"Kućni pritvor" za predsednika

Preširoko odelo

To što Milan Milutinović dolazi u svoju kancelariju ne znači istovremeno da i obavlja svoje poslove

Zahvaljujući reporterima "Glasa" koji su puna dva sata proveli na položaju u Pionirskom parku ispred zgrade Predsedništva Srbije, do javnosti je ovih dana doprla vest za naslovne strane: predsednik Srbije Milan Milutinović viđen je kako u pratnji telohranitelja izlazi sa svog radnog mesta. Reporteri "Glasa" tvrde da se predsednik "brzim koracima i nasmejanog lica" spustio stepenicama Predsedništva i ušao u službeni crni mercedes. Na objavljenoj fotografiji ne vidi se doduše onaj karakteristični, široki Milutinovićev smešak, tako da je teško zaključiti u kakvom je trenutno raspoloženju predsednik Srbije. Dežurna ekipa "Glasa" stajala je očito prilično daleko od zgrade Predsedništva, tako da nije bilo prilike ni za predsednikovo karakteristično obraćanje novinarima (kad je dobro raspoložen): "Što ste se nagurali, je l' igra mečka."

Bez obzira na nedostatak dodatnih informacija o raspoloženju predsednika Srbije, fotografijom sa naslovne strane "Glasa" bar donekle je demantovana aktuelna čaršijska priča, a zatim i tvrdnja funkcionera Nove demokratije Žarka Jokanovića, kako "ima indicija da je Milan Milutinović u kućnom pritvoru i da mu je život ugrožen". Po čaršiji se, naime, pričalo kako Milutinović ne odlazi više na posao, ne mrda iz kuće ili kako ujutro ne sme čak ni po mleko u obližnju prodavnicu. Po Jokanoviću, predsedniku Srbije je onemogućeno da obavlja svoju ustavnu funkciju zbog čega je neophodno formirati komisiju koja bi utvrdila da li Milutinović obavlja poslove iz svoje nadležnosti ili ne. Po socijalistima, opet, Milutinoviću život za sada ugrožava samo visok krvni pritisak i suvišna kilaža zbog koje sve teže staje u svoja omiljena maturska odela koja i dalje uporno nosi.

To što je Jokanović u nekom političkom salonu ili na nekoj svadbi pokupio priču o "zarobljenom predsedniku" i odmah je pretočio u zvanično saopštenje, bez nuđenja ikakvih dokaza, odavno spada u manir srpske opozicije i logiku "važno je da se pleše". Prvo saopštenje, pa ćemo kasnije da proverimo. To što, međutim, Milan Milutinović redovno dolazi u svoju kancelariju u Pionirskom parku ne znači istovremeno da predsednik Srbije zaista i obavlja poslove iz svoje nadležnosti. Zahtev da se formira komisija koja bi utvrdila radi li predsednik svoj posao, mogao je zato biti upućen mnogo ranije. Mnogo pre nego što je počelo da se priča o nekakvom "kućnom pritvoru" i mnogo pre nego što su reporteri morali da leže u travi ispred Milutinovićeve kancelarije, čekajući da se on najzad negde pojavi.

Jedna od nezvaničnih definicija predsedničkog posla kaže kako bi dobar predsednik države trebalo zapravo da liči na dobrog fudbalskog sudiju: dosta trči i radi, vidi i kontroliše sve, dozvoljava da se igra razvije, a u suštini je nevidljiv i nenametljiv, interveniše i oglasi se samo onda kada se ne poštuju pravila igre. Od kada je formalno stao na čelo Srbije, Milan Milutinović se istinski trudio da bude što manje nametljiv i prilično nevidljiv. Izuzme li se period pregovora u Rambujeu i Parizu, kao i onaj kada je trebalo potpisivati ratne uredbe, Milutinović je svoj posao obavljao uglavnom stojeći izvan aut linije. Dopuštao je da se igra razvije, a da se on ne oglasi i ne podigne kartone čak ni onda kada se pravila te igre nisu nimalo poštovala. On, koji po ustavu ima ogromnu vlast i po svim ustavnim teorijama spada u "izrazito jakog predsednika" (ima na primer pravo da raspusti srpski parlament i raspiše nove izbore), dopustio je da uđe u izreku - "zašto kažu predsednik, a misle na Slobu". On, u čijoj je nadležnosti da rukovodi oružanim snagama u miru i ratu, i narodnim otporom u ratu, da naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju, da organizuje pripreme za odbranu u skladu sa zakonom, da utvrđuje postojanje neposredne ratne opasnosti, da proglašava ratno stanje, doživeo je da se general Pavković već mesecima nekom drugom obraća sa "vrhovni komandante". On, kao jaki predsednik, dozvolio je sebi da predsednikuje ćutke prihvatajući atmosferu i okruženje u kome nečija burma može da nosi više vlasti nego što njemu pripada na osnovu ustava.

Prema nekim mišljenjima, Milutinović, koji očito voli tesna odela, kao predsednik Srbije ne snalazi se baš najbolje u preširokom ustavnom odelu pravljenom svojevremeno po meri Slobodana Miloševića i potrebama njegove partije. Još tada je stvorena izuzetno moćna institucija predsednika republike i u njegovim rukama koncentrisana velika količina vlasti, zgodna za režim lične vlasti i neku vrstu diktature. Kao predsednik Srbije, Slobodan Milošević je voleo da se "preliva" i preko okvira tako velikih ustavnih ovlašćenja i da za to nikome ne odgovara. Ustav, uostalom, i ne predviđa da predsednik odgovora narodnoj skupštini već građanima, što u ovoj zemlji praktično znači - nikome. Milutinoviću je to odelo danas preširoko i visi mu podjednako smešno kao i svojevremeno šinjel vrhovnog komandanta Borisavu Joviću (na onoj čuvenoj Koraksovoj karikaturi), u vreme kada je Jović bio Miloševićev čovek u Predsedništvu SFRJ. Svemu ovome bi svakako vredelo dodati i zapažanje beogradskog sociologa Slobodana Inića koji je, praveći psihološko-politički portret sadašnjeg predsednika Srbije, ustanovio kako Milutinović ne spada u one koji sebe a priori vide "prvim". Po Iniću, Milutinović nije od onih koji je ikada predvodio druge da bi ga oni u pogodnom trenutku izbacili kao svog vođu. Milutinović pre pripada onoj vrsti partijskih apartčika koja političku karijeru i ličnu probitačnost gradi na efektima određene partijske "vrhuške" kojoj položajno pripada. Otuda izgleda i dodatni utisak o njegovoj nevidljivosti i neambicioznosti da na pravi način obavlja posao koji mu pripada. U toj vrsti "kućnog pritvora" Milutinović se (i svi ostali koji bi se našli na njegovom mestu, a potiču iz sličnog političkog miljea), nalazi poodavno, i to je, reklo bi se, njihovo prirodno stanje.

Prema jednoj od teorija, ne tako davno pominjanoj kao najefikasniji i najbezbolniji izlaz iz sadašnje krize, Milutinović i Srbija mogli bi izaći iz svojevrsnog kućnog pritvora onog trenutka kada aktuelni predsednik Srbije počne da obavlja svoj posao i shvati da je "zapravo on glavni". Drugi, opet, smatraju da Milutinović kao zagovrnik "ljubim ruke" vladanja nikada neće ni pokušati da postane "glavni" i da se spas za Srbiju definitvno mora tražiti kada se svi iz Miloševićevog tima "sklone" od obavljanja glavnih državnih poslova. Kao argument za ovakvu tvrdnju mogao bi se upotrebiti i podatak da je Milutinović, samo nekoliko dana pre nego što je postao predsednik Srbije, na sednici Pokrajinskog odbora SPS-a obećao: "Ako pobedim, učiniću sve da Srbija koliko sutra stigne Dansku koja danas ima 30 puta veći nacionalni dohodak." Vlast je inače preuzeo kada je prosečna plata u Srbiji bila oko 180 nemačkih maraka, a danas je kažu upola manja. Njegov prethodnik Slobodan Milošević postao je inače predsednik Srbije kada je prosečna plata iznosila 577 DM. Milošević je tada pominjao Švedsku umesto Danske, ali je trend ove vlasti ostao isti: država i plate se skupljaju i po dužini i po širini.

Ima i onih koji tvrde da se s Milutinovićem ne događa ništa posebno, da se predsednik samo malo ućutao. Oglasiće se ponovo kada dođu hladniji dani, kada to, zbog energteske situacije, bude neuporedivo važnije nego sada. Pre dve godine, kada je postajao "glavni", prilikom posete kolubarsko-tamnavskom regionu Milutinović je izrekao onu antologijsku rečenicu: "Biće sve manje resursa ako ne izmislimo nešto novo pored solarne energije. Fisiju ili fuziju, ako to ne izmislimo biće nam sve teže... Mi rasipamo energiju. Ložimo, a vetri se napolju."

Predsednik je tada mislio samo na grejanje, a ispalo je da bi sve to sa fisijom i fuzijom, rasipanjem energije, loženjem i vetrenjem moglo da se primeni i na srpsku opoziciju.