Ko savetuje srpske političare

Moć i nemoć ljudi iz senke

Savetnici su ponegde moćniji od ministara i pametniji od predsednika. Ovde uglavnom liče na svoje šefove

"Ričard Nikson je, poput nekih drugih predsednika SAD, imao ambicije da bude veliki predsednik najmoćnije države sveta, pa otuda i želja da u svoj najuži štab dobije profesora Henrija Kisindžera koji će raditi u njegovom 'ofisu', u njegovoj senci, a da rutinske dužnosti ministra spoljnih poslova obavlja Vilijem Rodžers, od koga je očekivao poslušnost ali ne i kreativnost". To piše u predgovoru memoara Henrija Kisindžera, koji je kao predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost ušao u političku legendu: izvlačio je Ameriku iz rata sa Vijetnamom i uspostavljao odnose sa Kinom, gradio poverenje SSSR-a, učvršćivao saradnju sa Zapadnom Evropom i Japanom, a da je u svim tim poslovima postavljao stvari tako da Amerika ima odrešene ruke prema svima a da svi od nje zavise, da svi ostanu međusobno odvojeni a u podređenom položaju prema SAD. A ko se još seća Vilijema Rodžersa?

SAMOSTALNI I SPECIJALNI: Kod nas su savetnici na raznim nivoima dosta zastupljeni: imaju ih predsednik SRJ, predsednici republika, predsednik savezne vlade, ministri. Ovi poslednji imaju više savetnike, zatim samostalne, pa onda specijalne savetnike. Savetnike ponekad imaju i šefovi opozicionih stranaka. Šta oni savetuju, odnosno šta uopšte rade na tim savetničkim mestima najčešće je vrlo tajnovita stvar. Uglavnom se, međutim, zna ko su.

Na nivou državne organizacije postoje savetnička mesta čije je postojanje regulisano podzakonskim aktima. Ima i onih čija su mesta izmišljena u skladu sa nekom trenutnom političkom potrebom. Na primer, Jovica Stanišić, bivši šef državne bezbednosti Srbije, odjednom je osvanuo kao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SRJ kad je Milošević išao u Kinu. Pošto, naime, nije baš zgodno u državne posete tog ranga voditi šefove tajne policije, Stanišiću je izmišljena ta funkcija koju nikad nije obavljao, niti su predsednici SRJ pre ni posle toga imali savetnike za nacionalnu bezbednost.

SVI MILOŠEVIĆEVI LJUDI: Odnedavno je kod predsednika Miloševića izmišljeno i mesto savetnika za ekonomske odnose sa inostranstvom, na koje je došao Zoran Lilić pošto je u najnovijoj (avgust) rekonstrukciji savezne vlade izgubio mesto potpredsednika. S obzirom na trenutni nivo naše privredne saradnje sa svetom, lako je moguće da su tačne nezvanične informacije da Lilić odjednom ima višak slobodnog vremena, koje navodno provodi u lovu. Takvih karijera malo gde ima: mašinski inžinjer Lilić počeo je kao direktor rakovičkog "Rekorda", pa je krenuo uz lestvice političke hijerarhije kao šef poslaničke grupe SPS-a, da bi potom bio predsednik Skupštine Srbije (onaj koji je mahao navodnim stenogramom u kojem je navodno pisalo da je prvi predsednik SRJ Dobrica Ćosić hteo pučem da najuri Miloševića), pa drugi po redu predsednik SRJ, a zatim potpredsednik SPS-a, potpredsednik vlade i sad, eto, savetnik.

Predsednik SRJ ima i savetnika za spoljnu politiku, Bojana Bugarčića. Pravnik po struci, čovek sa porodičnim diplomatskim/političkim poreklom, Bugarčić je prvo bio direktor SKC-a (Studentskog kulturnog centra), da bi zatim konkurisao za posao u Saveznom ministarstvu inostranih poslova. Uredno je položio potrebne ispite i, prema svedočenju nadređenih mu, bio je dobar, skroman, vredan, rečju - disciplinovan činovnik. Početkom devedesetih bio je u Turskoj, najpre kao treći sekretar ambasade, na kraju kao otpravnik poslova. U drugoj polovini devedesetih dolazi na mesto Miloševićevog savetnika, gde je i danas, s tim što ima kancelariju u SMIP-u.

NEKAD I SAD: U bivšoj državi, u Predsedništvu SFRJ postojao je savetnik za spoljnu politiku koji je imao sopstveni tim saradnika. Oni su zaista i radili ono što je svuda u svetu u opisu savetničkog radnog mesta: pripremali su dnevne brifinge za predsednika, vodili prepisku sa stranim državnicima, koordinirali rad resora. Vodili su računa o tome kad koji spoljnopolitički prioritet stiže na dnevni red, pisali govore, ponekad prisustvovali sastancima sa stranim državnicima i vodili beleške, koje posle ostaju kao zvanični dokument: takvih dokumenata uglavnom više nema - ni Milan Panić, kad je bio premijer, nije ih smatrao potrebnim, a o nekim beleškama sa brojnih razgovora Milošević-Holbruk nema ni govora. Istina, obično postoje snimci, ali to ipak nije isto.

Osim toga, spoljnopolitički savetnici u predsedništvu bivše države bivali su - kao i njihove kolege po svetu - ponekad zaduženi za neke osetljive misije koje nije bilo zgodno obavljati zvaničnim kanalima - da bruka ne bi pala na državu ako stvar propadne.

Ima svedočenja da Miloševićevog spoljnopolitičkog savetnika sustižu neprijatni poslovi - na primer, da objašnjava šefu Verifikacione misije na Kosovu Vilijemu Vokeru, koji je posle afere sa zločinom u Račku početkom ove godine proglašen personom non grata, da ne može da stupi u kontakt sa predsednikom Miloševićem, a drugim zainteresovanim diplomatama da tumači kako Voker istina jeste nepoželjan, ali da ne mora da napusti zemlju - što je, uzgred rečeno, bila jedna od naprosto neopisivih bruka ove države.

PREDSEDNIK SAMOTNJAK: Milošević je svojevremeno, kad je postao predsednik Srbije, imao ličnog savetnika Zvonimira Trajkovića (koji je posle savetovao i Radovana Karadžića). Trajković je u dva intervjua koje je dao posle opisivao kako je kod Miloševića u celoj zgradi Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu postojao on, njegova sekretarica, šef kabineta i maltene više niko. Predsednici obično imaju timove saradnika i savetnika, vrsne poznavaoce oblasti za koju su zaduženi, s kojima su u neprestanom kontaktu po svim pitanjima bitnim za unutrašnju i spoljnu politiku. U nedavnom intervjuu banjalučkom "Reporteru", Trajković kaže da se Milošević "previše oslanja na svoj intelekt i zanemaruje analitički pristup": "Njemu savetnici u suštini nisu potrebni. Milošević nema neku ekipu oko sebe. Sve se završava time što on na kraju izdiktira šta i kako treba da se radi.On recimo obavi stotinak razgovora dnevno, umesto da to rade njegovi saradnici u kabinetu. Ako treba da se bira vlada, on je sastavlja, umesto da izabere čoveka koji će je sastaviti i samim tim nositi odgovornost za uspešan rad vlade..."

Dok je bio predsednik Srbije, Miloševićevi savetnici bili su i Željko Simić, Vladan Kutlešić, Zoran Lilić - ali njihov stvarni uticaj da se naslutiti iz pomenutog Trajkovićevog svedočenja.

MRTVA SLOVA: Miloševićev naslednik na čelu Srbije, Milan Milutinović, koliko je poznato, nema savetnika, niti ih je Lilić imao dok je bio predsednik SRJ. Savetnici Dobrice Ćosića su, međutim, poslužili kao jedan od izgovora za njegovo smenjivanje. Da podsetimo: Ćosić je formirao Savet za usaglašavanje stavova o državnoj politici kao konsultativni organ čiji su članovi bili savezni premijer, predsednici republika i republički premijeri, savezni ministri spoljnih i unutrašnjih poslova, načelnik Generalštaba i Ćosićev specijalni savetnik prof. Svetozar Stojanović. Glavna primedba bila je da to neformalno telo kobajagi uzurpira nadležnosti vlade.

Sve zajedno, savetnici na nivou vlasti po pravilu su iskopčani iz mehanizma odlučivanja i sprovođenja odluka - jedan sagovornik ih je definisao kao "žive ljude - mrtva slova na papiru".

JAVNI I TAJNI: Savetnici u opoziciji su priča za sebe. Trenutno su najeksponiraniji savetnici Vuka Draškovića Ognjen Pribićević i Predrag Simić (pre njih su to bili Jovan Marjanović i Milan Božić). Prvi je politikolog koji je počeo u kabinetu Ivana Stambolića, da bi se posle bavio istraživanjem domaće političke stvarnosti u Institutu društvenih nauka, pisao knjige, često boravio na Oksfordu. Kratko vreme je bio savetnik Milana Panića, zatim Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije, i odnedavno lidera Srpskog pokreta obnove. Drugi je javnosti poznat kao direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu, odakle je došao na mesto Draškovićevog savetnika za spoljnu politiku.

Obojica imaju dobre veze pre svega sa akademskim, ali i sa političkim krugovima u svetu - Pribićević uglavnom u SAD i Velikoj Britaniji, Simić u Evropi. Uprkos tome, ima dosta ljudi koji vrte glavom na Draškovićevo nepoznavanje elementarnih normi u komuniciranju sa političkim ličnostima u svetu - jedan iskusni diplomata je u privatnim razgovorima stil vođe SPO-a čak nazvao "protokolarnim prostaklukom".

Kod Draškovića, međutim, postoji još jedan savetnik (mada nije jasno da li oficijelno nosi to zvanje), izgleda uticajniji od pomenute dvojice za koje javnost zna. To je Ilija Davidović, nekada čovek iz partijskog aparata CK SK Srbije, poznat po tome što je na čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije - kad je Milošević preuzeo vlast u Srbiji - glasao protiv smene dotadašnjeg šefa partije Ivana Stambolića. Davidović se ne pojavljuje u javnosti, i vrlo je teško ustanoviti o čemu i na koji način savetuje Draškovića.

ČAS OVDE, ČAS TAMO: Još jedan relativno misteriozan savetnik na opozicionoj političkoj sceni jeste Oleg Golubović, koji navodno radi sa generalom Momčilom Perišićem u Pokretu za demokratsku Srbiju, mada u PDS-u ne postoji zvanična institucija savetnika. Golubovićev otac Radoje poznat je političkoj javnosti sa dužim pamćenjem kao jugoslovenski ambasador u Moskvi u vreme donošenja Rezolucije Informbiroa 1948 - Rezolucije koju je i sam potpisao. Oleg se sticajem te okolnosti školovao u Rusiji, mada malo ko zna kad se vratio u zemlju. Poznato da je neko vreme bio oženjen Brozovom unukom Svetlanom.

Uglavnom, u prostorijama njegove firme "Tacon group" na poslednjem spratu Pedagoške akademije počela je 1990. da radi Demokratska stranka, dok je on sam često viđan u društvu osnivača te stranke Dragoljuba Mićunovića. Onda nestaje iz DS-a, pa se ponovo pojavljuje na političkoj sceni kao saradnik Vojislava Šešelja. Bio je skupštinski poslanik iz redova Radikalne stranke. Opet nestaje sa srpske političke scene na neko vreme - koje je izgleda utrošio na bavljenje politikom i biznisom u Republici Srpskoj. Ponovo se za njega čulo kad je u prostorijama njegove nove firme u Ulici Božidara Adžije u Beogradu osvanuo Perišićev Pokret. Javno se ne pojavljuje kao generalov saradnik, ne zna se koja je tačno njegova uloga - s tim što se, izgleda, prevashodno bavi ekonomskim pitanjima.

Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, nema savetnike. Po statutu Stranke postoji Politički savet, zamišljen kao konsultativno telo sastavljeno od ljudi koji ne moraju biti članovi stranke ali su spremni da uzmu učešća u radu Saveta. Taj Savet, međutim, nikad nije bio operativan. Ilija Đukić, bivši ministar spoljnih poslova SRJ, bio je spreman da svoje znanje stavi na raspolaganje demokratama, ali izgleda da ta mogućnost nije iskorišćena. I ekonomista Mlađan Dinkić, koordinator G-17, svojevremeno je bio član stranke, pa je posle, dok nije krenuo svojim putem, Đinđiću navodno nudio svoje analize ekonomskih pitanja.

U Savezu za promene, koliko je poznato, takođe nema zvaničnih savetnika, ali se neka imena ipak pominju. Najuticajnijim se smatra Obrad Kesić, šef vašingtonske kancelarije Panićeve farmaceutske kompanije ICN zadužen za odnose sa američkom administracijom. Oficijelne veze sa SZP-om nema - ali je u njemu angažovan u meri u kojoj je angažovan i Panić.

Kao čovek koji savetuje koordinatora SZP-a Vladana Batića pominje se Aca Stefanović, navodno i čuvar valjevskog zatvora, nekadašnji član Srpske radikalne stranke, čiji je bio poslanik a u jednom periodu i potpredsednik Veća građana savezne skupštine. Tu informaciju, međutim, nismo uspeli da proverimo kod g. Batića.

Najzad, Nova demokratija ima savetnika koji se pominje kao jedan od najozbiljnijih na opozicionoj političkoj sceni. Reč je o Ratomiru Taniću, koji je posredovao u svojevremenim pokušajima pregovora sa kosovskim Albancima, posebno o otvaranju škola. Navodno je on u taj posao uključio katoličku organizaciju Sv. Eđidio, koja je konačno izdejstvovala potpisivanje sporazuma Miloševića i Rugove.

Problem savetnika u opoziciji je što oni - kao ni njihovi šefovi - uglavnom nemaju iskustva i malo znaju o državnoj administraciji, o tome kako se u ozbiljnim zemljama preko razrađenih mehanizama vodi politika i pripremaju odluke.