Srbija u razbijenom ogledalu

Da li su mogući fer izbori

Loša je perspektiva vlasti koja svako nezadovoljstvo građana tumači međunarodnom zaverom. Srpska opozicija ostala u najtežem mogućem položaju u kome je deset godina pokušavala da ovde promeni sistem. Ona je ignorisana spolja, blaćena iznutra

Preobraženjski miting opozicije zakazan za četvrtak 19. avgusta prati uobičajena konfuzija, dok s državnih medija i s prorežimskih političkih govornica grmi pogromaški govor, kakav slušamo već deset godina. Savezni sekretar za informisanje Goran Matić, na primer, optužio je opozicione stranke i pojedine vladike Srpske pravoslavne crkve za saradnju sa NATO-om, tvrdeći da je NATO u ovom trenutku raspisao javni konkurs za Milana Nedića i da u Srbiji imamo kandidate koji se na taj konkurs dobrovoljno prijavljuju. Radiotelevizija Srbije posle Đinđića i generala Perišića u nišan stavlja Vesnu Pešić zbog rečenice koju je izgovorila na zboru u Vršcu (vidi stranu 5). Jugoslovenska levica 16. avgusta optužuje Savez za promene da se "iza njega nalaze teroristi i ubice koje plaća NATO", i da se "sada vidi da su nosioci terorizma u Srbiji i oni Srbi koje su potkupile neke zapadne vlade da nastave ubijanje i razaranja, koje je u martu započeo NATO". Predsednik Vlade Srbije Mirko Marjanović u intervjuu za "Politiku" ide dalje u razradi teze o terorističkoj grupi opasnih namera, pa veli da je dobro što je obaveštenje da je SZP teroristička organizacija "stiglo na vreme" da bi "građani koji nisu istomišljenici ovog saveza mogli da se odmah pobrinu za svoju bezbednost - da se čuvaju presretanja po mračnim ulicama, napada hladnim i ostalim oružjem i trovanja na sednicama i u gostima". Trovanje u gostima - zanimljiva opomena onima koji pomisle da se pajtaju s drugom stranom.

Državna propaganda inače naglašava ličnu dramu, ponavljajući da je na izabranog predsednika ovde pokušan atentat, da je raketom gađan Njegov krevet. Ovih dana savezni premijer Bulatović kaže: "Nisu nas osporili nego su hteli da nas ubiju. Gađali su kuću Slobodana Miloševića". U takvom kontekstu režim koristi nekontrolisani govornički žar da dokaže da je sadašnja opoziciona ofanziva "produženo izvođenje atentata". Čitav komad im pomaže da se predstave kao stranka reda, a protivnike da predstave kao neke zaverenike.

"Borba" u komentaru, koji, kao i sve njemu slične, prenosi državna televizija, tvrdi da opozicionari "nisu sačekali ni bol da ugasne, ni krv da se osuši, požurili su sa ulagivanjem NATO ubicama kako bi im se opravdali zbog lažnog izražavanja patriotizma za vreme agresije i kako bi oslobodili zločince".

"Politika" 17. avgusta, u komentaru pod naslovom "Gelbardova utopija", tvrdi da se opozicija "naslanja na dobro poznatog američkog arhitektu puča Roberta Gelbarda", pa kaže da protesti građana predstavljaju "strpljivo i sinhronizovano stvaranje ambijenta za politički puč, a ne nikakvo spontano nezadovoljstvo", te da se s opozicione strane provociraju nervozu i političke tenzije s ciljem da se "građansko nezadovoljstvo ukupnim socijalnim, ekonomskim i političkim stanjem natovari na konto aktuelne vlasti". "Politikin" komentator uviđa, doduše, da se većina građana Srbije i Jugoslavije "bori sa nemalim brojem teškoća i egzistencijalnih pitanja", ali objašnjava da se uzrok problema "nalazi u sankcijama, bombardovanju i u nastavku agresije na SRJ političkim pritiscima". Ovu poslednju formulaciju o nastavku rata drugim sredstvima SPS je provukao kroz sve svoje instance još početkom jula.

Kakve su moguće posledice te ofanzive? Predsednik Demokratske alternative Nebojša Čović ocenjuje da sramotnom kampanjom protiv svih koji pokušavaju da "zaustave dalje stradanje države i naroda" predstavnici vlasti pokazuju da će "vlast braniti svim sredstvima" i da posle svih sukoba vlasti preostaje jedino da se sukobi sa nezadovoljnim narodom i da će vlast iz tog sukoba izaći kao gubitnik.

"Loša je perspektiva vlasti koja svako nezadovoljstvo građana tumači međunarodnom zaverom", ocenjuje Demokratski centar, podvlačeći da paranoične reakcije vlasti na mitinge stvaraju štetnu društvenu atmosferu.

S druge strane, to režimsko kukanje na zaverenike verovatno proizvodi i neki kontraefekat, šireći osećaj da se nešto važno i riskantno sprema, kao u onoj anegdoti po kojoj su maja 1903. Beograđani, kasno, uz pivo na Terazijama ćaskali: "Kad će crnorukci, pa da polegamo?"

Jedno je sigurno, atmosfera za normalan razgovor, za pacifikaciju političkog života, za pribrano traženje izlaza iz teške situacije je u velikoj meri razorena.

Može se zaključiti da će vlast činiti sve da svoje protivnike naruži, ocrni, satanizuje, ali da verovatno neće ići na rasturanje javnih skupova. Hapšenje pojedinaca koji se nameste, kao valjevskog slikara "Makija", takođe je moguće očekivati. Što se pojedinačne represije tiče, vlast će verovatno reagovati represivno u slučaju masovnijeg remećenja javnog reda i mira, napada na državne institucije i, sudeći po tome kako je reagovala na jednu akciju Veselinovljeve Koalicije "Vojvodina", na eventualne pokušaje demonstranata da blokiraju, recimo, važnije saobraćajnice.

Novi jugoslovenski ministar pravde radikal Petar Jojić 15. avgusta, odmah po ulasku u vladu, izjavljuje da se radikali neće pomiriti sa nasilnim rušenjem vlasti", a da "svi oni imaju pravo da talambasaju do mile volje, ali onog trenutka kada neko prekrši zakon, taj mora trpeti posledice": "Ja im poručujem da ne moraju da plaše nikoga, jer se niko u ovoj državi ne plaši. Postoje legalni organi koji će sprečiti svaki haos, nered i kršenje zakona."

Dr Vojislav Šešelj, potpredsednik srpske vlade, koji ponovo (RTS, 17. avgusta) govori kao vlast, izjasnio se protiv hapšenja za verbalni delikt, pa i protiv rigidne primene tzv. zaštite ugleda predsednika Republike.

Ovde je potrebno pomenuti da je general Pavković, o čijim je ranijim izjavama bilo dosta polemike, prošle nedelje uneo još jednu korekciju: "Mislim da treba preduzeti sve da do eventualne promene vlasti dođe u legalnim institucijama vlasti, mirnim putem". Eventualne promene!

RADIKALNE METODE: Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić precizirao je da 1. septembra ističe rok za dogovor Srpskog pokreta obnove i Nove demokratije sa Socijalističkom partijom Srbije o promenama u Srbiji. Dogovor o promenama, po Đinđiću. znači "da treba da dođe do dogovora sa Miloševićem, po kome bi se on dobrovoljno odrekao vlasti".

Savez za promene će u međuvremenu govoriti u prilog radikalnijih metoda, za sada nije jasno šta je to, ali u te metode ne spada tzv. rumunski metod, (Đinđić kaže da je to "neanalitička izjava" Vesne Pešić data u emocionalnoj atmosferi), pošto Srbija danas nema nikakve sličnosti sa Rumunijom iz vremena Čaušeskua. Đinđić tvrdi da radikalnije metode koje on zagovara isključuju svaku destrukciju: "Ja ne bih učestvovao ni u kakvoj destrukciji, jer se ne slažem sa onima koji kažu - neka se promeni, pa makar i na gore. Mislim da i od ovoga može gore i ne bih voleo promenu koja ne vuče ka boljem."

Predstavnici Saveza za promene delimično otkrivaju taj magloviti scenario, kada, na primer, u Lazarevcu pred oko 1000-2000 ljudi prognoziraju da će se sredinom septembra nezadovoljni građani Srbije "sliti ka Beogradu i Dedinju", i kada savetuju građane: "Potrebno je da napravimo mitinge u svim gradovima odakle će se krenuti ka Beogradu, istog dana kada će u Srbiji početi generalni štrajk" (predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Dragan Milovanović).

Ovde se mora ukazati na "malo istorije" (vidi hronologiju). Do sada u Srbiji nje uspeo nijedan generalni štrajk. S druge strane, veliki procenat industrije ne radi zbog sankcija i recesije, pa je pitanje ko koga čime tu plaši.

Huk ulice obeležio je čitavu deceniju u Srbiji i pokazao više puta da samo kod Ejzenštajna mase onako spontano kao revolucionarna bujica ulaze u Zimski dvorac. Energija protesta dovodila je u Srbiji do delimičnih rezultata koji su kasnije, po pravilu, "sitnjeni u sitne aspre". Legendarnog 9. marta 1990. osvojena je sloboda okupljanja, koja je kasnije bila ugrožavana ali očuvana, 1992. izboren je okrugli sto, na kome je vlast izdiktirala svoje uslove i izboreni su izbori koje je opozicija te jeseni izgubila; godine 1993, juna meseca, osvojeno je to da se politički protivnici ne smeju zatvarati, mada je i posle toga bilo pojedinačnih pokušaja, u svim tim talasima osvajana je sloboda medija, koja je kasnije ugrožavana.

INADŽIJSKA POLITIKA: Naši opozicionari kad se popnu na govornicu često precenjuju veličinu protesta. Sociolog Srećko Mihajlović citirao je prošle nedelje, u razgovoru s Bojanom Lekić za ANEM, rezultate istraživanja Instituta društvenih nauka iz 1996. godine, po kome je u zimskim protestima učestvovalo oko 750.000 ljudi, a oko 6 miliona nije. Proteste je podržavala polovina stanovništva, a polovina nije. Da li je danas slika drugačija? U Srbiji se na skupovima po raznim gradovima leta '99. okupljalo oko deset odsto stanovnika u gradovima na uspešnijim mitinzima (Niš, Čačak, Kragujevac) i po jedan-dva odsto u svakodnevnim serijama produženih protesta koji su u nekim gradovima potom sledili. Izuzetak je Leskovac, gde je dotad anonimni čovek jednim gestom sakupio dvadesetak hiljada ljudi, ali, uprkos tome, Leskovac nje postao nikakav novi Smoljni iz 1917.

Darko Broćić, istraživač javnog mnjenja, kao gost Pres kluba prošle nedelje kaže kako u senci rata nije moguće tačno izmeriti raspoloženje javnog mnjenja, što je, inače, neka vrsta naše konstante - politički procesi su se u poslednjoj deceniji stalno odvijali u senci nekih kapitalnih previranja. I sada je počela prava rovovska borba, a satanizacija opozicije je vrlo jaka. On se boji da je beogradski miting zakazan preuranjeno i da ta preuranjenost može da pomrsi račune opoziciji. On citira svog prijatelja koji je rekao da će se stanje stvari najtačnije izmeriti u četvrtak 19. avgusta u petnaest do sedam na Beogradskoj raskrsnici "London", nekih trista metara daleko od centralne govornice. Ako kod "Londona" u to vreme ne bude moglo da se prođe od naroda - stvar je uspela, a ako može da se prođe - nije uspela.

Vuk Drašković (SPO) obelodanjuje da ako se ne prihvati preobraženjski predlog o prelaznim ekspertskim vladama, ako vlast taj predlog odbije, "onda preostaje samo jedan način, a to je da odgovorna opozicija brzo zatraži vanredne hitne izbore na svim nivoima, što je moguće pre, a u svakom slučaju do kraja ove godine, jer sa ovakvim vladama i ljudima koji ne mogu da odu nigde u svet, koji vode inadžijsku politiku, i po cenu razbijanja savezne države i izazivanja najveće nesreće unutar same naše zemlje, ne možemo da ulazimo u narednu godinu i naredni vek".

Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica podsetio na izjavu predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja da je on Srpskom pokretu obnove ponudio da, s obzirom na to da SRS i SPO imaju većinu u republičkoj skupštini, raspuste parlament i raspišu izbore. Po Šešeljevim rečima, vođa poslaničke grupe SPO-a u srpskoj skupštini Miković tada nije imao instrukcije da o tome razgovara. Koštunica ocenjuje da je ponuda radikala sasvim korektna i kaže da misli da je iskrena, ali da SPO nije reagovao na nju. Po mišljenju Koštunice, problem je u strankama koje ne žele izbore, a SPO je očigledno među njima". On je ocenio da će "izbori u Srbiji ubrzo uslediti kao rezultat pritiska javnosti, ali i kao rezultat diferencijacije u vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije. Nova demokratija takođe pominje izbore kao trenutak kada će "crveno-crna koalicija 'Da živimo gore'" konačno i zauvek da ode u daleku prošlost. Koordinator SZP-a i predsednik Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić je, međutim, odbacio svaku mogućnost da SZP učestvuje na izborima koje bi raspisala sadašnja vlast, jer bi "takvi izbori i tako izabrana vlada bili nepriznati u svetu". To znači da se može ponoviti stara podela na "elektoriste" i "bojkotaše" koja je na prošlim izborima pomogla Šešelju.

Radikali su zaista često pominjali izbore - Šešelj, Toma Nikolić, novi radikalski ministar Petar Jojić je rekao da se Srpska radikalna stranka zalaže za izbore na svim nivoima i poručio je Savezu za promene da "jedino na izborima može osvojiti vlast". Izbore je pominjao portparol SPS-a Ivica Dačić koji je pomenuo dva moguća kompromisa: prvi je stvaranje koncentracione vlade od predstavnika parlamentarnih stranaka, a drugi, raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Predsednik savezne vlade Momir Bulatović pominjao je takođe izbore kao optimalan način za razrešenje crnogorskih konflikata. Svi ovi akteri su rekonstrukcijama savezne i srpske vlade, kao i oduzimanjem mandata Novoj demokratiji, radili na konsolidaciji postojeće vlasti i na učvršćivanju postojeće skupštinske većine.

Čitava politička bitka se i bije oko toga "ko će brojati" i vlast pokazuje zube, šaljući poruku da izbore mora raspisati postojeća vlast. Vladajuća garnitura se zubima drži za nekoliko prednosti koje ima - televiziju, makar i oštećenu, kontrolu nad biračkim spiskovima i, što je veoma važno, mogućnost krojenja izbornih jedinica. Pitanje je da li se interesi radikala tu slažu sa interesima vladajuće stranke, ali komunikacija opozicije s radikalima je otežana zbog toga što oni opozicionare proglašavaju američkim eksponentima. Šanse da se izbore nešto bolji izborni uslovi su veće od šansi da vlast dobrovoljno demisionira. Opozicija, koja sada drži gradove, ne mora da bude toliko kadrovski inferiorna i možda i može da sakupi neophodnih šezdesetak hiljada aktivista za kakvu takvu kontrolu izbora. Nju podržavaju mnogobrojni mediji iz inostranstva, dominacija RTS-a ne mora da bude tolika kao ranije, ali je pitanje da li će podrška iz inostranstva opoziciji više koristiti ili štetiti. Darko Broćić kaže da, po merenjima njegove agencije, pre NATO bombardovanja oko 80 odsto građana bilo u prilici da prati RTS a, na primer, Studio B oko 6, pretpostavka je da i sada ratom oštećeni RTS i dalje nadmoćno dominira.

Taj sukob se mora nekako razrešiti, mada su svi putevi sada prilično zaprečeni. Narod ne može izabrati odgovornu vladu na ulicama, odnosno može ponekad izvikati populističkog lidera, ali vidimo da to ne valja. Odgovornu vladu može izabrati odgovorna skupština izabrana na fer i poštenim izborima, ali atmosfera za fer i poštene izbore ne postoji. S druge strane, kad su ljudi gladni, beskrajno natezanje oko izbornih uslova može im izgledati sebično, nepotrebno i zamršeno ("samo se bore za vlast").

ŠIRENJE OČAJA: Izolacija zemlje ne stvara baš nikakve uslove za utakmicu, naprotiv stvara tipičnu lagersku atmosferu. Ultimatum građanima tipa "ili revolucija, ili grejanje" mora pobuđivati inat i okupljati sirotinju oko onoga ko može da bilo šta podeli. Međunarodni faktori su se uskopistili i uvrstili u svoje ratne ciljeve promenu režima, što opet lako može biti prikazano kao novi ultimatum Srbiji, kao onomad kad su Austrijanci tražili da sudimo "crnorukcima", pa mi izašli na Cer i što veliki broj Srba navodi da ponavljaju: "Ne". To svakako smanjuje šanse da se kvalitetno pripreme izbori.

Jovanka Matić, saradnik Instituta društvenih nauka, ekspert za medije u izbornom procesu, kao gost Pres kluba prošle nedelje, konstatuje da su mediji ponovo postali izvor i poprište konflikta, drugim rečima da se nastavlja priča iz izbora '90, '92, '93, '96. i '97. Srbija je po broju izbora rekorder u tranzicijskim zemljama, ali njihova regularnost bi sa stanovišta normalne zakonske procedure verovatno bila osporena. Centar za slobodne izbore i demokratiju stavio je na uvid četrnaest meseci pripreman ekspertski predlog seta izbornih zakona (zakon o izborima, o strankama i o medijima), ali za njihovo usvajanje i za početak normalnog funkcionisanja institucija potrebno je da prođe izvesno vreme.

Postojeće strategije spoljnih faktora nikako ne stvaraju demokratsku atmosferu. Na primer, nevladina organizacija Međunarodna krizna grupa u izveštaju o stanju u Srbiji ocenjuje da su intervencije NATO-a u Srbiji i podizanje optužnice protiv predsednika Miloševića u Haškom tribunalu "stvorile pukotine u srpskom društvu i otkrile rascep unutar režima, koji bi morao biti hitro iskorišćen, kako bi se ubrzao Miloševićev odlazak i donela stvarna politička promena", pošto su "gubitak Kosova, razaranja koja su posledica bombardovanja i odbijanje međunarodne zajednice da obnovi Srbiju sve dok Milošević ne ode sa vlasti, izazvale rašireni očaj među Srbima koji su spoznali da njihova zemlja pod sadašnjim rukovodstvom nema budućnost".

Ta grupa sugeriše da ključni prioritet međunarodne zajednice mora biti pojačavanje izolacije predsednika SRJ Slobodana Miloševića (zabrane putovanja u EU i zaplena svih sredstava koja pripadaju Miloševiću, njegovim čelnim zvaničnicima i bliskim prijateljima; odlučnija saradnja sa Međunarodnim tribunalom u Hagu, više hapšenja onih koji su već optuženi) uz davanje podrške lokalnim nezavisnim medijima i "zasipanje" Srbije radiotelevizijskim programima na srpskom jeziku iz inostranstva; dostavljanje materijala i tehničke pomoći opozicionim snagama u količinama dovoljnim da pokret protiv vlasti opstane.

Tu ima mnogo wishfullthinking zaključivanja i opravdavanja bombardovanja Srbije. Prvo, nije baš najjasnije da li je došlo do pukotine u režimu, i kolika je ona, ili je režim možda zbio svoje redove. Predsednik Milošević je na glavnom odboru SPS-a rekao da predstoji težak period i da je ljudski da onaj ko se boji izađe. To je govor komandanta pred bitku. Drugo, nije baš najjasnije kuda očaj, koji se ovde registruje s dozom likovanja, vodi ljude - da li ka demokratiji ili ka sindromu kraja Vajmarske republike kada pobeđuje desni resentiman. Za sada to ovde možda nije slučaj, pošto po nesigurnim indikacijama radikali gube nešto od rejtinga, ali sa produženim haosom na Kosovu sa proširivanjem gladi u Srbiji, pogodite ko će biti proglašen za krivca - "zaverenička osovina spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja".

Najproblematičnija u čitavoj toj priči jeste neskrivena sklonost ka zagovaranju kolektivnog kažnjavanja građana Srbije, koja je vidljiva u preporuci da se "zadrži obaveza da se sva pomoć za obnovu uskraćuje sve dok Milošević ne bude pao sa vlasti". Ona je vidljiva i u pretpostavci da će "kada jednom Milošević ode, možda biti moguće za narod Srbije da se zamisli nad svojom bliskom prošlošću i uključi se u borbu za budućnost koja će više obećavati".

Lideri šest opozicionih stranaka u Srbiji reagovali su na takvu logiku, pa su 13. avgusta zatražili od EU-a i međunarodne zajednice da ukinu sve sankcije prema SRJ, da SRJ uključe u Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope. Pismo upućeno predsedavajućem EU-a finskom predsedniku Martiju Ahtisariju potpisali su predsednici SPO-a Vuk Drašković, Nove demokratije (ND) Dušan Mihajlović, Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica, koalicije "Vojvodina" Dragan Veselinov, Demokratskog centra (DC) Dragoljub Mićunović i Demokratske alternative (DA) Nebojša Čović. "Naše stranke su protiv postojećeg režima u Srbiji, ali naše stranke su i protiv kolektivnog kažnjavanja miliona ljudi zbog nekoliko ljudi. Kažnjavanjem nevinih građana, podstiču se antievropska i antiamerička osećanja građana. Zbog toga, tražimo: 1. Ukidanje svih međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji i Republici Srbiji; 2. Hitnu humanitarnu pomoć za milione građana svoje zemlje i punopravno uključivanje SR Jugoslavije i Republike Srbije u Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope; 3. Odlučan obračun međunarodnih vojnih, policijskih i civilnih organa na Kosovu i Metohiji sa albanskim terorizmom i separatizmom i punu primenu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN". Potpisnici ističu da "građani Srbije i čelni ljudi vladajućeg režima u Srbiji nisu i ne mogu biti isto", jer "čelni ljudi režima nisu ni nezaposleni, ni gladni, ni izbeglice, niti im živote ugrožava nastupajuća zima", a građani "nisu porušili svoje električne centrale, ni vodovodnu mrežu, ni svoje mostove fabrike i kuće", i zato "kao nevine žrtve oni s pravom očekuju međunarodnu pomoć za obnovu porušenog". "Podrška narodu nije podrška režimu. Naprotiv. Kažnjavanjem naroda zbog politike režima podržava se režim, a ne narod", zaključuju lideri SPO-a, ND-a, DSS-a, koalicije "Vojvodina", DC-a i DA-a u pismu Ahtisariju.

SPO je potom tvrdio da su pismo odbili da potpišu predstavnici Saveza za promene i Saveza demokratskih partija, da Savez za promene u pismenom odgovoru ističe da ne može prihvatiti ponuđeni dokument, jer se u njemu ne zahteva ostavka Slobodana Miloševića, a da je Savez demokratskih partija potpisivanje pisma upućenog EU-u uslovio brisanjem Dragana Veselinova sa liste potpisnika, odstranjivanjem dela teksta koji se odnosi na zaštitu Srba na Kosovu i uključivanjem u tekst osude "nedela prema albanskom stanovništvu Kosova". Iz Saveza za promene su posle toga negirali da su svoje odbijanje uslovili traženjem ostavke Slobodana Miloševića, već tvrde da su odbili da potpišu takav apel zato što smatraju da je on bacanje prašine u oči.

Spoljni odgovor na to pitanje bilo je - nadmeno ćutanje. Opseg sankcija prećutno obuhvata i sve gradove u kojima je opozicija s građanima onomad peške po snegu osvojila vlast. Tako je srpska opozicija ostala u najtežem mogućem položaju u kome je deset godina pokušavala da ovde promeni sistem. Ignorisana spolja i blaćena iznutra.