Srbija u razbijenom ogledalu

Zovi me, Spasoje!

Letnji beogradski miting pokazao je kraj sna o sabornoj narodnoj opoziciji. Političke promene su u rukama političkih partija, a pred njima su dva puta - "kamenovanje Dedinja" ili vanredni izbori. Da li je politička alternativa za njih spremna

Preobraženjski miting opozicije 19. avgusta u Beogradu bio je dovoljno veliki da organizatori proglase uspeh (ako sećanje ne vara, to je jedan od desetak najposećenijih opozicionih skupova), a previše mali da bilo šta promeni. Bilo da je na ta dva tri hektara bilo 200.000 ili 70.000 ljudi, što je procena vašeg izveštača, na Slaviji se desetak minuta posle završetka mitinga moglo ući i sesti u trolu broj 29.

I procene o tome ko je koga nadigrao u toj utakmici idu od "neuspeha u svakom pogledu" (RTS iste večeri), preko "na skupu je dominirao SPO" i "dok je Vuk govorio o Kosovu, takozvani opozicionari su zviždali", do konstatacije da ni "Vuk Drašković u Beogradu nema više šta da traži" (Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, na konferenciji za štampu dan posle mitinga).

Sigurno je da je to bila najveća količina zvižduka koju je Drašković "popio" na jednom beogradskom mitingu, a ostaje da se nabraja zašto. Po jednima, Đinđićeve pristalice su mu naplatile to što je ovoga oterao s gradonačelničkog mesta; po drugima, on plaća cenu kontroverzne vladavine u Beogradu; po trećima, to mu je sledilo zbog ulaska u saveznu vladu; po četvrtima, ljude je razjarilo to što su osetili da je SPO pokušao da minira miting, što je Drašković najavio da neće doći pa, kad je video veliku masu, ipak došao... AFP pominje špekulacije prema kojim bi Draškovićev "preokret" mogao biti u vezi sa pritiscima koje vlast vrši na njega, a ti pritisci vezani su sa vrlo kontroverznim upravljanjem Beogradom od svrgavanja Đinđića sa mesta gradonačelnika 1997. godine.

Po onome što se videlo tog dana u gradu, i demokrate i SPO su se ipak pripremali za taj sukob. Među sepeovcima (SPO) koji su stizali na miting moglo se čuti ono što se čulo i od nekih opozicionara - da će Vuk tog dana možda govoriti. Bilo je vidljivo da se obezbeđenje Demokratske stranke raspoređuje za eventualne čarke sa sepeovcima. Još dok su ljudi pristizali na miting u ulicama oko parlamenta, koje su bile zatvorene za saobraćaj, čule su se pristalice Srpskog pokreta obnove kako uporno viču "Hoćemo Vuka". Mada je najavljivano da će to biti skup bez partijskih zastava, okupljeni su nosili zastave SPO-a, Demokratske stranke, Građanskog saveza Srbije i drugih članica opozicionog Saveza za promene. Neki zapažaju da su Demokrate bile najopremljenije pištaljkama.

Transparenti uobičajeno antirežimski: "Slobo odlazi, dosta nam je svega - Srbi sa Kosova", "Želimo da živimo bolje", "Slobo kaži narodu istinu u oči", "Daj ostavku za promene". (U Nišu 18. avgusta videla se parola "Samo Sloba Srbiju spasava ostavkom", varijacija teme "Srbin ima četiri srpska kriva, jedno drugom okrenula leđa".)

MITING I DVA KONTRAMITINGA: Traženje te ostavke nije bilo predmet nekih vidljivih razlika niti stvarni uzrok zato što je, kako je primetio Vuk Obradović, predsednik Socijaldemokratije, to bio miting sa još dva kontramitinga. Sepeovci su zauzeli najbolje mesto uz binu i, mada će kasniji zvižduci pokazati da na tom skupu nisu većina, diktirali su događaje na "stejdžu". Uz malo vatrometa dozvali su svog Vuka Draškovića ne dozvolivši gradonačelniku Beograda Spasoju Kruniću da počne govor: "Zo-vi ga, Spa-so-je!" Cinici su taj slogan odmah obrtali u: "Zovi me, Spasoje!" Drašković je sišao, kako izgleda, s balkona Starog dvora, i kasnije je izjavio da je to učinio "teška srca", praćen obezbeđenjem čiji broj neki izveštači uvećavaju na 40, pa u nekoj vrsti ragbi prodora došao do bine i uz malo guranja popeo se na pozornicu (neki kažu, umalo da popovi popadaju s nje). Bio je u letnjoj košulji i sportskim pantalonama s velikim džepovima. Od prošle predsedničke kampanje 1997. njegove pojave na mitinzima su karakterisali kravata i košulja, pa ovaj "nesklad kostima" na drugi način budi sećanje na ono veče 3. juna 1993, kada je Dana Drašković pokušala da se probije u Skupštinu Jugoslavije u večernjoj haljini. Drašković je govorio dok su sepeovci skandirali, a drugi dovikivali uvrede: "Izdaja!", "Idi kod Mire na kafu" i "Mafija!" Drašković je te večeri objavio, a kasnije nekoliko puta objašnjavao, da SPO zahteva da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, te da ova partija neće uzeti učešće u, kako je rekao, destabilizaciji i blokadi Srbije, što je najavljivao Đinđić, koji je, petnaestak minuta ranije, postavio ultimatum vlastima u Srbiji - ukoliko ne podnesu ostavke u roku od 15 dana, narod će izaći na ulice i protestovaće dok ne odu s vlasti: "Ili mi ili oni."

DVOR I ULICA: Drašković je, boreći se s masom, zapravo ubijao Đinđićevu poentu. Kasnije će on prebacivati Đinđiću da su njegove pristalice organizovano zviždale dok je on govorio. Đinđić je agenciji Beta izjavio da "rado prihvata da su svih 150.000 građana koji su bili na mitingu pristalice DS-a", tvrdeći da su ti ljudi došli zato što hoće promene i odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića, a da su građani zviždali Draškoviću "iz revolta", zato što je došao da govori "na mitingu protiv Miloševića, a nijednom rečju nije zatražio niti pomenuo da on treba da ode" što je "neprimereno", i bilo bi "isto kao kada bi neko ušao u crkvu a da se ne prekrsti".

Đinđić je ponavljao da je "svima jasno da se politika više ne vodi u kabinetima i u Belom dvoru već na ulicama i trgovima". On Radiju B2 92 izjavljuje da stranke okupljene u Savezu za promene sada startuju "sa onim sa čime smo završili proteste 1997. godine", i najavljuje plan za 21. septembar: "Ovoga puta ćemo ići do kraja, ali sistem protesta treba da bude sličan." "Do kraja" znači "do Dedinja", pošto je "ogroman broj ljudi i na skupu 19. avgusta bio za to da se krene na Dedinje". Po njemu: "kamenovanje Dedinja", "nije nasilje već samoodbrana", "kamenje je krajnje nedužna simbolika", a "posle toga Dedinje neće biti bunker iz koga se vlada Srbijom", Dedinje mora kao simbol da bude rastureno", Dedinje je danas "simbol otuđene vlasti". Takav scenario "može da dovede do nekih sukoba, ali ne do građanskog rata", jer je Milošević "ujedinio narod u siromaštvu, nezadovoljstvu i beznađu" i "nema više nijedne grupe u narodu koja hoće da udari na drugu zbog njega".

Đinđić pretpostavlja da će se "pojaviti glasovi u vojsci i policiji koji će Miloševiću otkazati poslušnost i koji će shvatiti da im je skuplje da ga podržavaju nego da ga se odreknu". On, zapadajući u populističku ekstazu, kaže kako "vlast može da pobedi samo narod, a nikako partije", a da "partijsko politizovanje omogućava Miloševiću da čisti opoziciju", da su "danas izbori poslednji Miloševićev adut", te da Drašković, zapravo, šuruje sa Miloševićem i da ne želi stvarno njegovu ostavku.

Sada se jasno vidi da sukobi na opozicionoj sceni nisu više samo liderski već da prožimaju i simpatizere i članstvo. Ta letnja noć bezazleno svedoči o kraju sna o sabornoj narodnoj opoziciji. Vest o dubokoj podeli verovatno je bio umirujući signal za Dedinje.

Zašto je Drašković odlučio da povuče taj javni potez, a glavni potez povukao je te večeri ipak on. Po jednima, nije mogao da otrpi da se u Beogradu bez njega održi relativno veliki miting, pa je rešio da preuzme stvar u ruke; po drugima, što je verovatnije, on je već odlučio da ide na izbore i nije hteo da dozvoli Đinđiću da opet o njegovom ruvu i kruhu "revolucioniše mase". Ako pregovore o izbornim uslovima nije završio, Drašković se sada predstavlja kao neki faktor stabilnosti sa opozicione strane. Drašković je i u prethodna dva sabora SPO-a u Kragujevcu i u Nišu umirivao pristalice da ne prete socijalistima. (U Kragujevcu je grupi navijača Radničkog doviknuo: "Crveni đavoli, dosta!" U Beogradu je komandovao: "SPO zastave gore i tišina!" Drašković očito sistematski smiruje situaciju, što je verovatno odraz nekog političkog proračuna.)

Savetnik lidera Srpskog pokreta obnove (SPO) Ognjen Pribićević procenjuje, u razgovoru za NIN, da od objedinjavanja opozicije u Srbiji "nema ništa" i da to u ovom trenutku ne bi bila dobra ideja. On smatra da su se politike dve grupacije - SPO-a i Saveza za promene - dosta profilisale i da bi takva koalicija sada više štetila nego koristila i jednoj i drugoj strani". "Ukoliko stranke demokratske opcije osvoje dovoljan broj mandata u Skupštini Srbije, moguće je da nakon izbora naprave koalicionu vladu." Da bi opozicija pobedila, morala bi da osvoji "ne tako mali broj glasača" koji su ranije glasali pre svega za Socijalističku partiju Srbije, manje za Srpsku radikalnu stranku. Za te izbore "kasno je čekati do kraja 2000. godine, jer će već ova jesen pokazati svu nemoć režima, koji je ne samo potpuno blokiran izvana, nego i iznutra".

RAZUMELI PORUKU: Odgovarajući na telefonsko pitanje pod kojim bi uslovima opozicija mogla ponovo da se okupi, Drašković je agenciji Rojters izjavio: "Što se nas tiče, svi oni mogu da zaborave na tu priču. Ispostavilo se da je DS organizovao i pripremio incident kako bi poslala poruku SPO, poruku koju smo primili i razumeli."

Agencija AFP podseća kako su se ovde često koalicije raspadale, što je bio slučaj sa Deposom (1992/1993. godine) i sa koalicijom "Zajedno" (1997. godine), koju je uništio rivalitet Draškovića i Đinđića. Podseća da Savez za promene, kojim dominira DS, okuplja tridesetak partija i organizacija, da su pred miting u Beogradu lideri stranaka u okviru SZP-a javno kritikovali organizaciju i odbijali da govore na mitingu, te da lični nesporazumi mogu odigrati ključnu ulogu u raspadu koalicija. Na primer, kaže AFP, jedan od razloga zbog kojih je Drašković odbijao da govori na beogradskom mitingu, pre nego što se predomislio, bilo je učešće Velimira Ilića, disidenta SPO-a, na mitingu. (Pomenuti Velimir Ilić se, kao prvi govornik posle Draškovića, nije uzdržao nego se prodrao da mu se glas razlegao Pionirskim parkom k'o po planini Jelici: "Dole Slobodan Milošević i svi koji sarađuju s njim!")

Zoran Đinđić i Velimir Ilić su sigurno crvena marama za sepeovce, no ipak se iz retorike Draškovićevog političkog štaba može naslutiti i neka računica. Vrh SPO-a izgleda veruje da je Draškovićevo ponašanje u ratu javnost pozitivno ocenila, pa to pojačava objavljivanjem pisma koje je Drašković kao potpredsednik vlade između Pariza i Rambujea napisao Slobodanu Miloševiću, tražeći od njega da se ne povede za Šešeljevim radikalizmom.

Posle rata Drašković se suprotstavlja prevratničkoj retorici ponavljajući: "Ko će sprovesti taj rumunski metod?" Za rimsku "Republiku" on je ovih dana izjavio: "Neću više učestvovati ni na jednom mitingu sa drugim predstavnicima opozicije." Ponavljao je da su prevremeni izbori jedino moguće rešenje, prognozirajući da će u suprotnom izbiti građanski rat, da smo mu čak "vrlo, vrlo blizu", da su vlasti u SRJ i Srbiji spremne da krenu u građanski rat, ali da, "srećom, za građanski rat nema druge strane".

Milan Božić u poslednjem broju "Srpske reči" pod naslovom "Tri karte, a gde je pop?" daje nekoliko, reklo bi se verodostojnih objašnjenja takvog garda: "Ovakav tip salonskih političara nije spreman da prolije sopstvenu krv, te je sasvim jasno da se radi ili o pokušaju da se SPO stavi u službu njihovih interesa na tragu ponude jednog zapadnog političara Savezu za promene - 'Iskoristite SPO, pa ga bacite!' - ili o nečem drugom."

BEG OD DINKIĆA: Paradoksalno kako se "svadbarska" retorika proširila. Upitan da li će Savez za promene potpisati ugovor o prelaznoj vladi, koordinator Saveza za promene Vladan Batić izjavio je da njihov blok taj ugovor neće potpisati jer ne veruje u takav koncept. "Taj ugovor se odnosi pre svega na parlamentarne stranke, i pretpostavlja da se obezbedi skupštinska većina. Ne verujemo u taj koncept, ali ako oni to mogu da ostvare, onda u redu. Irelevantno je da se poziva SZP. Mi možemo da budemo gosti na svadbi, ali ne i mladenci."

Drašković je dva dana posle beogradskog mitinga priznavao da je te večeri koncept prelaznih vlada Srbije i SRJ "verovatno konačno poražen".

Nova demokratija je pokušala da pokaže kako još ništa nije propalo, da koncepti prelazne vlade, politički pritisci i prevremeni izbori nisu međusobno suprotstavljani i da zagovornici ta tri koncepta treba da se što hitnije dogovore oko redosleda koraka koji vode ka promenama, da "ne rasipaju energiju naroda usmerenu ka promenama u dokazivanju ko je lepši i pametniji".

To je uzaludna molitva. Dve različite taktike su već suprotstavljene, i sada se samo skuplja argumentacija za njihovo opravdanje. Čitava ta komedija s političkim programom osveštanim u crkvi malo je ugrozila jedan važan rezultat javnog angažmana koji srpska javna scena nije imala u ranijim prelomnim godinama. Dok su 1990. i 1992. improvizovani razni nacionalni programi, sada su od G17, preko Cesida i nekih drugih intelektualnih asocijacija ponuđeni razrađeni paketi političkih zakona i ekonomskih programa, ali je taj kapital u nekoliko neveštih poteza nekako doveden na ivicu kompromitacije. Sada se od g. Dinkića svi udaljavaju ekspresnom brzinom. To je već rekvijem - za taj ekspertski projekat ne zaleže više nijedna relevantna partija.

Vladajući socijalisti i radikali su taj koncept dočekali na nož predstavljajući ga kao želju opozicije da se domogne vlasti bez izbora. Na drugoj strani, režim je sopstvenom retorikom obnove i reforme pokušavao da "našminka mrtvaca", kako su se izrazili sagovornici vašeg hroničara u Pres-klubu Medija centra prošle nedelje, kada se razgovaralo o tome ima li uopšte dodirnih tačaka između raznih paketa reformskih programa i vladinih deklaracija i vladine politike.

Mnogi od sagovornika "Vremena" dele mišljenje o konačnoj dijagnozi i blizini tačke kolapsa sistema, koje nikako ne treba mešati sa cvetajućim "socijalnim determinizmom" po kome kriza i zima same rade za političku alternativu. Tu ima mnogo preterivanja, prognoza bez pokrića, mnogo "ubacivanja u brzinu", naročito u stranim medijima okrenutim ka Jugoslaviji, u kojima su preuveličani snaga i domet uličnih protesta ne mnogo slabijih nego ranije, ali ni jačih ni harmoničnijih. To deluje pomalo hipnotički na ovdašnje političke lidere i gura ih da se kompromituju obećavajući ono što verovatno ne mogu izvesti - generalni štrajk bez unije jakih sindikata, blokadu zemlje u kojoj se jedva krpi pokoji most, itd. Vlasti to pomaže da se predstavi kao faktor reda, kao neko ko čini šta može dok joj drugi smetaju.

SEKIRA I ĆORAVA KUTIJA: S druge strane, tu i tamo se ponovi i pitanje da li se "prevratničkim postupkom" išta suštinski može popraviti. Kako je ovih dana izjavio Nenad Čanak, "ako se predsednik stalno smenjuje sekirom, nikada nećemo ući u normalan svet".

Napokon nagoveštaji predstavnika vlasti (Dačić, Šešelj, anonimni izvori u nekim listovima) da bi one pristale na prevremene izbore govori da se možda i na drugoj strani ipak traži neki, što bi rekao Pekić, "severozapadni prolaz".

Realnost nalaže da se pretpostavi da su vanredni izbori ipak pred nama - ako su socijalisti i radikali dali takav nagoveštaj, ako je Drašković dao nagoveštaj kakav je dao, znači li to da će izbora i biti? Neki pominju da bi oni mogli biti u novembru. Raspisivanje izbora po pravilu implicira kraj mandata vlada i predsednika. Kako će u tom slučaju proći zagovornici "juriša na Dedinje" sa svojom parolom "Nećemo izbore, ostanite na vlasti da vas mi oteramo!"?

Vođa srpskih radikala Vojislav Šešelj tu, paradoksalno, i pored sve propagandne svađe možda mora da postane sagovornik opozicije, ma šta taj pojam značio. On, na primer, u poslednje vreme traži privatizaciju javnih elektronskih medija, a atakujući na monopol SPO-a na Studio B faktički nudi pogodbu o državnoj televiziji. Predlaže da se zalede mandati poslanika s Kosova i da se do trenutka kada na Kosovu izbori budu bili mogući bira manji broj poslanika. Neki od izbornih uslova mogli bi ostati predmet natezanja. Drašković je, na primer, rekao da njegovoj partiji u ovom trenutku odgovara veći broj izbornih jedinica i da se protivi predlogu da Srbija bude jedna izborna jedinica.

Vladajućim partijama nije baš ugodno i nisu baš u situaciji da budu previše arogantne. I njima je u interesu da izborima pacifikuju potencijalne nekontrolisane sporove. Oni će verovatno razvlačiti i pokušavati da popuštaju malo, kako bi što veći broj političkih aktivista naveli da kažu: "Hoćemo izbore, ali nećemo da izađemo na njih!"