Porodične vrednosti Miloševićevih

"Maco, da me uvek voliš"

Lora Silber, novinarka koja je intervjuisala i Mirjanu Marković i Slobodana Miloševića, piše knjigu o ovom bračnom paru. "Vreme" objavljuje neku vrstu skice za porodični portret

Dobro došli u paralelni univerzum nastanjen Miloševićem i njegovom ženom Mirjanom Marković. U prethodnoj Jugoslaviji, više od tri miliona ljudi proterano je iz svojih domova; stotine hiljada života je unesrećeno ili uništeno. Sama Srbija se još tetura od posledica vazdušnih udara NATO-a; fabrike, mostovi, škole, putevi - skoro cela ekonomska infrastruktura zemlje leži u ruševinama. Izgleda, međutim, da "jaki čovek" Srbije to ne primećuje. Umesto toga, Milošević, podbadan od svoje ambiciozne žene, jednostavno proglašava da je crno belo i da je njegovo upravljanje uspešno, i reklo bi se da veruje sopstvenim lažima.

Taj se obrazac ponavlja tokom svih 12 godina njegove vladavine. Nedavna serija razgovora sa ranije ćutljivim prijateljima i poznanicima Miloševićevih o tome kakvi su oni jasno pokazuje da je kratka istorija krvave dezintegracije Jugoslavije takođe priča o bizarnoj vezi prvog para Srbije: on, opušteni aparatčik koji je umeo da koristi sistem ali bi bio jednako zadovoljan da je ostao izvan politike i zavaljen cugao viski i pušio holandske panatele; ona, nemilosrdni poklonik komunizma, rešena da joj čovek postane veliki vođa, drugi Tito i da ona sama pomogne u planiranju svakog koraka do tog cilja. Zajedno, podsticali su jedno drugo, potvrđujući uzajamno ispravnost pogleda na stvarnost koji je koliko bizaran toliko i izopačen.

Prema toj viziji, Srbija je sama u svom hrabrom stavu protiv američke dominacije. Kad je reč o njihovom razumevanju motiva SAD, ono je možda najbolje sažeto u sećanju jednog poznanika koji je u međuvremenu prekinuo veze s njima: "Sedeli smo jednom u njihovoj dnevnoj sobi", poverava se taj poznanik. "Sloba se nagnuo napred i rekao - Da li ti stvarno veruješ da je Klinton predsednik Amerike? Vrlo si naivan. Klinton je samo marioneta. Amerikom vlada jedna grupa, sastavljena od predstavnika mafije, vojno-industrijskog kompleksa i krupnog kapitala. Svake noći se sastaju i razgovaraju o odlukama koje treba doneti i svako jutro Klinton nalazi uputstva na stolu. Srbija je jedina država na svetu kojom ne vladaju."

To nije "banalnost zla", to je nakaznost zla. I znači da je neosnovana svaka nada da će se vladajući par jednog jutra probuditi, preuzeti odgovornost za poslednju neuspelu avanturu na Kosovu i odstupiti.

POREKLO: Miru Marković je u šumi rodila 24-godišnja partizanka po imenu Vera Miletic. Miletić, studentkinja francuskog i književnosti, bila je poznata pod ratnim imenom Mira. Dala je Mirjanu seljacima na čuvanje kad je beba imala samo jedan dan. Bila je to 1942. i partizani su bili pod opsadom, boreći se protiv Nemaca i Italijana, i srpskih nacionalista i hrvatskih nacista. Kad je Mirjana imala osam meseci, Gestapo joj je uhapsio majku, koja je kasnije ubijena pod okolnostima koje su do danas ostale misteriozne. Prema komunističkom predanju, međutim, Miletić je bila prezrena kao izdajnik jer se govorilo da je tokom ispitivanja i mučenja odala imena svojih drugova.

Bez obzira na to, Mirjana smatra da joj je majka bila herojski idealista koja se borila za svoja uverenja do samog kraja. Tragična smrt Vere Miletić i nejasnoća koja je okružuje izgleda da su samo uverili Mirjanu u njenu ljubav prema komunizmu. "Negativna lična iskustva nisu dovoljan razlog da se celina ideologije dovede u pitanje", rekla je 1990. godine u jednom intervjuu kasnije objavljenom u njenoj knjizi "Odgovor". Dala je sebi ratno ime svoje majke, Mira. I, pošto je videla sliku majke sa ružom u kosi, počela je i ona da je nosi dok taj cvet nije postao meta sprdnje u Srbiji.

Mirina tetka, koja je umrla od tuberkuloze, bila je Titova sekretarica i ljubavnica. I Mirin otac, Moma Marković, takođe je bio partizanski heroj. Preživeo je rat, oženio se drugom partizankom, imao još četvoro dece i dostigao najviše ešelone moći u komunističkoj Jugoslaviji.

Mirin otac ju je zvanično priznao kao ćerku tek kad je postala tinejdžerka. Tako je Mira rasla odvojeno od njega u provincijskom gradu Požarevcu južno od Beograda, gde su je podizali deda i baba. Bila je sa porodicom samo tokom raspusta koji su provodili na Brionima, omiljenom ostrvu Titove komunističke elite. Čak i u ranim godinama Mira je pokazivala sklonost ka nestašlucima. Prema jednom bliskom prijatelju, Mira je jednom priznala da je kao desetogodišnjakinja tražila kondome u sobama partijskih funkcionera na odmoru - bez obzira na to da li su bili sa ženama ili ljubavnicama - i onda ih bušila iglom.

Po sopstvenom priznanju, Mira je uvek više volela društvo muškaraca. "Uz nekoliko zanemarljivih izuzetaka, posle gimnazije nisam imala prijateljica", rekla je u jednom intervjuu 1990. godine. I nije sa lakoćom prihvatala da je muškarci odbacuju. "Jedini muškarci netolerantni prema meni bili su oni sa kompleksima niže vrednosti ili oni sa očiglednim hormonskim poremećajima", rekla je. Kad je reč o ženama - njih je u najboljem slučaju tolerisala, a u najgorem prezirala. Prema jednoj od njenih studentkinja na Beogradskom univerzitetu, Mira je ženama rutinski davala niže ocene. "Čak i kad sam ja podučavala jednog tipa, on je dobio bolju ocenu od mene na usmenom ispitu", nasmejala se studentkinja. I dodala je: "Sve smo bile upozorene da skratimo nokte, inače će biti ljubomorna". I zaista, s licem nalik testu probušenom crnim očima i uokvirenim crnim šiškama, Mira je uvek ličila na ostarelu, staromodnu učenicu.

Ali, pred kraj srednje škole - kad je imala oko 16 godina - Mira je konačno mogla da uzme prezime svog moćnog oca. U malom gradu Požarevcu to ju je učinilo privlačnom. "Bila je jedina osoba u Požarevcu sa nekakvim revolucionarnim poreklom", kaže jedan bivši drug iz razreda. "Možda je to razlog što se uvek osećala posebnom." Uskoro je stekla nove prijatelje, među njima i zdepastog sedamnaestogodišnjaka po imenu Slobodan Milošević, koji je bio slab sportista. Izgledalo je da je Slobu - kako ga zovu u Srbiji - posebno zaintrigirala Mirina porodična istorija.

Njegova majka, Stanislava, bila je revnosni komunistički aktivista i trudila se da kod sinova usadi nepokolebljivu veru u Partiju. Onda je naišla Mira, čiji je otac bio među najvišim partijskim funkcionerima. "To je verovatno razlog što je Sloba počeo da provodi vreme s njom", rekao je njihov bivši drug iz razreda. "Čak i danas", kaže drugi poznanik, "Mira još fascinira Slobu svojim pedigreom, svojom porodicom. On je nikogović. Kao da ga je usvojila, da ga je našla u sirotištu."

"Kad je reč o Miri, njen ponos zbog porekla", kaže bivši drug iz razreda, "bio je pomešan sa strašnom frustracijom što je otac godinama odbijao da je prizna." Moguće je da je njena težnja da bude potpuno prihvaćena hranila političke ambicije koje su i tada bile grandiozne. Sigurno je da je u mladom Miloševiću videla svoje sredstvo. U knjizi o Miloševićima, srpski pisac Slavoljub Đukić opisuje kako je jednom Mira uprla prstom u neki od Titovih portreta koji su tada krasili svaki javni objekat i rekla rođaki s kojom je bila u društvu da će "jednog dana Slobina slika visiti kao Titova". Koji god da je bio razlog uzajamne privlačnosti, zaljubljeni srednjoškolci su očigledno bili zaneseni jedno drugim. Šetali su Požarevcem držeći se za ruke i dobili nadimak "Romeo i Julija II".

NAPREDOVANJE: Ubrzo pošto je par maturirao, kad je Milošević imao 21 godinu, njegovu porodicu je potreslo samoubistvo oca Svetozara. Nastavnik ruskog i književnosti u rodnoj Crnoj Gori pucao je sebi u glavu kad je čuo da je jedan njegov učenik izvršio samoubistvo pošto je dobio lošu ocenu. Bilo je to jedno u seriji samoubistava u toj porodici. Kad je Milošević bio dečak, ubio mu se omiljeni ujak. I Miloševićeva majka se obesila posle svađe sa Mirom. Stanislava je doputovala u Beograd da u sinovljevom stanu čuva svoju unučad, ali joj je Mira zalupila vrata pred nosem. Nekoliko sati kasnije, Stanislava je nađena mrtva. Sloba je navodno rekao prijatelju koji mu je pomogao da spusti telo: "Majka mi nikad nije oprostila Miru."

Međutim, bez obzira na te strahote, godine posle srednje škole bile su za Slobu i Miru berićetne. Milošević je diplomirao prava i postao najbolji prijatelj bistrog, ambicioznog momka po imenu Ivan Stambolić. Kao i Mira, Stambolić je dolazio iz moćne političke familije i dao je svom prijatelju ogromnu podršku u usponu uz partijske lestvice. Miloševićevo prvo radno mesto bilo je u fabrici. Onda je došla kompanija koja se bavila gasom. Zatim - još prikačen za Stambolićeve skute - došao je na čelo najveće jugoslovenske banke - Beobanke.

U tom periodu, Milošević je često putovao u SAD i ispoljavao takvo interesovanje za američki sistem da su mnogi poznanici zaključili da je zapadnjak. "U njihovoj spavaćoj sobi, na noćnom stočiću, 1986. godine stajala je fotografija Miloševića sa Nelsonom Rokfelerom. Kad sam to video, pomislio sam da je Milošević ono što nam treba, čovek koji će obnoviti Jugoslaviju", kaže jedan bivši prijatelj. "Verovao sam da će se Milošević boriti za pluralizam, višepartijski sistem i tržišnu ekonomiju." Godinama kasnije, ubrzo pošto je Milošević preuzeo kontrolu nad Srbijom, vrlo je efektno pričao te priče o posetama Njujorku. Govoreći na idiomatskom engleskom, istina sa naglaskom, uspeo je da ubedi veliki broj ljudi sa Zapada - uključujući neke američke diplomate - da je liberal sklon modernizaciji, srpski Gorbačov.

Da su te diplomate obratile pažnju na karijeru koju je tih godina gradila Miloševićeva žena, možda bi se otarasili te ideje. Posle srednje škole, Markovićeva je dogurala do doktorata iz oblasti sociologije na Niškom univerzitetu. Jedan od njenih drugara bio je šef katedre, a "svako je tamo mogao da doktorira", objašnjava Radovan Čolević, kolega Mire Marković na Beogradskom univerzitetu. Sad se usuđuje da govori o Markovićevoj zato što živi u Crnoj Gori. Prema Čoleviću, Mira nije citirala nikakve strane izvore - engleske, francuske, nemačke - u svojoj disertaciji. Nije ni na šta gubila vreme, osim na "političku literaturu koju su pisali servilni partijski tipovi", kaže. I uz smeh se pita da li je Markovićeva, revnosni komunista, uopšte pročitala Marksa - "osim možda skraćene verzije".

Zatim je dr Mira Marković, kako od tad insistira da je zovu, dobila posao profesora sociologije na Beogradskom univerzitetu.Tamo se bacila na pripremanje terena za suprugovo kasnije preotimanje vlasti. Jugoslovenska komunistička partija bila je podeljena na ćelije, a partijska organizacija Beogradskog univerziteta imala je poseban značaj kao baza iz koje su ključni partijski ideolozi često odlazili na političke funkcije. Pošto joj je muž već bio istaknuti član Partije, Markovićeva je ubrzo zagospodarila organizacijom. "Njena grupa bila je beskrupulozna u naporima da preuzme vlast i beskrupulozna u načinu obračunavanja sa ljudima", seća se Čolević, koji je takođe bio član te organizacije. On kaže da tad još nisu bili nacionalisti, nego komunistički fundamentalisti koji su se borili u Titovo ime. "Naravno, još važnije od njihove odanosti komunizmu bila je odanost Markovićevoj."

Do sredine osamdesetih, Markovićeva i njen muž imali su saveznike na uticajnim položajima u celoj Partiji. I 1986. godine, zahvaljujući stalnoj podršci svog patrona Stambolića, koji je u međuvremenu postao predsednik Srbije, Milošević je od šefa beogradske partijske organizacije postao čelnik komunističke partije Srbije. Sve što je Stambolić tražio od Miloševića bila je lojalnost. I za sve to vreme Milošević ništa drugo nije ni pokazivao. U proleće 1987, međutim, Milošević i Markovićeva bili su spremni za udarac koji će ih dovesti na vrh srpske političke planine.

Uprkos naglasku koji su ranije stavljali na ortodoksni komunizam, za taj uspon iskoristili su nacionalizam. Stambolić je 24. aprila poslao Miloševića da smiri grupu Srba sa Kosova koji su se žalili na maltretiranje od strane albanske većine u tom regionu. Milošević je trebalo da im kaže da će sve biti u redu. Umesto toga, zauzeo se za njihovu stvar. U izrežiranoj sceni obećao je Srbima sa Kosova da albanska policija više nikad neće smeti da ih "bije". Sredio je da ove zaštitničke reči odjeknu na celoj beogradskoj televiziji koju je vodio blizak Mirin prijatelj.

Tog trenutka, mediji su pretvorili Miloševića u nacionalnog heroja. Milošević je, sa svoje strane, uterao Srbiju u nacionalističku mahnitost. Naravno, predstava o Miloševiću kao vatrenom zaštitniku Srba je očigledno apsurdna. Milošević i njegova žena čak nisu nikad posetili vojnike ranjene tokom kasnijih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, nacionalističke pritužbe bile su gušene od pobede komunista u Drugom svetskom ratu. Sad su se nacionalisti među Srbima okupili oko Miloševića.

Mirina uloga iza scene bila je isto toliko ključna koliko i Miloševićevi nastupi. U intervjuu koji sam s njom radila pre četiri godine za knjigu i dokumentarnu seriju o raspadu Jugoslavije, opisivala je: "Mi smo se dogovarali da li bi on trebalo da govori i šta treba da kaže. Smatrala sam da treba da govori konstruktivno i da podrži Srbe."

KONTROLA: U godinama koje su usledile, Markovićeva je iza scene zabetonirala svoju kontrolu i planirala ključne korake. Na žalost onih koji ispituju ratne zločine, ona ne ostavlja otiske prstiju. Ipak, izgleda da njena bliska upletenost nije sporna. Milošević telefonira Miri otprilike svakih pola sata - kaže čovek koga ću nazvati Bojan, a koji je jednom bio član njihovog najužeg kruga. Pisala je mnoge muževljeve govore. Oni kraći su uvek bili njeni, rekao je Bojan; ne duže od sedam minuta bilo je njeno pravilo. Godinama je pisala kolumnu za jedan popularni beogradski časopis; kolumna je dobila nadimak "horoskop" zato što je najavljivala skretanja i obrte u Miloševićevom vođenju politike i predstavljala pouzdanu prognozu političkih sudbina pripadnika beogradske elite. Godinu dana pre nego što je Milošević prekinuo vojnu podršku svojim štićenicima među bosanskim Srbima, Markovićeva je pisala o svojoj averziji prema vođi bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i izjavila je da je bosanski rat "nejasan u političkom pogledu, nepotreban u društvenom pogledu, bezvredan u vojnom pogledu i nemoralan u etičkom pogledu". (Nije pomenula činjenicu da je njen muž bio taj koji je rat zakuvao.)

Tokom 1993. godine, Markovićeva je odlučila da osnuje sopstvenu političku partiju. Milošević ju je svesrdno podržao, videći "njegovu i njenu" partiju kao savršen način da vladajući par učvrsti moć nad Srbijom. Nova partija Mire Marković, nominalno tvrdo-komunistička Jugoslovenska levica (JUL), mogla je da pokupi sve komuniste kojI nisu bili ubeđeni u nov populističko-nacionalistički fokus kojI je Milošević uneo u njegovu Socijalističku partiju Srbije.

Stajući na čelo JUL-a, Markovićeva je mogla da zadRži sliku koju je o sebi imala kao predanom komunisti. Njeni poznanici kažu da je uvek želela da bude Lenjin ili možda Krupskaja 21. veka. "Ideologija nikad za mog muža nije bila ono što je bila meni", rekla je 1993. u jednom intervjuu objavljenom u "Odgovoru". "On nikad ne bi rekao 'umreću za socijalizam' ili 'umreću za internacionalizam', što su izjave kojima sam ja sklona." Ona veruje da je našla ključ za razvoj ne samo Jugoslavije već i celog sveta. "Sanja nekakvu vrstu novog socijalizma", koji navodno uzima najbolje od socijalizma i kapitalizma, kaže bivši član njene Partije, penzionisani general Stevan Mirković.

Međutim, možda je ideologija sopstvenog interesa najvažnija ideologija koja animira JUL. To je učinjeno sasvim namerno. Godine 1993, Mira je skupila petoro najbližih prijatelja da joj pomognu u oblikovanju partije. Pogledala je po sobi i pitala - koja organizacija traje duže od bilo koje druge? Koja je organizacija najefikasnija? "Mafija", odgovorio je neko, primetivši da je apsolutna lojalnost članova obezbeđena finansijskim beneficijama i zaštitom, kao i izvesnošću da će se izdaja platiti sopstvenim životom. "To mi se dopada", rekla je Mira. "Koristićemo te principe u našoj organizaciji." Mira je onda u svoju partiju kooptirala rulju sastavljenu od ratnih profitera, švercera i kriminalaca. Oni su bili jedini u Srbiji koji su imali nešto para i povezani sa JUL-om postali su još bogatiji. Među onima koji su iskoristili priliku za pljačku bio je i sin Miloševićevih, Marko.

DECA: Na prvi pogled Marko, automobilski trkač čija je kratko ošišana kosa ponekad blajhano plava zato što hoće da izgleda kao Žak Vilnev, nije izgledao kao da je predodređen za uspeh. Nikad nije završio srednju školu, iako tvrdi da ju je završio dopisno. Umesto toga, napustio je Beograd i otišao da vozi trkačke automobile u Požarevcu, gradu njegovih rodtelja. Po sopstvenom priznanju, do 22. godine sredio je devet automobila. "Tata se ljutio zbog prvih 15, ali je posle prestao da obraća pažnju", rekao je nekom prilikom Marko jednoj lokalnoj radio-stanici.

Marko je uskoro uočio mogućnosti korišćenja političke moći roditelja za iznuđivanje bogatstva. Jednom prilikom, pitao je jednog od najbližih prijatelja Miloševićevih: "Gde je sto hiljada maraka koje si mi obećao?" Mira je stajala pored i slušala. Nije se šalio. Čovek je prebledeo, i Marko je sutradan dobio novac. Marko je uskoro odlučio da uđe u lukrativan biznis sa fri-šopovima, koji je u Jugoslaviji pod sankcijama označavao eufemizam za šverc. Bacio je oko na fri-šop na granici Srbije i Makedonije i saopštio vlasniku da hoće da ga kupi. Vlasnik je rekao da nije zainteresovan za prodaju. Sutradan je došao buldožer i sravnio prodavnicu sa zemljom. Marko se vratio u društvu Mihalja Kertesa, šefa srpske carine i vernog drugara Miloševićevih, i rekao: "Došao sam da pregovaram". Napravio je pauzu i pitao: "Imaš li dvoje ili troje dece?" Marko je dobio radnju. Takođe je vlasnik diskoteke u Požarevcu koja se zove "Madona" i proglašava se za najveći disko na Balkanu. I upravo je izgradio rekreativni "Bambi" park, nazvan prvim srpskim Diznilendom, zajedno sa terenom za golf, takođe prvim u Srbiji. Meštani su bili šokirani time što je izgradnja počela dok je trajalo NATO bombardovanje.

I Mira je uskoro počela da pravi pare. Nejasno je koliko je nagomilala, ali sigurno je da je bila energična na tom poslu. "Ne prihvata 'ne' kao odgovor", kaže Bojan. "Kad dobije neku fiksaciju, mora da deluje u tom pravcu." Metodi su bili jednostavni. Porodica Milošević i njihova klika kontrolisali su puteve u zemlju i iz nje, tokove novca kroz banke i svaki drugi aspekt biznisa. Mira je koristila tu moć da osigura da samo kompanije povezane s njom ili njenim saradnicima mogu da transportuju robu preko granice, dobiju bankarske kredite itd. Osobe koje su pripadale njihovom bliskom krugu opisuju, na primer, kako bi ona nazvala Kertesa sa instrukcijama: "Devet kamiona (te i te kompanije) moraju danas da pređu granicu", i Kertes bi to sredio.

Rezultat toga bio je da su kompanije koje su kontrolisali Mira i njeni prijatelji počele da žanju ogromne profite. U početku, Mira je bila toliko uzbuđena njihovim bogatstvom da su prijatelji imali prilike da vide kako lično broji pare koje su "njeni debeli prsti brojali novčanicu po novčanicu", kaže jedan očevidac.

Bez obzira na bogatstvo koje su nagomilali u tim danima izigravanja sankcija, oni u najužem krugu Miloševićevih platili su visoku cenu. Kao što im je Milošević omogućio da se obogate, tako može i da ih uništi. Bilo ko da pokaže išta manje od totalne odanosti suočava se sa pretnjama, zatvorom, a možda i gorim - ukoliko su nasilne smrti mnogih od Miloševićevih najbližih prijatelja neki pokazatelj. Jedan je ubijen pucnjavom u podzemnoj garaži; drugi, u piceriji; treći, na parkingu. Ni u jednom od ovih slučajeva ubica nije otkriven. Tokom godina, broj prijatelja u najužem krugu vladajućeg para osuo se do tačke da je, danas, praktično ograničen na jezgro njihove porodice.

Mira kaže da joj je "najbolja prijateljica" njena 33-godišnja ćerka Marija. Kao ni njen brat, ni Marija nije bila briljantan đak. Menjala je škole više puta i najzad dopisno završila srednju turističku školu. Takođe kao brat, Marija i njeni prijatelji su, međutim, do maksimuma iskoristili moć njene porodice. Prema prijatelju jednog mladića, po imenu Viktor, koji se viđao sa Marijom, Viktor je dobio "jaguara" od kandidata za ministra sporta. Što se tiče Marije, posle kratkog boravka u Tokiju u svojstvu diplomatske supruge, počela je da se bavi novinarstvom. Nije ni potrebno reći da je dobila izvrstan posao u "Ilustrovanoj politici", srpskom časopisu nalik na "Pipl".

Bez obzira na to, Marija je ostala pomalo divlja. Njeni roditelji su nastojali da sakriju činjenicu da je nedavno iz zabave ispalila hitac iz pištolja na vratima jednog beogradskog kafea. Ali kad je štampa počela da se raspituje, Marija nije mogla da odoli hvalisanju. "Godinama nosim pištolj. Lepo mi stoji", rekla je. Dodala je: "Nisam razmišljala o braku i deci. Bilo bi komplikovano nositi bebu u jednoj ruci i pištolj u drugoj." Takav stav kosi se sa totalnim odsustvom posvećenosti bilo čemu izuzev kratkoročnoj dobrobiti koja predstavlja suštinu Miloševićevih porodičnih vrednosti. Čak joj ni Srbija, zemlja na kojoj se njena porodica tako nagojila, nije prirasla srcu. "Ništa mi se ovde ne sviđa", rekla je 1996. "Ne ova zemlja, ovi ljudi, tako ludi, tako ljuti, koji se tuku na ulicama, bacaju bombe u kafee."

Izuzimajući njihovu decu, Milošević i Markovićeva vide samo jedan drugog. Po svemu sudeći, njihova veza je onoliko jaka koliko je uvek i bila. Prema Bojanu, javno se strasno poljube svaki put kad neko od njih kreće na put. Kad je izašla Mirina najnovija knjiga, Milošević je podigao čašu u njenu čast rekavši: "Maco, za tvoju knjigu i da me uvek voliš". Jednom je rekao Ričardu Holbruku koji je u to vreme bio specijalni američki izaslanik za Balkan: "Kažu da iza svakog velikog čoveka stoji ljubavnica. Pa, pretpostavljam da to znači da ja nikad neću biti veliki vođa." Ukratko, kaže Bojan: "Sloba i Mira predstavljaju jedno biće".

Danas su Milošević i Markovićeva više nego ikad van kontakta sa stvarnošću. Milošević, kaže jedan poznanik, još dobija skoro sve informacije od svoje tajne policije ili Službe državne bezbednosti (SDB). Kao ostatak hladnog rata, ona infiltrira svaku instituciju u zemlji i govori se da prisluškuje desetine hiljada telefona. Međutim, Milošević je napravio čistku u SDB-u, ostavljajući samo one koji mu govore ono što želi da čuje.

IZVORI: Miloševićev jedini preostali stvarni izvor informacija je Mira koja skuplja glasine i tračeve od prijatelja, pokupi šta može iz novina, ubaci malo kosmičkog teoretisanja i sve to napiše u sopstvenim beleškama. Milošević ih povremeno koristi da pokaže SDB-u da u njih nema potpuno poverenje i da za informacije ne zavisi isključivo od njih. Na taj način, Miloševići su skrpili pogled na svet koji definitivno ima malo veze sa stvarnošću. Mira iz dubine duše veruje da Srbija, kao što je Tito sam ustao potiv Staljina 1948. godine, sad sama zauzima hrabar stav protiv američke dominacije. Njen muž se slaže. Tokom poslednje posete američkih zvaničnika pred bombardovanje, Milošević je pogledao Holbruka i rekao: "Ako vi kažete da je danas nedelja, a ne sreda, mi tu ništa ne možemo. Vi ste supersila."

Prema toj viziji, Sloba i Mira nisu istorijski agresori nego istorijske žrtve. Zaista, kad sam 1996. upoznala Miru da radimo intervju, bila sam iznenađena njenim mišolikim držanjem. Umesto žene-zmaja koja je kovala Miloševićevu karijeru od jednog do drugog brutalnog konflikta, našla sam se u prisustvu debele matrone sa crnim čarapama naboranim oko širokih nožnih zglobova i pomalo iskrzanim crnim lakovanim cipelama ukrašenim ružičastim mašnama. Pružila sam ruku i otkrila da tokom jedne nanosekunde stežem vrh jednog prsta. Pogledala sam joj u oči. Izgledalo je da pomalo vibriraju, kao kod uplašene životinje. Glas joj je bio prodoran i šuškala je dok je pričala. Upitana za muževljev govor na Kosovu 1989. godine koji je bio centralni trenutak njenog i suprugovog uspona na vlast, naglasila je kako je bila "uplašena" za njegov život.

NAIVA: U drugim intervjuima, Mira se na sličan način pravila naivnom. Večito sigurna u svoju privlačnost za muškarce, glumila je bespomoćnu koketu pred Danom Raderom iz CBS-a u intervjuu datom tokom bombardovanja Beograda. Gledajući ga koketno ispod šiški, rekla je Raderu da je pristala da razgovara s njim "jer ste bili tako ljubazni" i zato što mu "veruje". Za Albance je rekla: "(Srbi) ih ne ubijaju i ne proteruju ih. To je kao da mi kažete da je danas sreda, ali danas je nedelja." Upitana šta misli o poređenju između Miloševića i Hitlera, rekla je: "Reagujem na isti način kao da mi kažete da je ovo mesec januar i da je napolju sneg. Kao što vidite, danas je 1. maj i cvetaju jorgovani... Moj muž nikog ne mrzi. On ne koristi nasilje".

Milošević je bio isto tako čedan kad sam ga intervjuisala osam meseci posle intervjua sa Markovićevom. Dok smo razgovarali, vojnici bosanskih Srba su klali muškarce Muslimane iz Srebrnice, grada u istočnoj Bosni. Pitala sam ga šta se tamo dešava. "Došao je trenutak kad više niste mogli očekivati bilo kakvu racionalnu kontrolu. Ne znam tačno šta se tamo desilo", rekao je.

Primamljivo bi bilo zaključiti da su sva ta odbijanja deo smišljene glume. Ali je isto tako moguće da Miloševići veruju svojim lažima. I to može imati daleko ozbiljnije implikacije za perspektivu mirne promene vlasti u Srbiji.

Poslednji put se režim suočio sa izazovom u zimu 1996/1997. Zoran Đinđić, jedan od vođa opozicije, kaže da je tad razgovarao sa Miloševićem. "Rekao sam: 'Vi stvarno imate problema; sto hiljada ljudi na ulici demonstrira protiv Vas'". Pogledao me je i rekao: "Mora da previše gledate CNN. Nema ih".

Danas se Milošević suočava sa još ozbiljnijim problemima. Uništio je privredu. Srbija je još pod sankcijama. I glavne opozicione partije, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, traže njegov odlazak. Čovek se pita da li opet telefonira, zovući stare prijatelje da navrate, zato što mu je dosadno.

Lora Silber:
"Teška porodica"

Lora Silber je celu deceniju za londonski "Fajnenšel tajms" izveštavala sa Balkana. Bila je tu tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i sa Alanom Litlom je napisala knjigu "Smrt Jugoslavije", na osnovu koje je nastala i istoimena dokumentarna serija BBC-a, emitovana i na Studiju B. U belešci o autoru kaže se da je njeno "znanje politike bivše Jugoslavije bez premca među stranim novinarima".

Lora Silber je trenutno u Marici i sa Čakom Sudetićem priprema Miloševićevu biografiju.

"Imamo još dosta posla", rekla je za "Vreme". "Ne verujem da će se knjiga pojaviti još za godinu, godinu i po dana."

Silber kaže da nije lako prikupiti podatke o porodici, da je pristup činjenicama o njima - a pogotovo samim članovima familije - vrlo težak. "Vrlo su izolovani, čuvaju svoju privatnost i teže je dobiti informacije o njima nego o bilo kojoj drugoj političkoj porodici za koju znam igde u svetu, izuzev možda nekih u Severnoj Koreji ili tako negde." U buduću knjigu biće inkorporirani i delovi analize objavljene u "Nju ripabliku".