede litiju na Dedinje.

Protesti su nastavljeni u Kragujevcu, gde su Mladi socijalisti pokušali da razbiju skup povicima "Slobo, slobodo", što je izazvalo gnev prisutnih i odgovor "bando crvena", "odlazite, odlazite", posle čega se grupa pripadnika Socijalističke partije Srbije povukla, a predsednik regionalnog odbora DS-a Borivoje Radić izjavio da prisustvo grupe Mladih socijalista na mitingu označava "pravi početak političkog života u Srbiji".