Međuetnička berza stanova

Menjam Prizren za Beograd

U Bajrakli džamiju ovih dana navraća podosta Srba. Reč je o izbeglicama s Kosmeta koje pokušavaju da svoje kuće i stanove prodaju ili da se menjaju sa nekim od Albanaca koji žive ovde

Nedavno je, prolazeći pored Bajrakli džamije u Gospodar Jevremovoj ulici, jedan otac upozorio svoju radoznalu kćerkicu da unutra nikako ne sme da ulazi jer tu živi babaroga koja će je odmah pojesti. Ovo priča imam beogradske džamije i glavni i odgovorni urednik lista "Selam alejkum" Mustafa efendija Jusufspahić, i dodaje da će svoju kćerkicu, čim malo poraste, svakako odvesti u sinagogu, pravoslavnu i katoličku crkvu: "To je pitanje opšte kulture."

U Bajrakli džamiju ovih dana navraća podosta Srba, ali ne zbog kulture niti zbog namere da promene veru, već zbog teške nevolje. Reč je o izbeglicama s Kosmeta koje pokušavaju da svoje kuće i stanove prodaju ili da se menjaju sa nekim od Albanaca koji žive ovde. Jusufspahić objašnjava da su počeli da dolaze odmah posle povlačenja vojske i policije s Kosmeta: "Mi nismo posrednici niti odobravamo ovo jer mislimo da bi svako trebalo da živi na svome ognjištu, ali pokušavamo da pomognemo ljudima."

Prostorije Islamske verske zajednice pored džamije ovih dana se renoviraju, tačnije ojačava se stara kuća u dnu avlije. Ispred stoje dva policajca zbog ovdašnje pogane navike bacanja "kašikara" na najstariju zgradu u Beogradu, izuzimajući Kalemegdan (zvanično, izgrađena je 1690. godine, a po nekim podacima čitav vek ranije). Na oglasnoj tabli, pored starog obaveštenja o osnivanju Muslimanske berze rada i upozorenja da je pušenje haram (greh) i stoga zabranjeno u dvorištu i svim ostalim prostorijama, stoji : "Menjam - prodajem stan 90 kvm kod doma JNA u Prizrenu + 2 kuće (120 + 100) Ulica narodnog oslobođenja + 2 lokala na autobuskoj stanici (16 + 16) za Beograd i okolinu." Ovakvi oglasi praktično su ispunili tablu. Na svakom je dopisano i "plaćeno za list" ili "plaćeno za petak". U dvorištu nema mnogo ljudi. Pristižu dvojica mladića, nekako im neprijatno, pitaju za kancelariju. Jedan od njih se pred vratima uredno izuva i ulazi. Plaća 50 dinara i dva puta naglašava: "Obe kuće su u istom dvorištu." On je iz Kosova Polja, ne bi da se predstavlja. Dole su mu ostali roditelji koji trpe svakodnevno maltretiranje. Zeta su mu pre neki dan ubili u Prištini. Živi kao podstanar, procenjuje svoju imovinu na pola miliona maraka, dao bi za kakav bilo stan ili kuću, samo da je u Srbiji. Posao završava bukvalno za dva minuta i odlazi. Pet minuta kasnije, mlada službenica s karakterističnom maramom izlazi i kači oglas na tablu. Oglas će se naći i u posebnom dodatku lista "Selam alejkum", koji će u petak, posle džume, biti besplatno podeljen vernicima.

Petkom, kada je u džamiji najviše ljudi, ispred dvorišta se okupi i podosta Srba koji pokušavaju da stupe u direktan kontakt, ali bez mnogo uspeha. Oko 200 ljudi platilo je oglas, ali je zainteresovanih mnogo više što može da se vidi po drveću i zgradama ispred džamije. Nudi se isključivo imovina na Kosmetu, najviše u Prištini i Prizrenu. Ovdašnjim Albancima, razume se, ne pada na pamet da se "ofiraju". Dovoljno je da telefoniraju i, ako se dogovore s izbegličkom porodicom, posao se završava brzo. Oni koji su imali sreće da se ovako udome kažu da advokati sređuju sve papire za nekoliko dana. Jusufspahić, međutim, veli da ima slučajeva da se ovdašnji Albanac javi, pozove Srbina izbeglicu da mu pokaže stan i na kraju čuje : "Ja sad odavde više ne izlazim." Koliko se zna, ovakvi incidenti nisu pravilo.

Među izbeglicama kruži priča da u Beogradu živi oko 100.000 Albanaca i da je Srba koji su stigli u glavni grad mnogo manje. Jedan od njih kaže da je uzeo telefonski imenik i krenuo redom. Odustao je kod slova "d" pošto zainteresovanih nije bilo. To je razumljivo, pošto je po poslednjem popisu stanovništva u celoj centralnoj ("užoj") Srbiji živelo nešto više od 70.000 Albanaca, mahom koncentrisanih u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. U Beogradu ih je, po popisu iz 1981. godine, bilo nešto preko 8000, a pravo glasa na izborima održanim 1996. godine u Beogradu imalo je 4415 Albanaca. Mnogi su, doduše, ovde privremeno boravili kao sezonski radnici ("vukovci"), ali su se razbežali kada je počeo rat. To važi i za dilere deviza u Francuskoj ulici koji su se vratili u svoje Larce, selo kraj Tetova - svi do jednog bili su odatle. Osim toga, Albanci koji su ostali, uprkos omalovažavanju, čak i u vremenima "bratstva i jedinstva", nekako su se uklopili u društvo i hteli bi da ostanu ovde uprkos svemu. Ne treba smetnuti s uma činjenicu da su se u mnoge kuće i stanove koje Srbi nude za razmenu već uselili Albanci, neretko i oni iz Albanije. Šanse beogradskog Albanca da istera saplemenika iz kupljenog stana poprilično su male, jer međunarodna civilna uprava (čuj, uprava!) na Kosmetu, kao dokaz o vlasništvu, priznaje nekakve potvrde koje teroristi dele angro. Još bi pristiglog moglo da dočeka pitanje šta je uopšte radio u Beogradu. Verovatno i metak.