Ispovest: Bogoljub Arsenijević Maki

Kako me policija prebila i uhapsila

Hapšenje, odnosno privođenje od strane organa javnog reda, u najvećem broju slučajeva ne bi trebalo da predstavlja više od neprijatnosti. Obično sve počinje utvrđivanjem identiteta, kako službenog lica tako i onog koga privode, a završava se odlučnim: "Morate da pođete sa nama." Izuzetak su opasni i naoružani kriminalci za koje se osnovano sumnja da će se hapšenju opirati, pokušati da pobegnu ili povrediti službeno lice.

Slikar Bogoljub Arsenijević Maki, vođa Građanskog otpora iz Valjeva, bio je svestan da mu u slučaju susreta sa organima reda privođenje ne gine, te ih se izvesno vreme klonio. No, bio je spreman da se preda i na samo traženje lične karte. Ispostavilo se da mu prilikom hapšenja nije bila potrebna.

Maki je priču o tome kako je uhapšen ispričao u mikrofon sakrivenog diktafona svojoj supruzi, prilikom jedne od njenih poseta bolnici u kojoj on leži (pod stražom) oporavljajući se od povreda zadobijenih pri hapšenju. Traku sa njegovom pričom redakciji Vremena doturili su aktivisti Građanskog otpora iz Valjeva.

"Tako da ja ovo sada govorim kako bi javnost saznala šta je bilo", poručuje Maki.

Pre tog utorka, 17. avgusta 1999, sa Patrijaršijom sam utanačio prijem kod njegove svetosti patrijarha Pavla. Isti dan sam u Beogradu imao susrete sa još nekim opozicionim liderima. U Beograd sam došao sa prijateljem koji me je dovezao svojim autom radi moje bezbednosti. Odlučili smo da se prvo vidim sa malim Karajičićem iz studentskog otpora, usput sa generalom Perišićem te ljudima iz Pokreta sa demokratsku Srbiju.

Prethodnog dana smo se čuli ja i Perišić, i dogovorili neki razgovor i razmenu tih naših planova i ideja, ništa konkretno, naravno. Kod njega sam se zadržao 30 do 45 minuta, tu smo mi razmenili skraćene verzije obaranja Miloševićevog despotizma i, pošto mu je bila interesantna ova moja varijanta i pošto je izrazio određene pohvale, predložio je da se posle prijema kod njegove svetosti, kod njega, dakle u PDS-u, nađemo ponovo oko 14 časova.

Tu smo se pozdravili i krenuo sam stepenicama, sam, sa zadnjeg sprata te zgrade gde je Perišić. Na izlazu iz zgrade uočio sam nekoliko specifično obučenih civila, svi su bili obučeni u crno, sa leve dvojica, sa desne dvojica i ispred mene dvojica, na par metara od mene. Kako sam zagazio sa zadnjeg stepenika na hodnik, svi su se munjevitom brzinom bez ikakvog upozorenja, pitanja, traženja, sa isukanim pištoljima našli na meni, udarajući me sa svih strana, nogama, pesnicama, kundacima pištolja. Jedan od njih je dok su me držali i ležali na meni uhvatio za kosu da bi mi odigao glavu, dok me je drugi udario u lice i tim udarcem mi slomio vilicu.

EH, MIKO, MIKO: Čuo sam njihovu galamu da niko ne prilazi od civila jer je to policija. Vikao sam da lažu i psovao im majku komunističku. Tokom tih petnaestak minuta tog jadnog batinanja oni nisu mogli da mi nataknu lisice na ruke. To im je uspelo tek kada su došla još tri uniformisana lica. Podigli su me, stavili lisice i uneli u civilni auto, i njih četvorica civila sa pištoljima u rukama bili su jako radosni i raspoloženi i nekome su davali izveštaj preko radio-stanice. Jedan od njih koji je vozio, prosed, visok, možda oko četrdeset godina ima, jedini je pričao, pretpostavljam da je bio šef tog tima. Rečeno - rešeno, kaže, Mika Simić iz Čačka je sa nama, vidimo se za petnaestak minuta. Da, da, Mika Simić je dobro, stigao je na vreme, vidimo se. Zatim se okrene meni svom okrvavljenom i kaže: "Eh, Miko, Miko, ja mislio ti neki borac, a ti obična pička. A je li, Miko, keve ti, kad stiže iz Čačka i kojim putem dođe kada te do ovde nisu ukebali. Ajde, pričaj, majku ti jebem."

Rekao sam da je svakako jasno da znaju ko sam i da znaju zašto sam uhapšen i da slobodno i dalje rade svoj posao. A ko si, viču, majku ti jebem, tako psuju. Kažem, imate ličnu kartu, pa vidite. Kad odjednom, bilo je malo komično, nastao je veliki haos, kola koče nasred puta i svi opet skaču na mene i uz zastrašujuće deranje me presvlače tražeći da vide šta imam kod sebe. Opet kreću dalje, našavši kod mene u džepu malo para i ličnu kartu. I nastavili su da me voze do tog nekog SUP-a, kasnije sam čuo da je to "29. novembar".

Pre nego što su me uveli unutra stajao sam sa tim jednim batinašem ispred SUP-a sa lisicama na rukama, sav krvav, i on je počeo da se raspituje ko sam, šta sam. Kazao sam mu o čemu se radi. On, tobože, strašno iznenađen jer su imali informaciju da sam naoružan sa par pištolja, da imam verovatno i bombu, da sam odgovoran za smrt dvojice njihovih kolega, a usput sam i begunac iz zatvora, izdata je poternica. Vidim dobar krimić-scenarista i kažem mu da su imali oči da vide čoveka u majici kratkih rukava i praznih džepova. On se kune da nije znao.

Pljuvao je čak na Slobodana Miloševića, ali šta će on, kaže, mora da radi svoj posao. Rekao sam mu da nije plaćen da čuva Slobodana Miloševića, na šta je on odgovorio da ko god sledeći dođe na vlast oni će i njega čuvati.

KRV I DRHTANJE: Tokom razgovora, nisam baš najsigurniji, ali od onoga što sam uspeo da mu izvučem, rade za državu, privatni policajci u organizaciji jedne vladajuće stranke i specijalisti su za lica sa poternica. Tada mi je bilo mnogo lakše. U ovoj besparici da bar neko zaradi, pa makar i na meni.

Po uvođenju u "29. novembar" prošao sam kroz jedan jako dugačak hodnik. Prvo su me ubacili u jednu manju prostoriju koju je ispunjavala gotovo šuma ljudi, uhapšeni isto kao i ja, a onda su me sproveli u jednu manju prostoriju kod jednog jako debelog policajca. Bio je grub, pretio je, vikao je, kretao je da me udari, uglavnom se sve završavalo na pretnji. Onda su mi skinuli to što treba, pertle, kaiš, i šta ja znam.

Uveli su me zatim u neku zajedničku ćeliju sa drvenim ozidanim ležajem. Odatle su vodili ljude kao na klanje i sa klanja. Dolazili su kao i ja, sa obrade, i izgledali su poput mene. Ono što je u tom prostoru međutim bilo zajedničko za tih desetak ljudi jeste krv i nesvesno drhtanje tela, kao od neke strašne zime. Ne možete to da sprečite i ubrzo se na to naviknete, a krv vam kaplje. Jedan se pri ulasku okliznuo i pao bez jauka.

Par puta je onaj debeli policajac ulazio da uredi taj beton u onoj prostorijici. Niko nije govorio, ali se videlo da jako brzo razmišljaju, samo su im duboko upale nemirne oči odavale stanje duše i tela, misli. Ja sam u jednom ćošku pokušavao nekako da ispravim desnu ruku u ramenu jer mi je okrenuta za 180 stepeni, jako je... (bolni uzdah) bolelo, imao sam dosta udaraca po glavi, vratu, leđima, i jedan jak u predelu levog podrebra. Pri malom dodiru kosa mi je opadala kao kod ošurenog praseta. Prestao sam da dodirujem glavu, ali mi je najbolnije bilo čupanje kose (plače).

Iz usta mi je curela krv, leva ruka me je jako bolela, a na mestu gde su bile lisice javila mi se rana. Bio sam pored svega smiren, ravnodušan, bilo mi teško, naravno, kada sam pomislio da sam u tom paklenom prostoru kada sam očekivan tamo (plače) gde sam jedva čekao da dođem, u Patrijaršiju kod patrijarha Pavla. I u tom zverinjaku ispunjenom batinašima i žrtvama stvarao sam svoju sliku svoju predstavu prijema kod patrijarha, i to mi je pomoglo da preživim tih nekoliko sati.

Onaj debeli policajac mi je vratio sve moje stvari uz prisustvo još jednog policajca i reče, taj čovek: "Marš u pizdu materinu", kaže, "šta ćeš mi ovde sa tom slomljenom vilicom. Idi tamo u, šta ti ja znam, Valjevo."

BEZ LISICA: Zatim su ušla četiri visoka momka iz interventne brigade, najviši mi se obratio sa: "Maki, šta bi s tobom, jebote?" Ništa, kažem. Onda me on grubo okrenu prema zidu i kaubojski uzbuđeno viknu: "Prema zidu njušku, brzo!" Onda mi je krvnički stegnuo lisice pozadi i uzdignuo me krvnički za levu mišku i izneo me do micubiši pajera bele boje sa zaštitnim mrežicama na prozorima. Ponavljali su mi sva četvorica da slučajno nešto ne pokušam inače sam završio svoj životni put. Pitao sam, kako? Ne znamo mi kako, rekli su mi, samo ne pokušavaj ništa. Stavljen sam između dvojice pozadi i krenuli smo put Valjeva ibarskom magistralom. Posle dvadesetak minuta zamolio sam tog visokog da mi popusti malo lisice jer su mi prsti poplavili i zgrčili se. Nije obratio pažnju. Posle desetak minuta zamolio sam ih sve malo glasnije: "Ljudi popustite mi ove lisice, pobogu, ruke mi trnu!" Pošto su me već dotle malo upoznali kroz razgovor i upoznali se sa tim problemom smatrali su čak i da sam bez veze uhapšen. "Pa dobro skinućemo ti lisice, ti nisi ni trebao da budeš uhapšen", načisto su ih skinuli. Ali su mi opet skrenuli pažnju da se ne zezam mnogo jer mogu da stradam. I naravno ruke su mi stvarno bile jako otekle i plave. Usput su se oni zabavljali onako nonšalantno. Mladi ljudi, zezaju se. A naravno zlata na sebi imaju više nego najbogatiji diler u Valjevu.

Nekako smo stigli do Valjeva. Pošto nisu znali gde treba, ja sam im pokazao gde da idemo i došli smo u SUP. Moram reći da su ti inspektori tamo korektni bili. Mada sam ja skrenuo pažnju i njima da sam povređen da mi je vilica slomljena, ali ništa, naravno, odveli su me u istražni zatvor. U istražnom zatvoru sam korektno primljen. I njima sam skrenuo pažnju da sam povređen na šta su oni tek predveče reagovali i odvezli me u bolnicu.

U bolnici su utvrdili rentgenskim snimcima da mi je slomljena vilica i predložili su odmah bolničko lečenje u Beogradu. Naravno, oni su me vratili opet u istražni zatvor, posle sam čuo da je te snimke pregledao zatvorski doktor koji nije stručan, koji je tehničar neki, i rekao da su to lakše povrede, tako je i informisao i javnog tužioca i sudiju. Tako da sam tek u četvrtak pozvan u sud da dam izjavu, za šta ja naravno nisam bio sposoban onako polomljen. Nisam mogao da otvorim usta. Od tog utorka pa sve do petka kada su me poslali u CZ nisam mogao ništa ni da jedem, ništa nisam ni mogao da stavim u usta, nisam mogao ni da ih otvorim.

Iz CZ-a su me tek u ponedeljak dovezli na maksilofacijalnu hirurgiju. Tamo su ljudi bili veoma korektni i sve su učinili da se to sredi, i u sredu sam imao operaciju, ona je uspela i čak je upotrebljena nova neka varijanta, stavljene su mi neke pločice kako bih mogao da pričam i evo sada pričam. Tako da ja ovo sada govorim kako bi javnost saznala šta je bilo.

U valjevskom zatvoru su me stavili u ćeliju sa dva ležaja od četiri, pet kvadrata. I tu sam bio sa policajcem, specijalcem iz Kraljeva, mislim da se preziva Čekrljić. Pritvoren je već 34 dana zbog lažnih saobraćajnih dozvola koje je, navodno, uzeo na Kosovu. Ali ono što je interesantno je da je bio učesnik 9. marta na mitingu i bio je na mostu kada su tukli one studente. "Interesantno je", kaže, "nas je bilo 18 a negde 40 ljudi prekoputa. Mi smo bili obučeni u specijalne uniforme i među sobom smo se dogovorili da sve pobacamo u Dunav jer smo se uplašili od tih ljudi."

Međutim, imali su čoveka, komandira, Šiptara. Šiptar ih je predvodio (smeje se). Neverovatno. I kaže da je interesantno da su svi sa te strane, Kraljevo, Kruševac, Čačak i šta ja znam, sa Kosova, ko god je dolazio od tih grupa policajaca da se obračunava sa našim ovim opozicionarima na tim mitinzima, svi su imali za komandira po nekog Šiptara. Koji je vukao i vikao "napred" i "udri". Oni su, kao, malo odbijali, ali su, kaže, morali da rade svoj posao. Svi kažu morali smo da radimo svoj posao.

U CZ-u, tako, korektni su čuvari, pitaju šta si uradio? I znaju. Čuli su, čitali. I svi se pitaju: "Što zbog toga da te zatvore?", kao, sačuvaj Bože, iz tog razloga da te biju, kao, i oni se čude.

Srednjovekovni lanci