Amerikanac u Beogradu (II)

Srbija d.o.o.

Blejn Hardin opisuje za "The New York Times Magazine" kako njemu izgleda prvo beogradsko poratno leto

Helenu i mene pozvao je na ručak u svoj privatni restoran prijatelj njenog oca - nekad gangster, danas ugledni biznismen. Sastali smo se u kancelariji njegove firme koja se bavi prodajom automobila u centru grada, gde su nas dugonoge devojčice u mini suknjicama i uzanim majičicama poslužile espreso kafom. Pored prodaje automobila, firma se bavi uvozom džinsa, sportske odeće poznatih dizajnera, benzina i motornih ulja. Vlasnik je objasnio prilično maglovito, i pod uslovom da ne objavim njegovo ime, da je uspeo da ostvari prilično profitabilne veze sa Miloševićevom vladom. Ali, za svaki slučaj, ženu i decu je sklonio u Atinu.

Nekoliko nedelja pre našeg susreta, opozicioni pokret u Beogradu organizovao je demonstracije širom Srbije, zahtevajući Miloševićevu ostavku. Biznismen kaže ne odobrava njihove zahteve, ne zato što mnogo voli Miloševića već zato što bi to bilo loše za profit. Smatra da opozicione stranke u Srbiji često zahtevaju protivusluge i primaju mito od uspešnih poslovnih ljudi - tako misli i američka vlada - i uopšte se ne razlikuju od vladajuće Socijalističke partije koju kontroliše Milošević. "Mnogo je skuplje poslovati sa opozicionim političarima nego sa socijalistima. Oni jedva čekaju da budu podmićeni", kaže biznismen. "Plašim se da bi bilo koje političke promene pogoršale stanje."

Počeo je da gradi karijeru ranih 90-ih godina u periodu gangster-ekonomije, a kao početni kapital poslužio mu je novac koji je "zaradio" kao lopov u Nemačkoj - otkiva njegov dugogodišnji prijatelj. Upitan kako neko može da napreduje u Miloševićevom svetu, naš biznismen nabacuje pošten izraz lica i kaže: "Svako ko je pametan, spreman da provede 16 sati dnevno na poslu kao ja, može to da postigne."

Srpski biznismeni

Biti pametan i vredno raditi nema nikakve veze sa uspehom i bogatstvom u Srbiji, kaže Robert S. Gelbard, bivši specijalni izaslanik Sjedinjenih Država za Balkan. Gelbard koji je proveo protekle dve i po godine posmatrajući Miloševićev režim procenjuje da je samo nekoliko hiljada ljudi profitiralo u srpskoj verziji kapitalizma koju naziva "Srbija d.o.o". "To je klasičan primer kleptokratije", kaže Gelbard. "Vladajuća struktura maksimalno je isušivala zemlju, iako je teren već uveliko bio isušen."

Neki od kleptokrata jako su dobro povezani sa režimom. Miloševićev sin Marko obogatio se švercujući benzin i cigarete. Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan, vođa paramilitarnih snaga, optužen za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni 1997. godine, stekao je ogromno bogatstvo od šverca benzina i pranja novca početkom 90-ih godina. Nakon toga, Arkan se politički angažovao i oženio najpoznatijom srpskom folk-pop zvezdom (svadbu je prenosila jedna državna televizijska stanica), a njegov sledeći potez bio je kupovina beogradskog fudbalskog kluba. Očigledno nervozan u vezi s budućnošću, Arkan se raspitivao kod belgijskih vlasti o mogućnostima da se preseli u njihovu zemlju - rekli su mu da će ga odmah uhapsiti. Privatni preduzetnici su plaćali režimu određenu svotu novca za uvozne licence i na taj način dobijali monopol na određene proizvode na tržištu Srbije i stekli ogromno bogatstvo. Međutim, pravi igrači u firmi "Srbija d.o.o." ipak su ministri u vladi. Ministar je osoba koja reguliše sva pitanja vezana za ugovore sa raznim korporacijama i firmama koje su takođe pod njegovom kontrolom. Na primer, Dejan Kovačević je republički građevinski ministar, ali i direktor firme "Mostogradnja", najvećeg građevinskog preduzeća. Njegova firma ostvaruje najveće ugovore sa državom, a njegovo ministarstvo odobrava te iste ugovore.

Srpski biznismen - koji pamet i naporan rad poistovećuje sa bogatstvom -odveo je Helenu i mene u svoj privatni restoran (u njegovom vlasništvu od ovog leta) u kome večeravaju isključivo njegovi prijatelji i poslovni saradnici. Restoran se nalazi u jednoj staroj gradskoj kući iz XIX veka, a prostorija u kojoj smo obedovali restaurirana je i pretvorena u salu za večeru. Uz zvuke Pučinijeve opere u pozadini, poslužen je kavijar i elegantni "pinot noir". Izgleda da je Kosovo jedina tema za razgovor u Srbiji ovih dana - tako je bilo i ovaj put.

Biznismen je rekao, opisujuću kosovske Albance kao "najveće kriminalce na svetu", da su Amerikanci morali znati kakva će biti reakcija Srbije na NATO bombardovanje. "Kada ste počeli da bacate vaše bombe na Beograd, mi smo morali da sprovedemo etničko čišćenje", rekao je. "To je normalno, svi u Srbiji to znaju, čak i mala deca."

Međutim, oni koji se vrtoglavo spuštaju u ponor i jad, ne mare mnogo ukoliko im se ime pojavi u novinama. Jedne večeri Helena me je odvela da upoznam njenog prijatelja Darka Šušnjara, pripadnika bivše beogradske više srednje klase. Darko je sada prinuđen da radi mnogo za malu platu - ovog leta se zaposlio u privatnom autobusu i radi kao kondukter za dnevnicu koja iznosi oko 5,5 dolara za dvanaestočasovno radno vreme. Dvadesetšestogodišnji Šušnjar, sa minđušom u levom uhu, čekinjastom jednodnevnom bradom i dugom smeđom kosom svezanom u konjski rep, izgleda kao mlađa verzija komičara Džordža Karlina.

Sastali smo se u Zemunu u piceriji na obali Dunava, u predgrađu sa nešto novijim ali svejedno tmurnim stambenim zgradama. Darko je kasnio zato što su lopovi, već treći put za mesec dana, pokušali da ukradu njegov "opel kadet" iz 1983. godine - polomili su mu vrata od kola i prtljažnik. Darko je upravo saznao da će popravka koštati 125 dolara, koliko iznosi njegova mesečna plata. "Moja kola su 15 godina stara i raspadaju se. Ne mogu da shvatim mentalitet ljudi koji žele da ukradu ovakvu krntiju", kaže Darko.

Darko je bio depresivan, i to ne samo zbog kola. Jedinac je, živi sa roditeljima i priznaje da je večiti student Beogradskog univerziteta. Kao i mnogi drugi studenti, ne vidi svrhu u tome da diplomira. Studira etnologiju, oblast za koju on smatra da je gubljenje vremena, s obzirom na okolnosti u Srbiji. "Da mi je neko pre 10 godina rekao da ću raditi u autobusu, sigurno bih se potukao sa njim", kaže Darko posle jednog piva.

Darko je očekivao mnogo više od života. Njegovi roditelji su radili kao nadzornici u dva najveća hotela u Beogradu, kaže on, i do početka 90-ih zarađivali su više od 70.000 dolara godišnje. Strani investitori su povukli sva ulaganja iz hotela "Interkontinental" u kome je radila njegova majka, a očeva firma hotel "Jugoslavija" pogođena je 7. maja sa tri projektila. Amerikanci su očigledno pokušali da pogode hotelski kazino, delimično u Arkanovom vlasništvu, ali su promašili i uništili jedno hotelsko krilo.

Darko sa porodicom živi vrlo blizu hotela, i sasvim slučajno te majske noći (bio je petak) izašao je da kupi hamburger na kiosku sa brzom hranom. Samo nekoliko minuta pre ponoći, dok je plaćao hamburger posmatrao je kako američki projektili uništavaju firmu u kojoj je njegov otac radio čitav svoj život. "Stajao sam tamo tri minuta i posmatrao kako hotel gori", kaže Darko. "Šta sam mogao da uradim? Otišao sam kući i pojeo hamburger. Sada tonemo sve dublje i dublje iz dana u dan. Postavlja se pitanje - koliko još?" Kaže da su njegovi roditelji sada na nekoj vrsti prinudnog odmora i primaju platu u iznosu od 45 dolara mesečno.

"Dok ova zemlja nije otišla do đavola, moji roditelji i ja smo sjajno živeli", kaže Darko. "Putovali smo zajedno svuda po svetu. Živeli smo kao i sav ostali normalan svet u Evropi. Išli smo na more, na skijanje, nosili smo normalnu novu odeću i vozili normalne nove automobile, a ne krntije kao danas. Po nove 'krpice' leteli smo do Rima. Jednom me je otac zvao iz Njujorka, gde je bio na službenom putu, samo da mi kaže da se nalazi na mestu gde su Ramonsi počeli svoju karijeru. Upravo iz tih razloga ne mogu da zamislim sebe kao konduktera u autobusu."

Darko ima plan za beg i depresivan je zbog toga. Plan se zove "zelena karta" po filmu iz 1990. godine, u kojem glavni glumac Žerar Depardje uzima za ženu Endi Mekdauel da bi legalizovao svoj boravak u Americi. Darkova Endi Mekdauel biće sestra njegove devojke, koja živi u Lucernu u Švajcarskoj. "Njoj se to ne sviđa, ali je ipak pristala", kaže Darko.

Pitao sam Darka nešto u vezi s politikom, spomenuvši da sam išao na opozicione mitinge i slušao neke govornike koji su se usudili da spomenu zločine koje su Srbi počinili na Kosovu. Darko je slušao radio Slobodnu Evropu za vreme rata i kaže da je čuo za zločine. Nije raspravljao o tome da su oni bili opravdani ili ne, jednostavno nije mu bilo stalo. Kaže da je čitao romane iz XIX veka i slušao sunčanu kubansku muziku da bi nekako izbegao razmišljanje o ratu i zalečio depresiju nastalu usled beskrajnih kiša. "Politika je ovde neka vrsta bolesti i mene to uopšte ne zanima", kaže on. "Mnogo je godina potrebno za demokratske promene. Srbi će u međuvremenu spavati dubokim snom, kao medvedi. Tanatos je mnogo jači od Erosa. Ovde je sada mrak i to je naša stvarnost."

Na Novom Beogradu je sutradan izvršen napad na mlade ljude iz Demokratske stranke koji su prikupljali potpise građana za ostavku Slobodana Miloševića. Trojica stranačkih aktivista bili su povređeni, a jedan je završio u bolnici sa povredom glave i unutrašnjim povredama. Niko nije bio uhapšen zbog toga, što nije bilo ništa neobično za Beograd, a na televiziji nije bilo govora o tom incidentu.

Preformulisanje vesti

Dok su opozicioni aktivisti stavljali svoje glave u torbu, Helena i ja smo se nalazili u novosagrađenom tržnom centru, udaljenom svega nekoliko blokova od njih. Posle dugotrajne kiše, najzad je svanulo bistro i suvo jutro. Prodavačice cipela iskoristile su priliku i iznele na sunce gomilu nakvašenih patika i poređale ih po trotoaru da se osuše. Otišli smo do kafića u tržnom centru da se nađemo sa jednom mladom ženom, koja je do tog jutra bila na poziciji urednika vesti na BK televiziji.

BK televizija je privatna stanica u vlasništvu petorice braće Karić, jedne od najbogatijih porodica u Srbiji. Televizijska stanica izgleda veoma uglađeno i poseduje savremenu opremu; atraktivne najavljivačice i spikerke smeše se svakodnevno sa ekrana, a sve to zapakovano je u modernu i brzu formu. Međutim, i oni moraju da služe režimu i da se pridržavaju njihovih pravila. Kada su se malo suprotstavili režimu 1997. godine, Milošević je zapretio da će im oduzeti dozvolu za rad.

Ivana Konstatinović, sitna 22-godišnja devojka sa krupnim smeđim očima, radila je na BK televiziji skoro tri godine. Njen posao se uglavnom sastojao od preformulisanja vesti koje se emituju na državnoj televiziji. Međutim, Ivana se trudila da dobije novu, uglađeniju formu - izbacivala je reči poput "hegemonija" i "međunarodni organi". Ipak, njen finalni proizvod je (priznala je uz kafu i skoro paklicu cigareta) skoro uvek bio izvrnut i nije odgovarao istini. "Pokušavali smo da kažemo istinu, ali je uvek bilo pitanje sreće da li ćemo to postići ili ne", kaže Ivana, takođe student međunarodnih odnosa na Beogradskom univerzitetu. "Uz pomoć mozga i mašte, ponekad bi nam uspelo da emitujemo neke vesti koje vlada nije želela da pusti u etar. Za vreme demonstracija protiv Miloševića 1996. godine nije nam bilo dozvoljeno da kažemo koliko je ljudi bilo prisutno na mitingu. Mi smo zato objavili vest da su se autobusi gradskog saobraćajnog preduzeća otežano kretali kroz grad."

Državna televizija je ovog leta satanizovala srpske opozicione lidere, nazivajući ih vrlo često špijunima na platnom spisku CIA-e. Ivana je predano prepisivala te optužbe, iako nije verovala u to. Mogla je da spomene opozicione mitinge samo u slučajevima kada ih vlast osuđuje.

Ivana želi da ode iz zemlje sa njenim dečkom Bojanom Dragićevićem, tehničarem zaposlenim na BK televiziji. Tri njena najbolja prijatelja već su izbegla u Bocvanu, Francusku ili Holandiju. To je bilo pre kosovskog rata i pre nego što se situacija sa vizama promenila na gore. Ona sada živi sa svojim roditeljima; oboje su inženjeri po profesiji. Ivanina plata je oko 110 dolara mesečno, što je otprilike deseti deo plate koju bi, za isti posao, dobila pre deset godina. "U ovoj situaciji, to je prilično dobra plata", kaže Ivana.

Tog dana kada smo se upoznali, Ivana je bila unapređena. Dobila je posao voditelja jutarnjeg programa i čitala je vesti o stanju u saobraćaju ili izveštaje komunalnih službi. "Bila sam jako potištena dok sam pisala laži", kaže Ivana. "Kao voditelj jutarnjeg programa sada, ako ništa drugo, mogu sasvim otvoreno da pogledam u kameru i kažem: 'Dragi gledaoci, od jutros nema struje'."

Gangsteri i "sponzoruše"

Šansa za ostvarivanje karijere jedne mlade žene u Beogradu leži negde između poštenja (i siromaštva) i kriminala (ali bogatstva). Neveliki izbor mogućnosti doveo je do pojave devojaka koje su dobile naziv "sponzoruše". To su napadno odevene srednjoškolke iz srednje klase koje trguju svojim telom i prodaju se gangsterima, a za uzvrat dobijaju markiranu odeću, mobilne telefone i večere u otmenim restoranima.

Beogradski nedeljnik "Evropljanin", zabranjen od strane režima početkom ove godine, opisao je ove devojke kao "simbol apsolutne komercijalizacije seksualnosti, najnovija manifestacija ženske podređenosti": "Ona je meta zlobnog ogovaranja i mračni predmet želja adolescenata suprotnog pola, razlog za jad njenih roditelja."

Izašao sam na večeru sa dve jedre, nakićene i preterano našminkane devojke; jedna od njih je izlazila sa Heleninim bratom. Našli smo se oko ponoći na Kalemegdanskoj tvrđavi, u elegantnom novootvorenom restoranu na ušću Save i Dunava, sagrađenom na srednjevekovnim reševinama. Mesto je veoma skupo i tu se kasno noću okupljaju gangsteri da pokažu svoje nove automobile, zlatne lance i devojčice u falš-garderobi. Svuda oko njih osećala se teška mešavina mirisa teletine na žaru, američkih cigareta i francuskih parfema. Zvuci srpske rok muzike dopirali su do nas sa terase susednog noćnog kluba.

Mlade žene su pristale da govore isključivo o fenomenu "sponzoruša" i nisu želele da pričaju o sebi. Međutim, posle polusatnog ćaskanja, počele su da upadaju jedna drugoj u reč dok su objašnjavale pogodnosti izlaženja sa starijim ljudima obrijanih glava, sa oružjem i dubokim džepovima.

"Ako izlaziš sa muškarcem koji zarađuje za život na taj način, u centru si pažnje", objašnjava 18-godišnja Olja Karleuša, obučena u penasto-plavu jaknu prebačenu preko preuske majice. Njena izblajhana kosa trudila se da liči na frizuru Tine Tarner, a njen mlečno beli ruž bio je u potpunom skladu sa lakom za nokte.

"Gangsteri su normalna pojava, sastavni deo života", objašnjava Olja. "Devojke ne misle da oni rade nešto loše. Mogućnost da se zaradi novac je vrlo mala, svi se bave nelegalnim poslovima, i to je sasvim normalno."

Njena 19-godišnja prijateljica Milena Marković, čiji su sjajni obrazi bili prekriveni jakom šmikom, a grudi kiptele u kratkoj majici sa natpisom "power girl", kaže da svaka beogradska srednjoškolka dolazi u iskušenje da uživa u životu koji kriminalac može da joj pruži. "Laskavo je biti sa takvim muškarcem", kaže ona.

Helena kaže za Oljinog dečka da je beogradski kriminalac, čiji je najbolji prijatelj ubijen ovog leta u jednom kafiću. Olja nije htela da priča o tome. Ni jedna ni druga nisu htele da pričaju o kratkom (i za jednu upotrebu) veku tzv. sponzoruša, kao ni o slabim izgledima za brak posle 24. godine. "Momci idu od jedne do druge devojke i postoje veoma male šanse da će se zaljubiti", kaže Olja. "Postoji toliko mnogo devojaka i oni uvek mogu da nađu neku mlađu."

"Momci su svesni situacije u kojoj se nalazimo, sva moć je na njihovoj strani", dodaje Milena. "Jasno im je da su devojke ološ i iskorišćavaju ih", kaže Olja.

Kako se razgovor nastavljao, jako su se razljutile - "one" su najzad postale "mi". "Besne smo zato što bez prijatelja gangstera ne možemo zaista da uživamo u Beogradu", kaže Olja. "Ukoliko ne potiču iz bogate porodice, devojke nemaju mogućnost da urade sa svojim životom ono što zaista žele."

Obe devojke su završile srednju školu i planiraju da se upišu na Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu u ovom upisnom roku. Kažu da je besmisleno biti pravnik u zemlji bez zakona, ali nisu znale šta drugo da upišu. Pitao sam ih za Kosovo, o telima Albanaca iskopanih iz masovnih grobnica. Želeo sam da saznam da li su one svesne toga da van Srbije, mnogi ljudi imaju utisak da su srpske snage počinile genocid.

Bilo je to kao da sam ih pljunuo ili kao da sam ih razmrljao šminku. Razgovor je zamro i nastala je mučna tišina. Obe devojke su izgledale jako uvređene. "Ne znam šta se desilo na Kosovu", rekla je Olja odlučno. "Nisam čula da smo mi počinili više zločina nad Albancima nego što su oni počinili nad nama." Htele su da pričaju o vremenu. Pričale su o tome kako su ih letnje oluje i grmljavine podsećale na proleće i vraćale u one noći kada su Amerikanci bombardovali Beograd. Objašnjavale su kako tada nisu mogle da spavaju i još su rekle da su čule da su Amerikanci izazvali nevreme. Rekao sam da smatram da to nije baš mnogo verovatno. Otišle su u drugi klub.

Stvari važnije od umiranja

Bilo je oko jedan čas iza ponoći, restoran je još uvek bio krcat. Mrzovoljni momci ispijali su viski, a mlade devojke poput Olje i Milene uporno su im se divile. Jedan Helenin prijatelj je naleteo na nas i pozvao nas na piće. Jedva je čekao da priča o Kosovu. U stvari, Vukoje Dobrić, po nacionalnosti Srbin rođen i odrastao na Kosovu, nije mogao da priča ni o čemu drugom. Pušio je bez prestanka, ispijao pivo za pivom i nervozno cupkao levom nogom. Vukoje ima 20 godina, studira medicinu, kratkih je živaca i izgleda mnogo starije od svojih vršnjaka.

Vukoje živi u Beogradu, u stanu koji se nalazi tik uz zgradu koja je nekad bila Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ogromnu zgradu potpuno su uništili američki projektili. Bombe su došle noću, dok je Vukoje, jedva kilometar udaljen od zgrade u plamenu, ležao prestravljen u svom krevetu. Njegovi roditelji su izbegli sa Kosova, napuštivši svoj dom u Klini dve nedelje posle potpisivanja junskog mirovnog sporazuma i povlačenja srpskih snaga i dolaska NATO trupa. Ostavili su za sobom dve kuće, dve apoteke, nekoliko kola i više od 40 hektara zemlje koja je u vlasništvu njihove porodice još od sredine XIX veka. Te noći, dok smo Vukoje i ja razgovorali, njegovi roditelji i četvoro rođaka spavali su u njegovom dvosobnom stanu u Beogradu koji je delio sa sestrom.

"Moji roditelji sede po ceo dan u stanu", kaže Vukoje. "Ništa ne rade i zaista se plašim se da će sići sa uma. Smatram da su Amerikanci krivi zato što ne štite Srbe od Albanaca. Okrivljujem Miloševića za gubitak Kosova. Krivi su i moji roditelji zato što nisu rasprodali imovinu na vreme i napustili Kosovo mnogo ranije. Sve što smo imali ostavili su za sobom."

Pre nego što sam uspeo da ga pitam o ratnim zločinima, Vukoje je priznao da su Srbi uradili "mnogo loših stvari".

"Postoje manijaci i uopšte, rat je takav", kaže on. "Ali jednog dana, Amerikanci će shvatiti ko su Srbi a ko su Albanci. Albanci hoće da preuzmu Kosovo - biće ih najmanje 50 u jednoj kući."

Vukoje kaže da će Srbi sačekati da NATO izgubi interesovanje za Kosovo, i zatim silom vratiti zemlju nazad. Podatak da je broj Albanaca u odnosu na Srbe na Kosovu 9:1 nije mu bio značajan. "Ono što je moje - moje je, to dobro znam. Drugo je pitanje da li ću doživeti to da vidim", kaže on. "Niko mi to ne može oduzeti. Turci su vladali našom zemljom 500 godina, i mi smo ipak uspeli da je vratimo."

Sledećeg dana posetio sam Vukoja u njegovom stanu i upoznao Radoša, njegovog oca. Radoš je farmaceut po profesiji i sve do prošle godine, kaže on, mogao je da proda kuću i zemlju albanskim kupcima za otprilike pola miliona dolara. Izdržao je do juna, a onda je ostavio ključ od kuće komšiji Albancu i pobegao, plašeći se moguće osvete albanskih izbeglica koje su se vraćale.

"Imao sam nov automobil marke mitsubishi pajero. Komšiji sam rekao da može da ga zadrži ukoliko sačuva i zaštiti moju kuću", kaže Radoš. On još ne zna šta je sa njegovom imovinom, da li mu je kuća spaljena ili sačuvana. Upitao sam ga za budućnost. Pogledao je u svog sina, studenta medicine, i odmahnuo glavom sa gađenjem.

"Ne vidim nikakvu budućnost za njega", kaže on. "Omogućio sam mu da studira i postane doktor. Međutim, kad vidim da doktori u Beogradu zarađuju 250 maraka mesečno, i još ne dobijaju redovno, ne znam šta da mu kažem." Radoš kaže da je oduvek znao da će biti rat na Kosovu. Njegovog oca su ubili Albanci 1945. godine. Stan u Beogradu je kupio pre 15 godina iz predostrožnosti. Obezbedio je sigurno mesto za svoju porodicu, daleko od Albanaca koji bi jednog dana mogli kidnapovati njegovog sina ili silovati njegovu ćerku.

Upitao sam Radoša da li on smatra da su Srbi učinili nešto loše na Kosovu, i spomenuo sam masovne grobnice koje su pronašli istražitelji za ratne zločine. "Nisam ja političar, kako ja mogu da znam", odgovorio je. "NATO bombardovanje je bilo najveći zločin. Niko ne želi da bude naš prijatelj. Svi su nas izdali." Radoš je veoma ponosan na to što je odbio da proda zemlju na Kosovu. On veruje, isto kao i njegov sin, da će se Srbi jednog dana boriti i vratiti zemlju nazad. Nada se da će uspeti u tome pre svoje smrti, postoje, kaže on, i važnije stvari od umiranja: "Nešto u meni govorilo mi je da ću, ukoliko prodam zemlju, doveka imati osećaj krivice. Počinio bih veliki greh prema svojim precima ukoliko bih prodao zemlju."

Pre nego što sam napustio zemlju, Helena i ja smo otišli do teniskog kluba "Maks" i proveli popodne sa njenim prvim komšijom, 19-godišnjim mladićem koji je izgleda sasvim precizno znao šta treba uraditi da bi Srbija došla do demokratije. Vlada Pejović, dugokosi mladić sa dugačkim, tužnim licem i krupnim smeđim očima, maturirao je letos u elektrotehničkoj školi "Nikola Tesla" kao đak generacije. Podučava starije đake (uključujući i Helenu) kako da polože kvalifikacioni ispit za upis u američke škole.

"Ljudi misle da je ceo svet protiv nas", kaže Vlada. "Lično mislim da svet zapravo nije zainteresovan za nas. Ovo ovde je masovna hipnoza. Vlast ne želi da odstupi i sprečava slobodu mišljenja." Vlada smatra da bi Srbi trebalo da budu pošteni sami prema sebi i shvate šta se desilo na Kosovu, Bosni i Hrvatskoj - demokratija će tek tada biti moguća. "Sve dok se to ne desi, ljudi će radije kriviti ceo svet nego sebe", kaže on. Međutim, Vlada nema ideju kako to da se postigne i ko će ljudima reći istinu. Planira da ode u Budimpeštu i tamo nastavi školovanje. Odluku je doneo za vreme bombardovanja - napušta zemlju.