Iz Šećerane

Pozorište od kulisa

Možda će Ljubiša Ristić, sad kad je napravio svoje pozorište, pomoći JDP-u i ostalima da sazidaju zgrade

Molbu jedne glumice u predstavi "Zimsko putovanje do reke" da njeno pozorište bude najbolje i da prestanu da ga mešaju sa politikom, barem za sad, a malo je verovatno da će u dogledno vreme biti drugačije, Bog nije uslišio. Prirodno, zato što se radi o KPGT-u, privatnom pozorištu Ljubiše Ristića, lidera JUL-a.

Pre informacije o pozorišnim namerama KPGT-a, o ciklusu od pet predstava po tekstovima Petera Handkea koje Ristićeva trupa premijerno igra sredom i subotom od 11. do 25. avgusta, evo nekoliko reči o izgledu Međunarodnog art centra (odrednica KPGT-a otkako je u rekonstruisanoj Šećerani, otkako ne živi i radi u gvožđuriji, skelama i kršu) zato što je to, barem nakon prve dve premijere, ono što privlači pažnju.

KAFANA: Prvo se nailazi na kafeteriju, u zimskoj bašti pod providnim krovom preko koga se sliva voda, i na bazen. Danka Lenđel, po formaciji je odmah iza Ljubiše Ristića, ali mu nije zamenik, a biće glavna za odnose sa inostranstvom (objašnjeno mi je da funkcije još nisu određene iako službe jesu, samo se zna šta ko radi, kao i da su ovde svi protiv titula pa je najbolje da ljude predstavim samo imenom), objašnjava mi da se voda sa kafeterije sliva u jezero, a odatle se zatim penje na nju i time uspostavlja "kružni tok, u čemu, je l' da, ima simbolike". Dodaje da je "ovaj bazen pravo čudo, nekada je tu bio rezervoar za repu, a sada koristimo svaki slobodan trenutak da se u njemu okupamo". Tvrdi da su te dve intervencije, dograđivanje kafeterije i bazen, ujedno i jedine intervencije učinjene na ovoj zgradi pod zaštitom države. Bazen ima 1000 kvadratnih metara, najveća dubina mu je 1,80 santimetara, a najmanja metar. "Tu gde je plitko, puštamo decu da se kupaju. Tek će da se vidi šta je ovaj bazen u stvari kad ljudi počnu da stvaraju. Svaki reditelj koji nam dođe, odmah pita da li može nešto da radi na bazenu. Dosta je bilo improvizacija! Sećaš li se onih muka sa 'Snom letnje noći', onih najlona? Sad imamo pravi bazen, pa može i da se svašta radi", kaže reditelj Obrad Radulović koji je sa Ristićem "od 1981. godine. A i sa kim bih drugim, vidiš kakva je situacija." Upućuje me da je sve što vidim, "po Ljušinoj zamisli. On je kompletan autor. Tačno je znao šta gde i kako hoće, i samo dovede čoveka da mu to-i-to uradi."

Ljubiša Ristić nije bio voljan da priča o dvoipogodišnjem (sa pripremama četiri godine) radu na novom prostoru, niti o bilo čemu drugom. "Takav je dogovor, ne želi da se zbog svoje političke aktivnosti eksponira povodom pozorišta", objašnjava Danilo Drndarski, PR menadžer. Ali, dok mi Danilo u šetnji zimskom baštom priča o likovnim radovima kojima su oslikani zidovi, prilazi Ljubiša Ristić da pozdravi gošću. (Zato što sam mu se učinila odnekud poznatom, zbog novinarskog blokčića...?) Objašnjavam mu da bih volela da čitaocima opišem nov prostor i komplimentiram da je maštovit, on mi zahvaljuje, "sve smo to mi sami, nije bilo teško", pa pita iz koje sam redakcije ( maločas nije čuo?), kad sazna izgovori značajno "aaaaa", i predusretljivo nastavi: "Ima tri pozorišne sale, inače je sve u funkciji pozorišta...", ali kad ga prekinem predlogom da, pošto je već počeo da mi priča, uključim kasetofon, Ljubiša Ristić me pozdravlja, zahvaljuje se na interesovanju i prepušta Danilu. "A ako nešto Danilo ne bude znao, ja sam vam na usluzi." I, Danilo, koji je u Ristićevom prisustvu odstupio dva koraka, nastavlja da me vodi kroz perivoj sadnog bilja (priča se da će sadašnje domaće uskoro smeniti meksičko), mermernih stočića, pored dekorativnog bazenčića, dok se ogledamo u starinskim ogledalima, slušamo cvrkut iz kaveza i muziku sa razglasa, sve to pod suncem, ali nije vrućina zato što dvadesetak rashladnih uređaja marke "De Longhi" vredno rade i zato što voda neprestano obliva zidove zimske bašte. Gazimo po mozaiku od keramičkih pločica o koje se odslikavaju senke prolazećih oblaka. Sve je kao iz žurnala.

RADIONICA: "Kombinacija umetnosti i kiča je namerna, kao i glamur proizveden jednostavnim a na pravi način upotrebljenim stvarima", kaže Danka Lenđel i ukazuje na zid od "keramičke podne cigle samo okrenute naopačke" u foajeu Centra, čiji je pod od tamnih mermernih pločica (cigla i mermer su iz mladenovačke "Keramike"), kako bi se u njemu ogledale sijaličice veličine čiode sa tavanice. "To je kulisa, pozorišno nebo u zvezdama, doneli smo ga u najlon kesi. A raznima smo nudili ponudu da nam to urade, tražili su užasne sume. Onda se Ljuša toga setio. Znate kako je lepo kad se upale! Kao zvezdice!" Foaje presecaju stubovi, deluju da su od kamena, a nisu."Fabrički su, mi smo ih samo zamaskirali i ofarbali. Naši vajari će od njih napraviti plejadu istorijskih stubova, već imaju makete. Sve ovo što vidite, ceo Centar je jedna umetnička radionica. I sve smo sami uradili. Nismo imali nikakve arhitekte, imali smo samo statičara. Zašto da ne kad imamo sve što nam treba. I ove drvene stepenice, to su sve naši stolari uradili."

Iz foajea se ulazi u restoran koji još nije indijski, ali biće za petnaestak dana kad stigne kuvar. Pitam gde su i kada će tri pozorišne sale o kojima je Ristić počeo da priča, Danilo kaže "gore su", i prvo mi kroz stakleni prozor foajea pokazuje "Opera hol" koji nije sa spiska, prostor u još neuređenom delu zgrade, pun krša i klupa sumljive čistoće i izdržljivosti (neudobnost im nije sumnjiva). "Za sada se koristi za šest predstava iz starog repertoara."

Još smo u foajeu. Nekoliko stepenika vode do toaleta za publiku. "Igrali smo se sa prostorom", kaže Danka Lenđel. "Evo ovo je moj doprinos", i pokazuje na starinske lustere u stepeništu do toaleta. "Bili su jeftini, donela sam ih sa buvljaka iz Pešte." Jeftina su i takođe stara, ali sa tavana, ogledala u toaletu. "Nećemo da ih restauriramo, neka se vidi patina, neka budu kontrast novom." Tavanica u prostoru ispred ženskog dela je u grozdovima i lišću od gipsa , kao i maske za lampe, delo domaćeg vajara. Novo su naravno sanitarije, romantične italijanske tapete, senzor pisoari, pločice. ("Evo ove dole nam se nisu slagale sa ovima gore, pa smo ih mi spojili ciglom. U Mladenovcu su se čudili, govorili da ne mogu da nam izglačaju ciglu, jedva smo ih ubedili da baš hoćemo tako neuglačanu.") Zatim, drveni (čamovina) ormarići za lavaboe... "Eto, vidite, sve je od prirodnog materijala." Za muški deo se pravi "pregrada od biljaka, kao živica, pa će dečaci imati utisak da su u parku", najavljuje Danka Lenđel.

Uzan, dugačak i nizak prolaz između dve nekadašnje hale pretvoren je u biblioteku: duž celog zida zastakljeni plakari za knjige, još uvek prazni, i nekoliko kompjutera. Šminkernica je prostrana, sva u ogledalima, ispred svakog na stočiću uredno poređana šminka, na sredini veliki sto i stolice, sve novo, sjajno, lepo i, kao i sve ostalo drveno u Centru, od svetle čamovine. "Nemojte tim stepenicama, tamo je sprat sa apartmanima", usmerava me na pravi put Danilo. "Apartmani su za glumce, imamo puno gostiju, zašto da im plaćamo hotel."

POZORIŠTE: I, konačno, pozorišne sale. Na Velikoj sceni "Teatar Rade Šerbedžija" (450 sedišta) glumci uvežbavaju jednu od predstava po Handkeu. Danilo ne zna koja je, jer "svuda se nešto radi, pa ne mogu da budem siguran". To što kaže je tačno: stalno neko nekud prolazi, dolazi i odlazi, puno je ljudi (Danilo tvrdi ukupno 90, od kojih samo petnaestak nisu iz umetničkog dela), svi deluju kao da su na nekom važnom zadatku, kao na traci.

Svi ostali prostori su manji od Šerbedžijinog. Baletska sala nazvana "Studio Kokotović", ima 220 mesta, odlična je za uvežbavanje predstava, ali ne i za izvođenje. Premijeru "Kas preko Bodenskog jezera" moglo je da prati eventualno četvrtina prisutnih, dok su ostali, zbog stolica poređanih u istoj ravni sa scenom, prisustvovali radio-drami. Kad smo već kod stolica, na premijeri je bilo praznih više nego što je uobičajeno na takvim događajima, a bilo je malo takozvane protokolarne publike. Činilo se da se većina gledalaca međusobno poznaje. Na premijeri kojom je započet Handkeov ciklus "Zimsko putovanje do reke", održanoj u sali "Fitnes centra", publika je popunila sva mesta na klupama. Došli su i iz pozicije i iz opozicije, i iz gradske i savezne vlade. Bilo je pozdravljanja iznenađujuće prisnog za neistomišljenike (dejstvo kulture, Ristićevog Centra?). Erkondišn nije radio. Zbog prostora ispunjenog stubovima, predstava nije bila pregledna.

Treći pozorišni prostor je "Asimil hol", a za igranje starih predstava koriste se i Scena "Jovanović" i Tavan "Jovanović". I posle viđenog: kafanski deo Centra izgleda bogato, kitnjasto i atraktivno, pozorišni deo je sveden na osnovno.

Dve odigrane premijere sledila je "Kaspar", a do kraja ciklusa biće "Psovanje publike" i "Užas praznine". Ljubiša Ristić je odlučio da režira "Psovanje publike", a usmeravao je kako da to rade reditelji ostalih predstava. On je, uostalom, i birao šta će se igrati, kako bi sve imalo pečat njegovog Centra. Kritičari ili nisu mislili pozitivno o prve dve predstave, ili su se ponašali kao da se nisu ni desile. U svakoj igraju mladi, pa još neafirmisani glumci većini nepoznati. Utisak je da ih žargonski naziv "Ljušini glumci" najtačnije određuje.

Ristićev Centar dobro izgleda. "Ljuša je napravio pozorište od kulisa", prokomentarisao je jedan poznati kritičar. Centar je skup, ali u njega nije uloženo mnogo novca. Uloženo je Ristićeve upornosti da ostvari sebi želju i napravi pozorište, njegove mašte i mašte onih kojima je dozvolio da je imaju, uložena je umešnost članova njegove trupe i, ono što je u naše vreme najuočljivije, uloženi su Ristićevi kontakti materijalizovani u pločice, drvo i ostalo od čega je sačinjen Centar. Ristić voli pozorište, stalo mu je do kulture - to nikad nije bilo sporno. I zato će možda sad, kad je napravio svoje pozorište, upotrebiti kontakte i veze i pomoći Jugoslovenskom dramskom, "Teatru T" ili "Bošku Buhi" da i oni naprave svoje zgrade.