Duh izgubljene decenije

Izlazak iz istorije

Milošević nije nikakav samozvanac, uzurpator, tiranin, izdajnik ili strani plaćenik nego zakonito dete srpske nacionalne ideje

Posle NATO intervencije i gubitka Kosova nema sumnje da je Miloševićeva epoha definitivno okončana. Ovo se trenutno jasnije vidi kad se čovek malo udalji iz Beograda; izbliza gledano on još traje, ali samo u nekom tehničkom smislu, kao oblik vlasti, kao prazna veština, kao policijska rutina i providna televizijska laž. Iz govora njegovog režima nestali su poslednji tragovi smisla, nema više nikakve magije, nikakve nade u čudo.

Svi su prozreli sve trikove, ali cirkuzant je još tu i nastavlja da izvodi jednu istu tačku, prosto zato što nema ko da ga zaustavi i skloni, pošto ni većina drugih kandidata ne umeju da se dosete ničemu drugačijem i boljem.

Sve to može tako još da traje, čak i pošto se ostvari san tolikih valjanih građana Srbije da Miloševiću vide leđa. Setimo se samo da je pokojni maršal Tito vladao ondašnjom Jugoslavijom godinama pošto je otišao u večna lovišta. Istorija, naime, ima svoju inerciju i najveći deo istorijskog vremena, pogotovu posle krupnih promena, protiče upravo u inerciji.

Poređenje između ove dvojice možda je pogrešno u svakom smislu, osim u jednom: malo šta od njihovih dela može da se izbriše, poništi, ne prizna i vrati na početak i u neko prvobitno stanje. A to je upravo ono čemu se težilo posle kraja Titove epohe i čemu će se sigurno težiti i posle Miloševića. Prvi slučaj nas više ne zanima, a u ovom drugom valjalo bi razumeti da je Milošević, ma šta ko sad o tome mislio, predstavljao vrhunski izraz i, naravno, kraj jedne stare, duboke i dominantne srpske državne, političke, socijalne i čak kulturne misli i ambicije.

Znam da će se mnogi dobar Srbin pobuniti i zapeti da dokazuje da je on sve uradio pogrešno i naopako. Gotov sam da se smesta složim s tim, ali Srbija u početku nije tako mislila i trebalo joj je dugo, očajno dugo da to shvati, a sad je lako biti pametan. U početku, dok je Milošević rušio sve pred sobom i izgledao nepobedivo, trebalo je imati mnogo snage i hrabrosti da se uvidi kuda to vodi i da se tome suprotstavi. Tada, dok je u krvi gušio albanske proteste na Kosovu, malo je kome u Beogradu smetalo što on nije odustajao od komunizma. ("Slobodane nek si komunista, volimo te ko Isusa Hrista!")

I kasnije, tokom raspada Jugoslavije, malo je ko uočavao kako njegovo oslanjanje na golu silu razara i poništava sve čemu su Srbi mogli da teže. Srbi su tada bili gluvi i sami na svetu. Izdaja je bilo već i samo pominjanje bilo kakvih tuđih prava, i zato je sad tako teško nekome dokazati srpsko pravo na bilo šta. Jedan zamršeni slučaj teritorijalnih, istorijskih i etničkih prava i pretenzija pretvorio se u orgiju nasilja i zločina, a u krajnjem ishodu Miloševićev učinak je uglavnom nepopravljiv.

Ali, sad kad Srbija počinje da užasnuto odbacuje Miloševića, nema joj druge nego da se malo i nad sobom užasne. Ono, naime, za šta sad treba imati snage i hrabrosti je da se prizna da Milošević nije, ili barem nije bio, nikakav samozvanac, uzurpator, tiranin, izdajnik ili strani plaćenik nego zakonito, mada izuzetno nevaljalo dete srpske nacionalne ideje. On sam možda za to i nije mnogo mario, možda mu je uvek bilo više stalo do prepirki sa Zapadom i Amerikom ili, najzad, do same gole vlasti. Mogao se na njegovom mestu zateći i neko bolji, ali nema sumnje da je Srbija, u kritičnom trenutku, baš njega prepoznala i odabrala. Oduševljenje je bilo toliko da greška nije mogla biti slučajna.

Ovo je svakako najbolnije mesto i najteža trauma koju Srbija ima da odnese u sledeći vek. Nije, naime, u pitanju samo Milošević koji, ovako ili onako, uskoro mora da ode. Ovde je reč o velikom, stvarnom nacionalnom porazu, kakav se narodima događa samo jednom u istoriji. Možda je tačnije reći da je to poraz srpskog nacionalizma, ako bi ta reč označavala iracionalni višak mesijanskih i, po pravilu, agresivnih nacionalnih aspiracija. Ta misao o sopstvenoj veličini, izuzetnosti, pravu, posebnoj istorijskoj ili kulturnoj ulozi na Balkanu, ako ne i u Evropi, ima duboke tragove u srpskoj istoriji. Ona nije uvek proizvodila ružne i štetne posledice i, uz malo sreće, mogla se mirnije rasplinuti, a Srbi su se mogli okrenuti malim, neistorijskim poslovima.

Ali, nije bilo sreće. Umesto toga, Srbiji se "dogodio narod" i spasa više nije bilo. Nekoliko godina prošlo je u izvrdavanju, odlaganju, taktičkim povlačenjima i zapletima, ali nacionalizam je morao biti poražen. On je po druge narode bio opasan i ponekad smrtonosan, a za same Srbe predstavljao moru koja ih je neizrecivo mučila, izluđivala, ucenjivala, međusobno zavađala, bacala u očaj i bedu i na samo dno evropske kanalizacije.

Daleko sam od toga da se divim prolećnoj NATO intervenciji, ali iz razloga koji nemaju mnogo veze sa Srbijom. Ona je tu intervenciju gotovo iznudila i platila ogromnu cenu, možda nepravedno visoku, ali je ona sama, kao svaki krivac, izgubila pravo da postavlja pitanje o pravednosti kazne. To pitanje može da postavi samo neko spolja i to bez mogućnosti da se bilo šta promeni, dakle samo zbog budućih sličnih slučajeva, a Srbiji preostaje da se bavi svojim epohalnim slomom najbolje što bude umela.

Pri tom, naravno, najvažnije pitanje neće biti: kako živeti bez Kosova, mada su se toliki domaći političari zaklinjali da bez njega nema ni Srbije. Najkrupnije, najdublje iskustvo biće ono što bi se moglo nazvati izlaskom iz istorije. Sa stanovišta nacionalne mitologije to zvuči tragično, ali je dokazano korisno po živote i blagostanje građana.

Srbija neće više imati da kaže svetu ništa krupno, neće biti razloga za velika žrtvovanja i odricanja, što znači da će opasti profiti od patriotskog biznisa, a građani će polako naučiti da paze na stvari kao što su poreske i kamatne stope.

Zbog odsustva istorije Srbe će verovatno neko vreme tresti apstinencijalna kriza, sve će im izgledati sitno, trivijalno i besmisleno, ali na to se valja navići. A kad se čovek navikne, sve izgleda drugačije. Pravljenje istorije postaje dosadno u poređenju s pravljenjem dece. A tu su još i čvarci, špriceri, pecanja, putovanja, zanovetanja i dangube svake vrste.

Najzad, zar nije vreme da Srbi pokažu šta umeju, kad već ne umeju da se biju?

Iz nekih razloga, srećnih i nesrećnih, Srbi tek sad izlaze iz istorije, a ostali susedni i evropski narodi, čak i najveći, s tim su se pomirili, ko pre ko kasnije. Upravo tokom NATO intervencije moglo se lepo videti da ni Evropa nije u stanju niti ima mnogo volje da ozbiljno odlučuje i da se meša ni u sopstvenu istoriju. Čak su i Rusi, narod s najvećim mesijanskim ambicijama, pre Srba razumeli koliko je sve to skupo i glupo i verovatno nepovratno odustali od petljanja s istorijom.

Verujem da je ovo iskustvo poraza do te mere upečatljivo i svakome očigledno, da se o njemu ne mora ni govoriti. Dakako, biće još dosta demagoga koji će dokazivati suprotno, ali oni samo gube vreme i u suštini će biti bezopasni. Niko više nikad neće uspeti da za sobom povuče Srbiju pričama o nacionalnom dostojanstvu, veličini, istorijskim pravima i pretenzijama. Ovoliki porazi obezbeđuju trajan imunitet protiv toga i na takve priče narod će ubuduće reagovati refleksnim odbijanjem, iz stomaka.

To ne znači da će Srbi sad neminovno da postanu drugačiji, bolji ili pametniji. Izvesno je samo da će naučiti da se klone sile i da obraćaju pažnju na ono što im govore jači i veći. Politički projekti zasnovani na drčnosti više neće moći da prođu. To je dovoljno samo za to da se izbegne još jedno iskustvo nalik na ovo s Miloševićem, ali samo po sebi to ne otvara nikakav nov put. Tokom ovih ludih godina u zemlji i ljudima nagomilala se impresivna količina zabluda, predrasuda, bizarnih teorija o sebi i drugima, gluposti, neznanja i strasnih preterivanja u svim pravcima.

To intelektualno đubre jeste slikovito i nekako zabavno, ali s njim se ipak mora nešto uraditi, ako Srbi ne žele da zadugo ostanu antropološki rezervat.

Pitanje je, dakako, šta Srbi žele i ne žele, mogu i ne mogu, a posebno kako da se to sazna, odnosno ko će šta u njihovo ime ubuduće moći da govori i radi. Hoće li biti kakve nacionalne elite sposobne da raskrčuje ili da i dalje samo gomila đubre?

Stojan Cerović