Kosovo i intelektualci
Raspust je završen
Veton Suroi je prošle nedelje označio svojevrstan kraj doba nevinosti za albanske intelektualce s Kosova; dva meseca nakon što je počeo sistematski izgon kosovskih Srba, Suroi se odvažio da svojim sunarodnicima postavi prava pitanja
Ako želite da u nekom
"pravom" balkanskom intelektualcu steknete doživotnog neprijatelja, najlakše
ćete ostvariti svoj naum ako mu obazrivo ali odlučno saopštite da on(a) ipak ne pripada
Narodu - Večitoj Žrtvi. Sve kod takvog stvorenja može da prođe, ali pokušaj da ga
privedete spoznaji da Njegov Narod nije najdivniji, a u isto vreme najnesrećniji i
najzapostavljeniji nacion na planeti, baca ga u čisto očajanje. A iz očajanja se
obično vadi emitovanjem intenzivne mržnje prema onome ko mu kvari njegov lepi san. Ako
ste pri tome još i sunarodnik tog živopisnog primerka, mržnja će se samo pojačati: izdajnik
je gori od neprijatelja...
Istorija postjugoslovenskih ratova za teritorije dobro poznaje primere i jednih i drugih, patriotskih i izdajničkih intelektualaca u Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca i Muslimana-Bošnjaka. O tome su bili ispisani tomovi i tomovi, i neki od najboljih, kao i neki od najsramotnijih proizvoda sa ovdašnje intelektualne scene bili su inspirisani upravo haotičnom postjugoslovenskom situacijom.
Na Kosovu je iz mnogih, istorijskih, političkih i ko-zna-sve-kojih razloga (koji zaslužuju zasebno razmatranje) bilo drugačije; srpski intelektualci sa Kosova, sa izuzecima koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke, nisu ni pomišljali na kritiku srpskog režima, a ako su nešto i kritikovali, to svakako nije bila masivna i kontinuirana represija prema kosovskim Albancima: pre će biti da im je smetalo što je nema još više. U najboljem slučaju, prigovaralo se što onolika represija nije ostvarila svoj cilj i "resrbizovala" Kosovo - kao da je to uopšte bilo moguće, odnosno kao da etnički pendrek-inženjering može da vodi nekom dobru?! Mnogo je više Beograd govorio i pisao protiv represije na Kosovu nego (srpska) Priština; još na početku lukavo uvučena u kolaboraciju s "oslobodilačkim" Miloševićevim režimom, i u nedostojno "čišćenje" zajedničkih ili albanskih institucija, srpska inteligencija je na kraju bila ucenjena kao poslednji policijski doušnik: dok Milošević tamo sedi na bajonetima, sedeće i oni. Ako tome dođe kraj - razlaz, i sakrij uniformu... A kad god inteligencija postane paravojna formacija za verbalnu logističku podršku, treba se spašavati glavom bez obzira: nema goreg branioca otadžbine od pijano-zagrcnutog lirika s Narodom u srcu...
S druge strane, Albanci su, voljom i svojom i svojih progonitelja (s dijametralno različitim motivima, dakako), izopšteni iz konteksta srpskog društva, a sva je njihova kritička energija bila usmerena prema onome što su, prirodno, doživljavali kao brutalan policijski režim teledirigovan iz Beograda. U takvim okolnostima, do monstruoznih je razmera cvetao gnjecavi i samosažaljivi nacionalni romantizam najnižeg nivoa, pa su tako Albanci - u kič-predodžbama svojih intelektualnih perjanica - bivali proglašavani ne samo aktuelnim, nego večitim žrtvama. Po tim ekscentričnim paraistorijskim vizijama i psihodeličnim naci-halucinacijama, na Kosovu nikada nije bilo vakta kada su Srbi proterivani i zlostavljani od strane Albanaca: uvek smo Mi Albanci, i samo Mi Albanci bili žrtve, tako nam Bog pomogao! Priča vam je, dakako, poznata iz srpskog konteksta: svaki "patriota" koji se, nažalost, smatra Srbinom ubeđivaće vas od jutra do sutra kako su Srbi svačije Večite Žrtve, kako smo "mi" narod koji nikada nikoga nije napao, kako se "mi" samo branimo od genocidnih dušmana, kako "mi" ne umemo da mrzimo (?!) i tome slično. Od ovakvih kič-predstava o sebi i sopstvenom narodu do potuljenog odobravanja i organizovanog zataškavanja zločina samo je jedan plahi koračić; sve su "intelektualne elite" od Sutle do Drima lako i prpošno preskočile taj Rubikon, ugazivši u kaljugu do guše. Neki se sada, doduše, peru, ali slabašan je mlaz vode iz naših tuševa za toliku pogan...
Veton Suroi je prošle nedelje označio svojevrstan kraj doba nevinosti za albanske intelektualce s Kosova; (čak) dva meseca nakon što je počeo sistematski izgon kosovskih Srba, Suroi se odvažio da svojim sunarodnicima - u uvodniku njegovog lista Koha Ditore - postavi prava pitanja, izvuče prave zaključke i sruči im u lice sve ono što balkanski čitaoci najmanje vole da vide: mi nismo predestinirani da budemo žrtve; mi možemo da činimo i zločine, i bogami ih i činimo. I to će nas, ako se nastavi, odvesti u veliku nesreću. I ne možemo se vaditi ni na istoriju, ni na patnje i žrtve koje smo podneli, jer one ne opravdavaju to što se srpskim i romskim civilima danas radi. A ime ovakvog načina mišljenja i delovanja glasi: fašizam. A fašizam, pak, nije ekskluzivno vlasništvo bilo kojeg naroda, pa se samim tim može useliti i zapatiti i kod "nas", ako ne pazimo. A ne pazimo... Ovako, prepričano i parafrazirano, glase Suroijeve teze (v. Danas od 20. 8. o. g. i izveštaj agencije Sense). Raspustu je, dakle, došao kraj, i albansku inteligenciju čeka povratak (ili tek: učenje?) kritičkom i autokritičkom mišljenju. Oslobođena od prisustva sile represije koju je doživljavala kao "kolonizatorsku", albanska populacija će morati na delu da pokaže ume li da upravlja nečim što će ličiti na organizovano društvo kraja dvadesetog veka, a tzv. humanistička inteligencija će u tome imati odlučujuću ulogu, kako to obično i biva u "goroj" polovini Evrope. Srbi su, recimo, na tom putu imali i lepih uspona i jezivih padova (ovaj aktuelni je po svemu sudeći najdublji). A osnovni kriterijum za procenu uspeha može biti samo tolerancija prema svakovrsnim manjinama, kao i stepen njihove integrisanosti (ne asimilovanosti!) u "glavni tok" društva, i u njegove upravljačke strukture.
Nedavni dijalozi srpskih
i albanskih intelektualaca, koje je organizovao Radio Slobodna Evropa u svojoj rubrici
"Most" (www.rferl.org), bili su, čini se, manje produktivni kao razmena
mišljenja ljudi s dobrano različitim recentnim egzistencijalnim iskustvima, a više kao
pokušaji, ili začeci pokušaja samopreispitivanja; pisci Radoslav Petković i
Svetislav Basara i kosovski političar Momčilo Trajković, te pisci Miđen Keljmendi i
Miljazim Krasnići, odnosno kosovski političar Adem Demaći malo su se u čemu razumeli,
a složili su se samo oko najnačelnijih stvari. Ipak, srpski intelektualci s
desetogodišnjim iskustvom "oslobođenog naroda kojem je vraćeno dostojanstvo"
s pravom su insistirali na svom individualizmu, ali i na utvrđivanju konkretne
individualne odgovornosti za ono što je učinjeno Albancima. Na drugoj strani je bilo
viška emotivnih reakcija od one sorte kakva na ovom poluostrvu oduvek vodi belaju, kao i
na svaki mogući način prevaziđene sklonosti ka uopštavanjima o kolektivnoj,
nedopustivo slabo izdiferenciranoj odgovornosti jednog naroda. Ipak, moglo se takođe
pratiti i svojevrsno lagano opadanje otpora albanskih intelektualaca prema
kritičkom preispitivanju postupaka sunarodnika, uporedo sa zahuktavanjem ritma
zločina prema kosovskim Srbima koji su "u dobroj veri" ostali kod svojih
kuća. Za te zločine je osobi od ukusa odavno nemoguće naći bar neko demagoško
opravdanje, sa sve pozivanjem na "gorku istoriju", "naše patnje",
"razumljiv gnev" i ostale kerefeke iz ropotarnice balkanskog narcis-kičeraja.
Ipak, tek je Suroijev tekst (u manjoj meri i nedavno Malićijevo istupanje na istu temu)
označio pravi početak sazrevanja kosovske albanske inteligencije u novim uslovima, kada
će Albanci, uz pomoć međunarodne zajednice, morati da izgrade nove, ozbiljne
institucije (na primer: javnost), ako žele da opstanu kao "politički narod".
Ne treba nipošto unapred sumnjati da oni to mogu, jer samo rasista deli narode na
"državotvorne" i one druge, koji ne mogu bez tutora.
A ako albanskoj inteligenciji bude potrebna bilo kakva pomoć u vezi s tim kako biti kvalitetan izdajnik, u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu će naći dovoljno dobronamernih koji će im dati poneki savet. Jer, to su ljudi sa iskustvom... Represija koja dolazi od Drugog je strašna, ali prava pustoš nastupa tek kada Represor spakuje svoje pinkle i ode: tada "mi" ostajemo sami, bez remetilačkog faktora koji nas kinji, ali nas i oslobađa odgovornosti. I onda obično prorade mehanizmi unutrašnje represije u jednoj zajednici. Oni se, za početak, najjače obrušavaju na "ostatke poraženih snaga" tj. na preostale inovernike. Međutim, ovih, po logici stvari, ubrzo ponestane, i onda krene lov na jeretike. "Mi" u Srbiji dobro znamo o čemu pričamo, zar ne?
Teofil Pančić
