Američka politika prema Srbiji

Gelbard traži ujedinjenje opozicije

Izaslanik Bila Klintona i Medlin Olbrajt za Balkan, Robert Gelbard, odnedavno je imenovan za ambasadora SAD u Indonerziji, ali se njegov odlazak u Džakartu odlaže iz meseca u mesec, valjda po onoj vašingtonskoj logici "ako Gelbard Miloševiću ne dođe glave, ko će"

Rat je trajao samo par sedmica kada je jedna delegacija američkih Srba dobila poziv da poseti Belu kuću. Sastanak kod pomoćnika savetnika za nacionalnu bezbednost Džejmsa Stajnberga trajao je svega desetak minuta pre nego što je u prostoriju nenajavljeno kročio Bil Klinton. Prema izjavi uglednog Srbina iz dijaspore i učesnika ovog skupa za list "Vreme", predsednik SAD je, između ostalog, želeo da razuveri goste da mu nije namera da ruši Slobodana Miloševića. Okupljenim Srbima delovao je razoružavajuće iskreno kada je rekao da to neće jer bi, u suprotnom, morao "da šalje tenkove da iz Mađarske zauzimaju Beograd". Tako je ostalo sve dok su na Srbiju padale NATO bombe: američka administracija gorljivo je odbijala da u svoje deklarisane ratne ciljeve uvrsti rušenje beogradskog režima. No, čim se rat završio, rušenje Slobodana Miloševića postalo je jedinom politikom Sjedinjenih Američkih Država prema Jugoslaviji. Takva američka politika danas se vodi javno i tajno, svim raspoloživim sredstvima, diplomatski i obaveštajno, otvoreno i prikriveno.

SRBI I SVI OSTALI: Otkako je krajem maja protiv jugoslovenskog predsednika i njegovih najbližih saradnika podignuta optužnica za ratne zločine, Vašington se više ničega ne libi u političkom, diplomatskom, ekonomskom, psihološkom i specijalnom ratu protiv Slobodana Miloševića. Najnovija vest sa fronta glasi, ako je verovati "Njujork tajmsu", da se veoma ozbiljno razmatra podizanje optužnice za ratne zločine po liniji "komande i kontrole" i protiv supruge jugoslovenskog predsednika, profesorke Mire Marković, u njenom svojstvu šefa Direkcije jedne od vladajućih koalicionih stranaka. Još jedna vest sa fronta, koja bi mogla da pogodi širi krug građana od prethodne, glasi da će Amerikanci da sabotiraju evropske napore da se Srbima zimus pod vidom "humanitarne pomoći" omoguće struja i grejanje. Amerika to neće javno da kaže, ali sa američke tačke gledišta, dobro je sve što nije dobro za Miloševića i njegove pozicije u zemlji, pa i to da Miloševićevo građanstvo po stambenim naseljima drhti od zime. U stvarnosti to znači da Amerikanci nisu samo Miloševića izopćili iz pristojnog dela čovečanstva: zajedno sa njime izbačeni su i gotovo svi građani Srbije. Kako sad stvari stoje, primetio je prošle nedelje komentator londonskog "Tajmsa", podela u Evropi više nije podela na Istok i Zapad: linija podele, umesto toga, teče "između Srba i svih ostalih" (Mik Hjum). Što se Sjedinjenih Država tiče, one, kao prvo, više nemaju diplomatskog predstavništva u Srbiji. Sa njihovog je gledišta to jedino i logično, jer je okosnica njihove politike prema Srbiji izolacija Slobodana Miloševića i njegovog režima. Vašington ne samo što nema nameru da šalje diplomate u Beograd, već i svojim najbližim saveznicima brani da se tamo vraćaju. Britanci bi, na primer, voleli da dođu, ako ne u svoju zgradu u Ulici Generala Ždanova, a ono barem kao privesak nekoj od postojećih ambasada zemalja "slobodnog sveta", no Amerikanci na njih upravo vrše žestok pritisak da se ni u takav kompromis sa beogradskim režimom ne upuštaju. Vašington se od završetka rata i inače upinje da spreči Evropljane da makar za jotu popuste u odnosu na Beograd: sabotira njihove napore da očiste Dunav, obnove mostove i poprave električne centrale, proglašavajući sve te aktivnosti za "ekonomsku rekonstrukciju".

Ignorišu i savet Martija Ahtisarija, finskog predsednika, koji je u ime NATO-a od Miloševića iznudio kapitulaciju od 3.juna, da se Srbima pomogne da prebrode posledice bombardovanja. I Pakt za stabilnost Balkana smišljen je samo kako bi se naglasila Miloševićeva izolacija. U tu svrhu potkupljen je i ruski predsednik Jeljcin: u Sarajevu se prećutno saglasio sa time da Srbija ne može dobiti nikakvu osim "humanitarne" pomoći, a zapadne sile su zauzvrat pristale da odlože vraćanje poslednjih dugova koje je napravio.

GELBARDOVI SAGOVORNICI: Beograd je, dakle, za Amerikance zabranjena zona, no zato im je Crna Gora savršeno pristupačna. Ključni američki čovek za Balkan Robert Gelbard na crnogorskom se primorju sada već redovno susreće sa predstavnicima Miloševićeve "demokratske opozicije". Beogradske vlasti su po svemu sudeći prilično dobro informisane o svemu što se na tim sastancima dešava, pa povremeno puste da u državnu štampu "procuri" poneka dozirana informacija za koju veruju da će u domaćoj javnosti diskreditovati Gelbardove sagovornike. Među njima se nalaze mahom "uobičajeni sumnjivci": Zoran Đ inđić, Vuk Obradović, Vladan Batić, Dragoslav Avramović, Milan Panić, Vesna Pesić, Vuk Drašković... Kako "Vreme" saznaje iz američkih izvora, Gelbard uglavnom od iznutra razjedinjene i ne naročito mobilne srpske opozicije traži dve stvari: forsiranje tempa uličnih protesta protiv režima i bezrezervni zajednički nastup. Ni jedno ni drugo samo po sebi ne protivureči interesima same opozicije, čija je jedina šansa verovatno u ofanzivnijem zajedničkom nastupu.

Ipak je upadljivo da se Gelbard nimalo ne snebiva da i opoziciji i čitavom svetu dâ do znanja da njegov, odnosno američki interes za opozicione snage u Srbiji stoji u direktnoj vezi sa interesom rušenja Miloševića. Dobrobit srpske opozicije je američki cilj samo u meri u kojoj opozicija može da naškodi Miloševiću ili, još bolje, da naknadno opravda američku instrumentalizaciju Miloševićevog sada već maltene "đavoljeg" lika u zapadnoj javnosti. Gelbard se susreće sa srpskim opozicionarima i obećava im konkretnu podršku, no istovremeno se ne ustručava da ih opanjkava kod novinara i diskredituje kod saveznika. Bilo je veoma lako prepoznati u nedavnom članku u "Njujork tajmsu" ko se zapravo krije iza anonimnog visokog zvaničnika američke administracije koji je svoje hercegnovske sagovornike okarakterisao na sledeći način: Drašković je otpisan kao "oportunista", a "Evropljani čine dramatičnu grešku što od Đinđića prave svoju uzdanicu: on ima veoma malo podrške". Već i vrapci na grani znaju da se Zoran Đinđic zamerio Amerikancima kada se 1997.godine, prilikom posete Medlin Olbrajt Beogradu, nije pojavio na travnjaku dedinjske rezidencije američkog ambasadora zajedno sa ostalim liderima koalicije "Zajedno". To mu očigledno još nije oprošteno jer su Amerikanci netom isposlovali da Evropska unija povuče i poništi Đinđiću već upućenu pozivnicu za sarajevsku konferenciju na kojoj je potpisan Pakt o stabilnosti Balkana. Amerikanci su isposlovali i to da Nemci, koji se veoma dobro slažu sa Đinđićem, za tri note spuste diplomatski nivo njegove julske posete ovoj zemlji, gde je još za rata priman kao veoma visoki gost. S druge strane, dok se Đinđiću ne oprašta što pre tri godine nije došao na jedan diplomatski prijem, dotle se generalu Momčilu Perišiću izgleda više ne uzima u Vašingtonu za zlo što je granatirao Mostar; iz signala koji dolaze iz američke prestonice, stiče se dojam da bi Gelbard i njega rado video "na konsultacijama" u Herceg Novom. Izaslanik Bila Klintona i Medlin Olbrajt za Balkan Robert Gelbard odnedavno je imenovan za ambasadora SAD u Indoneziji, ali se njegov odlazak za Džakartu odlaže iz meseca u mesec, valjda po onoj vašingtonskoj logici "ako Gelbard Miloševiću ne dođe glave, ko će."

BIVŠI PRIJATELJI I CIA: Gelbardov nemesis Ričard Holbruk ovih je dana prebrodio i poslednju senatsku prepreku za imenovanje na mesto ambasadora SAD u UN-u, i on će verovatno uskoro dati svoj kreativni pečat akcijama za skidanje Miloševića.

Tim pre što su njegovi višegodišnji pregovori sa jugoslovenskim predsednikom još malo pa počeli da mu škode prestižu i ugledu. Treba očekivati da se i on, poput nekoć Lorensa Iglbergera, od relativno blagonaklonog Miloševićevog sagovornika preko noći izokrene u Miloševićevog najrevnosnijeg progonitelja.Upadljiva američka nevoljkost da se da snažnija podrška demokratskim liderima zato što su "oportunisti" ili "nedovoljno uticajni u masama", izgleda da je zapravo tek izgovor da se Klintonova administracija ograniči na to da "izoluje" i "suzbije" srpski režim, a zajedno sa njim i desetak miliona građana Srbije. "Visoki funkcioner" američke administracije tako u "Njujork tajmsu" objašnjava da je zapravo najbolje da se svi napori usredsrede na to da se "izoluje Milošević i stvaraju teškoće moćnom krugu njegovih ulizica". Funkcioner koji opanjkava srpske opozicione političare i potkopava im pozicije u zapadnoj Evropi, u istom dahu kaže da im uskraćuje otvoreniju i opipljiviju podršku iz navodne brige da bi američka podrška mogla da potkopa veru bombardovanog srpskog naroda u takvog lidera. Nešto je u tim postupcima i u toj logici, najblaže rečeno, neuverljivo i licemerno.

Naročito ako se kombinuje sa podatkom da iz Vašingtona neprestano u javnost "cure" podaci o subverzivnim aktivnostima koje se spremaju protiv beogradskog režima. Čak i bivši obaveštajci CIA-e ovih dana javno pričaju da se ne sećaju da je u skorijoj prošlosti neka tajna operacija destabilizacije jednog režima dobila toliko publiciteta kao nedavna najava CIA-e da će rušiti Slobodana Miloševića, pored ostalog i hakerskim upadima u njegove navodne tajne bankovne račune u inostranstvu. Vest je objavljena u visokotiražnom ilustrovanom časopisu "Tajm", a vrlo precizni detalji za tili čas su obleteli svet. Analitičari upozoravaju (Brus Berkovic, doskorašnji činovnik Komisije za obaveštajne aktivnosti Senata SAD i bivši analitičar CIA-e, u "Vašington postu" od 17. jula ove godine) da dobro isplanirane tajne operacije, za koje postoji široka politička i logistička podrška u vrhu, obično ne "cure" u javnost. Berkovic dodaje da ga brinu poređenja između neuspele operacije destabilizacije Sadama Huseina i ove što se planira za Srbiju: "tajna podrška podeljenoj i razbijenoj opoziciji koja nema konkretnog programa za reformu društva, i kolaboracija sa zaverenicima iz vođinog okruženja; ova formula nije uspela u Iraku, zašto bi uspela u Srbiji?" No, u svemu je najbitnije sledeće: zašto bi pokušaj rušenja Miloševića uopšte trebalo da bude "tajni"? Celi svet danas, posle NATO bombardovanja i haške optužnice, zna barem toliko da Amerika želi da Milošević ode. A sam Milošević već uspešno koristi brljotine Vašingtona da svoje političke rivale optuži kao agente CIA-e i prodane duše.

NIZAK INTENZITET: Amerikanci su, nakon mesec dana protesta protiv Miloševića širom Srbije, odjednom krajem jula procenili da bi srpskim opozicionim listovima i političarima mogli da pruže podršku unatoč sankcijama za koje su do tada tvrdili da predstavljaju nepremostivu prepreku delotvornijoj pomoći. Džon Tenant, pomoćnik u USAID-u, tako je izjavio za "Njujork tajms" da su "naši pravnici i pravnici Stejt departmenta procenili da bismo mogli da damo podršku nezavisnim medijima, opozicionim partijama i sindikatima".

Sam Stejt department je tada počeo da zove telefonom razne nevladine organizacije po SAD i da im preporučuje da ponovo krenu sa programima po Srbiji. U Srbiji je, naravno, i pre nego što su Amerikanci odlučili da Milošević "treba da ide", bilo mnogo ljudi koji su smatrali da Milošević treba da ide. Dobar broj njih uvek je bio protiv Miloševića iz intimnog pristajanja uz liberalne političke vrednosti koje se danas uglavnom vezuju za zapadni svet. No, Amerikanci, koji su do juče pregovarali sa Miloševićem uz legalističko obrazloženje da je on predsednik, sada su učinili kopernikanski obrt ostavljajući na suhom pristaše izbora i fer političke konkurencije u Srbiji. Bil Klinton se u Sarajevu zadovoljio time da kaže da nema pomoći za Srbiju "dok je Milošević na vlasti", ne objašnjavajući na koji bi način on voleo da se Srbi otarase predsednika. No zato je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger odbio da isključi mogućnost silovitog raspleta. Upitan da li Miloševića treba rušiti čak "i po cenu gradjanskog rata", Sendi Berger je tobož tajanstveno odgovorio: "Pa, ja mislim da postoje mnoge demokratske snage, mnogi opozicioni lideri u Srbiji... Nije na meni da kažem srpskom narodu kako da menja vlast..." ("Vašington post" od 31. jula). A ukoliko srpski narod ne bude znao, umeo ili smeo, postoje i drugi instrumenti. NATO je još u deklaraciji usvojenoj krajem aprila na rođendanskoj proslavi u Vašingtonu kazao doslovce da izražava podršku tranziciji ka "demokratskoj SRJ koja će štititi prava svih manjina, uključujući i one u Vojvodini i Sandžaku". Američki ambasador u OSCE-u Robert Beri potom je izjavio da je "značajno međunarodno prisustvo" nužno kako u Crnoj Gori, tako i u Vojvodini i na Sandžaku, ističući da je OSCE odlučio da "u Srbiji ostvari prisustvo i izvan kosovskog mandata." Pre nego što je otpušten iz službe, general Vesli Klark ustvrdio je u Senatu da su "srpske snage otpočele etničko čišćenje niskog intenziteta" u Sandžaku, kako bi uplašile Đukanovića...