"Najkraće drame na svetu"

Senzibilitet kraja veka

Kriterijum priređivača nije bio zasnovan na sceničnosti pa ni literarnoj vrednosti dela, niti na idejnosti komada, a nije ga zanimala ni popularnost pojedinih spisatelja, već isključivo sama forma kratke, tačnije najkraće drame na svetu

Na jednoj od letošnjih promocija u Budvi pozorišni kritičar Feliks Pašić se obratio prisutnima sledećim rečima: "Poštovana publiko, pošto je tema ovog predstavljanja antologija najkraćih drama na svetu, koju je u izdanju KOV-a, Vršac, priredio Jovan Ćirilov, ovom najavom i zaključujem večerašnji skup. Hvala, laku noć." Tajac koji je zavladao među zaprepašćenim gostima prekinuo je uzdah Jovana Ćirilova, a zatim je Pašić objasnio da je po sredi šala.

Uostalom, mnogima se učinilo da iz predela vica dolazi i sama ideja da se načini ovakva antologija, da se najkraći dramski tekstovi smeste između korica knjige. No, kada je ona ipak ugledala svetlost dana, kao izdanje malog formata (19 cm) i nevelikog obima (140 stranica), ispostavilo se da ova dramska forma nije odveć česta u istoriji literature, o čemu govori i priređivač izvinjavajući se što ispisuje nedovoljno kratku uvodnu belešku, svakako obimniju od prosečne dužine ovde sabranih drama. Najkraća drama na svetu nije tek puki kuriozitet iz kategorije onih čiji se smisao iscrpljuje u domenu riplijevskih poduhvata. Ozbiljnost ovog poduhvata potvrđuje i istina na koju ukazuje Ćirilovljev izbor: dok većina starijih kratkih drama danas funkcioniše kao kuriozitet iz domena književno-istorijskih činjenica, ilustracija pojedinih faza istorije minulih umetničkih pravaca, svedočanstvo o davnim "izmima", drame nastale u drugoj polovini ovog veka jesu provokativnije, a njhova neobičnost nije posledica strategije određene teorijskim razlozima, niti su izraz spisateljske ekstravagancije.

ODSUSTVO PATETIKE: Na tu suštastvenu vezu između forme i senzibiliteta epohe skreće pažnju i Nenad Prokić u recenziji: "U tim čudnim dramama sve izgleda kao tačno shvaćeno, usvojeno i izrečeno, a u osnovi ipak nije, ili tako ne izgleda, međutim, ipak jeste. Kao da je drska interpretacija velike ljudske nervoze u njima našla svoju najadekvatniju formu. Nemilosrdnost, odsustvo patetike, nemanje vremena, preneraženost, neka akrobatska tuga, najbolnija redukcija, ubistveni humor, temeljna izvrnutost, konflikt i apsurd, otvorena rana - osnovni su elementi takvih dramskih krhotina. Od svake ponaosob zato se može napraviti višesatna predstava, kao što se uostalom već događalo."

Istini za volju, većina drama iz ove knjige nije namenjena scenskom izvođenju, ali ima ih koje su doživele milost scenskog uobličenja. Krleža je, recimo, svoju Salomu, izvedenu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1963, razvio iz istoimene dramske crtice; svojevremeno su Dubrovčani na Bramsu (Beogradska revija amaterskih malih scena) odigrali Vitkacijeve Žohare u režiji Davora Mojaša, dramu koja u Ćirilovljevoj antologiji ima, dabome, naslov Bubašvabe.

Kriterijum priređivača nije bio zasnovan na sceničnosti pa ni literarnoj vrednosti dela, niti na idejnosti komada, a nije ga zanimala ni popularnost pojedinih spisatelja, već isključivo sama forma kratke, tačnije najkraće drame na svetu. Otuda su se ovde, u hronološkom nizu, našla dela najrazličitijih autora od kojih su izvesni anonimni, poput narodnih stvaralaca čiju je duhovitu igru Gaće i košulja zapisao bečki folklorist Fridrih Kraus (1859-1936), dok neki nisu ni bili književnici, što je slučaj sa Šopenhauerom čija se filozofska pouka u dramskom obliku takođe našla u knjizi. Kuriozitet predstavlja podatak da će pravi identitet Edvina Morgana, čija je drama stigla do Ćirilova posredstvom poznatog prevodioca Dragoslava Andrića, ostati enigma, budući da nema podataka ko je i odakle je ovaj autor, ali i saznanje da je Dušan Kovačević specijalno za ovu antologiju napisao dramsku crticu. Ima u ovom izboru fragmenata, kao što je dijalog između Arlekina i Brigela, junaka italijanske Kommedie dell` arte, moraliteta kakve je pisao Gavrilo Stefanović Venclović, ali, između ostalog, i Čehovljevih kratkih radova, Nušićevih duhovitih krokija beleženih novinarskim perom, zatim Karađaleovih dramoleta koji su nagovestili buduću pojavu Joneska, ali Ćirilov ne propušta da u antologiju uvede i samog Joneska ili Semjuela Beketa, pa i literarne prevratnike poput Gertrude Stajn, kao i one iz sfere teatarske umetnosti - Džudit Malinu i Džulijana Beka, te Muzu Pavlovu, Danila Harmsa, Cavatinija; tu su programske drame Marinetija, Apolinera, Bloka, Gumiljeva, Arabala, radovi Hajnera Milera i Aleksandra Popovića, televizijski skečevi Ljubivoja Ršumovića iz slavne emisije Fazoni i fore, kratki dramski izvod iz Predela slikanog čajem Milorada Pavića, zatim fragmenti humoreski Vlade Bulatovića Viba, duhovit dramolet Nikolaja Koljade, mini-drama Velimira Kazimira Ćurguza, no i široj javnosti nedovoljno poznatog Dragana Ristića.

DUH IGRE: U knjizi su, dakle, publikovane i drame u povoju, dramski rudimenti, filmski i televizijski scenariji, brodvejske majstorije čiji je cilj povezivanje kabaretskih muzičkih numera, pripovetke pisane za dva glasa, pa i poezija, poput Rasprave o pozorištu Ljubomira Simovića, pesme čije su tema i dijaloška forma presudni razlozi zbog kojih se ovo delo obrelo u Ćirilovljevoj antologiji. Neke od radova ovde štampanih Ćirilov je, po sopstvenom priznanju, "proglasio dramama, kratkim, najkraćim, ali dramama", dodajući otvoreno i pošteno sledeći zaključak: "A što da ne! Zabavljajmo se", čime je najdirektnije relativizovao sve eventualne optužbe koje bi se zasnivale na formalističkoj rigidnosti.

Zato bi - upravo zbog nastavka igre koju je inicirao - bilo korisno da ova knjiga zapravo inicira još iscrpnije zanimanje za najkraću dramu na svetu. Uostalom, Jovan Ćirilov ne krije da je i došao do zanimljivih otkrića, prihvatio niz konstruktivnih sugestija, te bi se trebalo nadati da će uskoro uslediti drugi tom posvećen istoj temi. Iskustvo, znanje, nesumnjivi literarni afiniteti, apsolutno poznavanje dramske i pozorišne materije, lična poznanstva s ne malim brojem autora na čijem radu se temelji dramska književnost i teatar druge polovine XX veka, uvid u zbivanja na planu pozorišta širom sveta - sve su to razlozi zbog kojih je Jovan Ćirilov jedna od retkih ličnosti, ne samo kod nas, koja je mogla s punim pokrićem i autoritetom da potpiše ovakav izbor, i kojoj se može oprostiti i što je, po vlastitom priznanju, neka dela proglasio za drame, a izvesne stvaraoce za dramske pisce. Duh igre, tako omiljen Ćirilovu, odredio je i karakter biografskih beleški, po pravilu duhovito napisanih i instruktivnih, dakako iz pera priređivača.

Autor o knjizi

Kad je kratko - dugo

Jovan Ćirilov, autor knjige "Najkraće drame na svetu", izvinio se u uvodu što su njegovi "uvodi u pojedine drame katkada duži od samih drama". Petru Krdu, izdavač knjige, prekinuo je nabrajanje šta je sve uradio i šta zanima Jovana Ćirilova, kako bi biografija u njemu bila kratka. Nenad Prokić, recenzent, uspeo je da opiše i pronikne u te čudne drame kratkim tekstom.

Knjiga je, dakle, zarazna.

Knjiga izvesno jeste jedinstvena na svetu: niko nigde nije objavio zbirku najkraće drame osim sada Književne opštine Vršac, a moguće da je Ćirilov jedini kolekcionar takve forme književnog roda kome sažetost nije odlika. "Čini mi se da sakupljam najkraće drame već jednu, i još šezdeset godina. Sva moja iskustva o drami su u toj knjizi", kaže Ćirilov. Sve je počelo još dok je Jovan Ćirilov bio član redakcije "Narodne knjige". Dogovoreno je da David Albahari napravi antologiju najkraćih priča, a Ćirilov antologiju drama. "Gde god sam putovao, a putovao sam dosta, uvek sam mislio na moju zbirku. Kopao sam po knjižarama, raspitivao se. Slagao ih na polici, imao svesku u kojoj sam ih beležio. Sakupio sam ih toliko, da znatno prevazilaze mogućnosti jedne knjige."

Šezdesetak odabranih drama jedino je bilo moguće svrstati hronološki. Najstarija je "Susret između Arlekina i Brigele", komedija del arte, 16-17. vek. "Venclovića mi je otkrio, a ko bi drugi, nego Milorad Pavić. Jednu mi je izabrao i iz svog opusa, to je 'Zvezda ili vertep'. Dušan Kovačević nema kratke drame, ponudio sam mu da je napiše za ovu antologiju, i tako sam dobio 'Ponoćnu poštu'. Ljubivoje Ršumović je bio iznenađen kad sam za neke njegove pesme smatrao da su dramoleti." Ćirilov kaže da je Branislav Nušić, odnosno njegova mini-drama "Kod jagnjeta", potpisana pseudonimom Ben Akiba, pravo otkriće. Čitaocima je otkriće da je filozof Šopenhauer pisac drama. Sada je prvi put objavljen prevod Dragoslava Andrića "Radostan Uskrs", dramolet Pjer Kamija, komediografa nepoznatog kod nas, iako ga Milan Gutović igra u "Džepnom teatru" od osamdesetih do danas, ali mu nije spominjao ime. Prvi put je objavljena i drama Dragana J. Ristića, profesora iz Niša, jednog od dvadesetak ljudi koji su Ćirilovu, na vest da priprema ovu knjigu, poslali svoje priloge. Ristić je pored "(S)udbe" poslao i svoje prevode Ćirilovu nepoznatih austrijskih pisaca. Jednočinka Nikolaja Koljade "Radio" nije objavljena u Rusiji, samo u Nemačkoj, ali u okviru njegove memoarske proze, i ovde kod Ćirilova. "Ni Koljada nije očekivao da će je Rusi objaviti, on sam ovaj svoj tekst s puno razloga naziva bezobraznim. Mi malo drugačije od njih gledamo na te stvari. Takvi kurioziteti su mi, podrazumeva se, bili najveće zadovoljstvo. Pomenuo bih dijalog 'Gaće i košulja'. Objavio ga je bečki folklorist Fridrih Kraus, rođen kod Slavonske Požege, u jednom glasilu za folkloristička ispitivanja i proučavanja polnog morala. Tu je objavio i druga usmena 'bezobrazna' narodna kazivanja koja je sakupljao krajem prošlog veka, ali je samo ovo zapisano u dramskom obliku."

Taj dijalog između Mirka i Marice je najkraća drama od svih u knjizi. Najdužu među najkraćim, napisao je, ko bi rekao, Ežen Jonesko. Ćirilov napominje da je predstava "Pozdravi, Jonesko" igrana u Zagrebu u režiji Ivice Bobana i da su te tri-četiri stranice teksta na sceni trajale duže od sata. Jonesko je gledao predstavu i bio je oduševljen. Pisci najkraćih drama, kaže Ćirilov, uglavnom nisu mislili da će one biti izvedene. "Pisali ih često sebi za zabavu, kao probu pera. Nušić, ovu koju sam objavio, svakako nije pisao za scenu. Apoliner je opisao kako da se izvedu. Futuristi i nadrealisti su svakako mislili na scenu kad su pisali. Naravno, nisu znali da će biti izvedeni. Aleksandar Popović je kratke drame pisao za radio. Amerikanci su često pisali skečeve, to su odlične parodije, i objavljivali ih. Ja sam objavio skeč o čuvenoj vamp glumici Taluli Benkhed, šalu šta joj se dešava kad ostane bez kuvarice a treba sebi da spremi večeru, koji je napisao Džozef Stajn."

Šta god da im je tema, u najkraćim dramama "sve izgleda kao tačno shvaćeno, usvojeno i izrečeno, a u osnovi ipak nije ili tako ne izgleda, međutim ipak jeste", piše u recenziji Nenada Prokića. "Kao da je drska interpretacija velike ljudske nervoze u njima našla svoju najadekvatniju formu. Nemilosrdnost, odsustvo patetike, nemanje vremena, prenadraženost, neka akrobatska tuga, najbolnija redukcija, ubistveni humor, temeljna izvrnutost, konflikt i apsurd, otvorena rana - osnovni su elementi takvih dramskih krhotina."

Odmah nakon ove knjige, dogovorena je druga. "Kad je objavljena ova, mnogi su mi javili gde da nađem još najkraćih drama, pa smo se Petru Krdu i ja dogovorili da napravimo ne dopunjeno izdanje nego novu knjigu." A prethodiće joj, takođe je dogovoreno knjiga najdužih monodrama na svetu ("Koljada ima i na 20 strana"), i knjiga najlepših monologa. "Tako je iz ove jedne, eto, nastala serija." Smišljene su već i korice knjiga. "Zajednički će im biti jedan kuriozitet: dogovoreno je da u svakoj bude reprodukcija neke od slika koju ja imam u stanu i koju ja odaberem. Na ovoj je 'Oplakivanje (Posvećeno Sartru)' Dragana Mojovića. Jednom sam bio u njegovom studiju i ispričao mu da neobično volim tu njegovu sliku, da sam godinama hteo da je imam, i Mojović mi je poklonio. Sad razgledam po zidovima i gustiram šta će biti na naslovnim stranama sledećih knjiga."