Radio Tanjug

Osveta ponavljača

Kako drugačije tumačiti ovaj potez nego kao osnivanje još jednog "zvaničnog" programa, što Radio Tanjug kao "megafon" državne novinske agencije faktički i jeste

Još jedna radio stanica u ovdašnjem etru. Pod sloganom "Najbrža vest na 105 zapeta šest" pre nedelju dana startovao je Radio Tanjug. Možemo samo zamisliti koliko su sada zbunjeni analitičari i profesionalni slušaoci emisija i programa. Koga sad da uzmu kao zvanični izvor, šta je sa "zvaničnim" Radio Beogradom? Zar se na njegovim programima više ne emituju prave vesti? Je l' to Tanjug morao da uskoči kako bi, što reče na otvaranju jedan od njegovih novinara, "dao konkretan doprinos da se jugoslovenskoj javnosti pravovremeno, brzo i tačno pruže informacije o svim najvažnijim događajima u zemlji i svetu"? Je li to "zglajzalo" rukovodstvo naše najstarije i (svojevremeno) najuglednije radio stanice? Da li im se to više ne veruje kao poslednjih godina ili više nema koga da napravi dobar program?

Pre će biti da je nešto sasvim drugo u pitanju. Reč je o tome da se nastavlja devastacija jedne od nacionalnih institucija, a da je sprovode oni koji radio shvataju kao megafon i ništa više, oni koji radio vide samo kao zvučnike okačene o bandere, a preko kojih se emituju saopštenja sa partijskih plenuma ili stavovi "mudrog rukovodstva" uz malo muzike "naših naroda i narodnosti". Jer kako drugačije tumačiti pomenuti potez nego kao osnivanje još jednog (ili novog, kako vam drago) "zvaničnog" programa, što Radio Tanjug kao "megafon" državne novinske agencije faktički i jeste. Umesto ojačavanja onog koji ima višedecenijski status, umesto pokušaja da se etabliranom mediju omogući da na temeljima stare tradicije i ugleda ide dalje, vlast gradi novi "stub informativne odbrane naše zemlje", kako je to na otvaranju Radio Tanjuga rekao savezni sekretar za informisanje Goran Matić.

Reč je o načinu mišljenja koje preovlađuje u političkom vrhu i uz vlast svrstanim novinarima da su elektronski mediji puko sredstvo političke propagande i ništa više. U tome se nimalo ne razlikuju od stranaca koji prave program na srpskom jeziku i kojima i ovim potezom žele da pariraju. Džaba im govoriti da su pravi radio pomešali sa razglasnom stanicom u kakvom provincijskom domu kulture od onomad. Jer, tokom poslednjih godina neki od današnjih "stubova" i sami su bili u Radio Beogradu i znaju kakve su programske zahvate činili, a da se ne govori o ekonomskom srozavanju te kuće. Možda sebe smatraju samo političkim novinarima, što ovoga puta nećemo dovoditi u pitanje jer je reč o drugoj temi, ali i u tom poslu se ne svodi sve na "oštre" komentare. Valja i tu promisliti malo o karakteru medija, pakovanju i načinu plasiranja poruke i efektima koji se žele proizvesti. Ipak je to nauka koja se ne može svesti na dopisivanje epiteta. Ipak valja ponešto o tome i pročitati, ako se već u školi ili na fakultetu to nije naučilo.

Ono što najviše zapanjuje jeste lakoća s kojom ignorišu činjenicu da su ugled Radio Beograda stvarali i obrazovni, naučni, dečji programi, a o dramskom programu da i ne govorimo. Više je u svetu poznat jedan Zoran Jerković "običan tonac" (da ne pominjem neke režisere, kompozitore i autore iz pomenutih oblasti) nego bilo koji sadašnji novinar informativne redakcije. Ali, koga to, među onima koji danas odlučuju o sudbini medija, uopšte interesuje? Koga briga za Pri Italija ili Premio Ondas? Važno je da megafon funkcioniše, da se iz zvučnika okačenih o bandere čuje šta vlast kaže i poruči narodu kako treba da misli. Važan je (informativno) politički program, sve ostalo je luk i voda, a ako jedan nije dovoljan ima da otvorimo novi.

Podseća to na priču koju sam odavno čuo o jednom predratnom ponavljaču koji se po oslobođenju dokopao važne funkcije u svom rodnom gradu, pa čim je zaseo u fotelju rešio da - sruši gimnaziju. Jedva ga u tome sprečili.